Dan kada je i nebo plakalo za Sinišom

Ako ste odrastali krajem osamdesetih i devedestih godina, svaki vaš šut za 3 poena pratio bi povik: „Đorđević!“, svaki penal ili prekid koji šutnete bio je: „Mihajlović!“

To je tako. Svaki dječak je to znao. Tadašnji dječaci, danas odrasli muškarci to nikada neće zaboraviti. I ostaje žal što današnji klinci to neće znati. Neće osjetiti tu moć i strast. Postoje snimci na you tube, ali nije to to. Ne može to da dočara magiju Sinišinog prekida. Korner, slobodan udarac, centaršut. Šta god da je to je pola gola. Ti kao gledalac znaš to. Publika na stadionu to zna. Siniša to zna. To znaju protivnici, ali džaba nema spasa. Znate šta je to? Čista moć! Siniša je bio moćan, ubojit, hrabar. Došla je bolest. Podmukla i tiha. Mislila je naivno biće lako savladati Sinišu. Ali grdno se prevarila. Dočekao ju je i žestoko se borio. Nije priznao poraz. Bitka je bila duga. I Siniša je konačno po prvi put izgubio, ali dostojan sebe i svog imena, lika i djela.

Nikad neće biti zaboravljen. Biće uvijek beskrajno voljen. Siniša Mihajlović je umro danas. Nebo je plakalo beskrajne kiše, a grmljavina je ispunila nebeski svod. Sa suzama u očima i osmijehom na licu većina nas je pomislila:

„Siniša izvodi počasni slobodnjak!“

Dragan Kovačević/ISTOK