Svjetionik poniženih i uvrijeđenih – vladika Maksim o svijetu Fjodora Dostojevskog

Episkop Los Anđelesa i Zapadne Amerike naslikao je dvadesetak najzanimljivijih likova iz romana slavnog pisca. Ti likovni biseri postali su okosnica knjige „Portreti junaka i junakinja Dostojevskog“ koja nudi i uzbudljivu analizu jednog vremena. U razgovoru za „Ilustrovanu Politiku“ vladika nam priča o svojoj ljubavi prema ovom filozofu pisane reči, i koliko su nam njegove misli potrebnije nego ikad

Piše Srđan Jokanović

Sasvim je moguće da posle ove knjige mnogi više neće Fjodora Dostojevskog povezivati samo sa dubokim mislima i osećanjem strahopoštovanja prema velikanu svetske književnosti, već i sa lepotom života, ma koliko on, ponekad, težak bio.

Vladika Maksim (54) je gotovo od kada zna za sebe ljubitelj ovog ruskog pisca. Čitao ga je, proučavao, razgovarao i pisao o njemu, a povremeno i slikao pročitano. Stotinak strana ovog priručnika za ljubav prema životu i umetnosti sadrže portrete koje je vladika slikao proteklih godina, od Nastasje Filipovne iz „Idiota“ i Starca Tihona iz dela „Zli dusi“ preko junaka „Zločina i kazne“ (Rodion Raskoljnikov, Sonja Marmeladova), „Kockara“ (Aleksej Ivanovič, Polina Aleksandrovna) i „Braće Karamazovih“ (Dimitrij, Ivan, Aljoša, Veliki Inkvizitor ili Služavka Grušenjkina) do samog Isusa Hrista ili Starca Atanasija – slike posvećene episkopu Atanasiju koji je mladog Milana Vasiljevića iz Foče, danas vladiku Maksima, zamonašio u trebinjskom manastiru Tvrdoš 1996.

Čitalac sa podjednakom radošću uživa gledajući te razbarušene karaktere, koje je episkop ovekovečio četkicom i nesvakidašnjim bojama (izložba je posle Njujorka, Bostona i Los Anđelesa stigla krajem godine u Vrnjačku Banju, a odnedavno i u Beograd), kao i čitajući autorova saznanja i razmišljanja o svetu Fjodora Dostojevskog u kome su se ti junaci i antijunaci rađali i umirali. Iako Dostojevski predstavlja sinonim za psihološku dubinu, knjiga vladike Maksima je naučno-popularni i uzbudljivi poziv da se vratimo ruskom piscu, baš kao što su se njemu vraćali i obraćali mnogi veliki umovi ovog sveta koje episkop citira u ovom vrednom zborniku, od Vajlda, Sartra, Dantea, Bakmana, Kamija, Hesea i Žida preko Gorkog, Frojda i Munka, pa do Nikole Miloševića ili Virdžinije Vulf.

Disati slobodno

U knjizi otkrivamo zašto je Dostojevski uvek bio „na strani podeljenih, slomljenih ličnosti, a na ljupkoj distanci sa ukočenim likovima muzejske odsutnosti“, ali i učimo kako da „čitajući njegove romane dobijamo nadahnuće da slobodno dišemo i živimo živi život, odgovorno i samožrtveno“. Na lepo posećenom predstavljanju knjige „Portreti junaka i junakinja Dostojevskog“ u organizaciji izdavača „Lagune“ njen autor je nadahnuto govorio okupljenim čitaocima i u sažetim crtama nagoveštavao kakve nas duhovne avanture čekaju na ovih stotinak stranica. Rekavši i da „Bog može da spase svet, ali samo uz pomoć ljudi“, vladika je pokazao i kako skromnost i duhovitost idu ruku pod ruku odgovarajući na pohvale njegovoj učenosti:

– Ja sam svoju mudrost ostavio u frižideru, da se ne iskvari!

