Manastir Žitomislić je mesto stradanja i mesto radosti Vaskrsenja: Intervju sa arhimandritom Danilom (Pavlovićem) igumanom manastira Žitomislić

Razgovarala Olivera Jovanović

Oče Danilo, moram odmah da Vas pitam i time otvorim razgovor za čitaoce novina Srpske Patrijaršije – kako je jednom Banaćaninu u Hercegovini a to podrazumeva Vaš životni put od Vršca do Mostara.

Čovek se vremenom nauči da to pitanje i ne postavlja. Gde god da dođete, ako ste došli s poverenjem, ljudi vas prihvate – a i vi njih. Banat i Hercegovina su različiti, ali i jedan i drugi uče čoveka strpljenju. Moje mesto je tamo gde mi je dato da služim. Sve ostalo dođe samo od sebe.

Rođen sam pre pedeset godina u Vršcu. Istorijske činjenice svedoče da su Srbi, i pre Velike seobe, živeli na tom prostoru – u Banatu. Manastir Mesić, koji je prošle godine proslavio osam vekova postojanja, najbolji je svedok. Za nas Banaćane se obično kaže da smo odmereni, racionalni i tolerantni. Međutim, banatski Srbi, na čelu sa Svetim Teodorom Vršačkim, bili su pokretači bune protiv turskog zuluma, a za odmazdu za tu bunu spaljene su mošti Svetog Save na Vračaru.

Odrastao sam i vaspitan u atmosferi u kojoj smo bili potpuno i bez dvoumljenja, svesni svog identiteta, što nas je istovremeno obavezivalo da u porodici i širem okruženju, prihvatamo druge narode i njihove etničke i verske identitete. Na moje vaspitanje posebno je uticala moja baka Čehinja, od koje sam naučio jezik moravskih Čeha, ali i prve jevanđelske istine, s posebnim naglaskom na odnos prema bližnjem. Kršten sam rukom blaženopočivšeg mitropolita Amfilohija, tadašnjeg Episkopa banatskog, koji me je kao duhovnik vodio sve do mog odlaska u manastir Tvrdoš. Posebno mesto u mom životu i duhovnom uzrastanju imao je banatski, a potom žički Episkop Hrizostom. Od njega sam naučio ljubav prema lepom bogosluženju. Zračio je jednostavnošću i zrelom monaškom skromnošću, spojenom sa prefinjenom otmenošću. Od njega sam naučio da se može biti i monah i gospodin u isto vreme.

Završio sam Bogosloviju na Cetinju, a potom, 1997. godine, blagoslovom Episkopa Hrizostoma, upisao novoosnovani Bogoslovski fakultet u Foči. Tu sam imao priliku da upoznam blaženopočivšeg mitropolita Nikolaja, koji mi je već na drugo godini studija ukazao poverenje i poverio mi predavanje veronauke u fočanskim osnovnim školama. To su bile značajne godine, ispunjene entuzijazmom i mladalačkim poletom: učili smo teologiju, slušali eminentne profesore iz Beograda, raspravljali i promišljali o budućnosti naše Crkve.

U takvoj atmosferi u meni je