Nije na odmet podsetiti da je episkop Maksim već objavio dvadesetak knjiga na različite teme, da je nakon služenja vojnog roka završio Pravoslavni bogoslovski fakultet, potom magistrirao i doktorirao dogmatiku i patristiku na univerzitetu u Atini, da je postdoktorske studije vizantijske istorije i teologije učio na Sorboni u Parizu, a da je kao profesor radio i radi na univerzitetima u Parizu, Bostonu i Beogradu. Slikanje mu je hobi iz studentskih dana.

Ova najnovija knjiga je samo jedno, novo poglavlje u Vašoj višedecenijskoj stvaralačkoj besedi o ovom piscu i filozofu: da li su Vaše slike bile povod da nastanu i reči i pisane misli koje krase ovu knjigu, ili je ideja o njenom objavljivanju imala drugačiji put?

– Nadahnuće da napišem ovakvu knjigu došlo je iznenada, ali povod je dao jubilej – dvesta godina od rođenja Dostojevskog (1821-2021), kao i potreba za dijalogom sa samim junacima i junakinjama njegovih romana. Razmišljao sam kako bi izgledalo jedno vizuelno uzdarje velikom piscu za njegov rođendan. Pisanje o junacima i slikanje istih simultano su se događali u jeku episkopskih obaveza na jednoj strani, i umetničkih impulsa na drugoj. Slikarska platna, baš kao i novele Dostojevskog, rezultat su “ne-euklidskog” čitanja stvarnosti, i stoga imaju lični karakter, pa samim tim i manjkavosti. Moja je velika želja da se ljudi vrate čitanju Dostojevskog, kao i njegovim genijalnim mislima da je stvarnost dublja od bilo kakvog pokušaja ljudske mašte da je sagleda, i da je čovek dublja tajna od najnaprednijeg skupa algoritama.

Tragedija u Ukrajini

Da li je trenutak u kome se knjiga pojavljuje sasvim slučajan? Vaš prijatelj vladika Grigorije u predgovoru komentariše današnji svet i kaže da je on u ratu zato što su i Istok i Zapad zaboravili na večne istine Dostojevskog? Šta Vi kažete – šta smo to zaboravili o čemu je Dostojevski pisao?

– Knjiga je za mene nastala, rekao bih, promisaono. Mi težimo zaboravu svega pa i velikana, ali tu je uloga čitanja i potreba uvek novog i svežeg tumačenja. Savremeni tragični rat u Ukrajini, u kome je, po rečima ukrajinskog mitropolita Onufrija – velikog prijatelja Srpske crkve – Kain ustao na Avelja, izdaja je Dostojevskog. Jer, prouzrokujući ubistvo hiljada ljudi, Ukrajinaca i Rusa, neki su očigledno zaboravili ono ključno zapažanje ovog književnog velikana da „sreća celog sveta nije vredna suze deteta“. Negde sam čitao da su negdašnji sovjetski zatvorenici svedočili da su im upravo ruski klasici spasili živote u radnim logorima, dok su jedni zatvorenici prepričavali drugima romane Dostojevskog, Turgenjeva i Tolstoja. Moćna ruska književnost nije mogla da spreči Gulage, ali je pomogla zatvorenicima da ih prežive. Svojim proročkim porukama Dostojevski se obraća ne samo tamo ”nekima drugima”, nego i onima na Istoku koji ponekad radije biraju stav i etiku Velikog inkvizitora.

Kakav je ovaj trenutak sada u Americi, gde službujete, u odnosu prema ruskoj kulturi i istoriji, pa i Dostojevskom? Čini se da je svih ovih meseci tamo bilo manje histerije i antiruskih akcija u kulturi i umetnosti nego u Evropi?

– Suprotno nekim tumačenjima i dezinformacijama, na Zapadu nije došlo do „otkazivanja” Dostojevskog i drugih ruskih junaka usled rata u Ukrajini. U Americi, Britaniji, Francuskoj, da pomenem ove zemlje, bez prekida se nastavlja sa predavanjem i izučavavanjem ruskih pisaca na univerzitetima. O tome smo početkom decembra slušali od francuskog filozofa Mišela Elčaninova koji je rekao: „Francuzi hrle na Čehovljeve komade, gledaju filmove Sokurova, čitaju Dostojevskog i Bulgakova, a ja sam nedavno u Parizu držao predavanja o ruskim filozofima ne primetivši nikakvu uzdržanost publike”. Pre dva meseca je u Engleskoj održan ozbiljan seminar na temu novih interpretacija Dostojevskog. Zapad ne samo da ne ukida Dostojevskog i ruske pisce nego ih još usrdnije proučava. Nekoliko izolovanih slučajeva – poput profesora Paola Norija iz Milana – nije poništilo ruske pisce nego doprinelo da ih još više čitaju, kritičkim okom – baš kao i druge evropske klasike. S druge strane, posvećena proučavanju Rusije i istočne Evrope, mnogobrojna odeljenja za slovenske jezike i književnosti nedvosmisleno su osudila agresiju Rusije na slovenski narod Ukrajine. U svakom slučaju, svima toplo preporučujem da prate delatnost Međunarodnog udruženja Dostojevskog, najznačajnije naučne platforme nastale pre pedeset godina na Univerzitetu u Melburnu.

Kad bih bio Miškin…

Zanimljivo mi je da je i Vas lično vladika Grigorije svrstao u sam univerzum Dostojevskog, uporedivši Vas sa njegovim junacima Aljošom Karamazovim i knezom Miškinom. Kako Vam se to čini?

– Imati u sebi spoj Aljoše i Miškina bio bi najveći poklon kada bih ga dobio, te se vladiki Grigoriju zahvaljujem na nezasluženom komplimentu. Ipak, ne zaboravimo da su gotovo svi junaci Dostojevskog ljudi koji se kreću na amplitudi između dobra i zla, istine i laži, čistote i sladostrasnosti. Sigurno je da je Aljoša, taj „monah u svetu” mnogima od nas jedan od omiljenih likova, čiji pogled vidi i dobro i zlo, ali nema dilemu šta da izabere. On samovlasno i htednuto, etosom slobode i ljubavi, ukazuje na jednu kulturu u kojoj – u tome leži njena relevantnost danas – vlada svest da prave slobode nema bez transcendencije. Aljošin brat Ivan govori kako je „hristolika ljubav prema ljudima čudo nemoguće na zemlji”. Osim toga, kroz Aljošu govori starac Zosima vizijom odgovornosti „za sve” uključujući i sudbinu tvorevine. Dostojevski je afirmisao one likove koji svoju vrlinu iz skromnosti skrivaju, te nehotice izlivaju blagodat na sve.

Sa druge strane, Vi poredite oca Justina Popovića sa Dostojevskim. Kako to?

– To poređenje je, u stvari, izneo otac Stamatis Skliris, rekavši da je Justin bio iskren čovek koji je imao dar da zalazi u sokake one mračne strane ljudske egzistencijalne dubine, da bi, po rečima apostola Pavla, „svima bio sve“ – time je Pavle hteo da kaže da je i za one obeznađene bio i sam obeznađen, „spasilac napuštenih u tutnjavi sveta”, da se poslužim Handkeovim rečima o ulozi svakog pisca. Naravno, svako poređenje nosi rizik uprošćavanja. Poenta je u tome da se sa Dostojevskim i njegovim junacima mogu porediti svi poniženi i uvređeni. Umberto Eko rekao da je Dostojevski veliki zato što je pisao o gubitnicima. Znate li da je Dostojevski bio nadahnuće i za crnačke, odnosno afroameričke pisce! Umesto da bude samo još jedan „mrtvi beli čovek“, Dostojevski se pojavljuje kao srodna duša za mnoge crnačke pisce pružajući im sredstva za predstavljanje sopstvene društvene stvarnosti. U svetu nepravde i diskriminacije, saosećajni portreti patnje junaka Dostojevskog pomogli su crncima da shvate svoje proživljeno iskustvo i danas su veoma cenjeni.

Ilustrovana.com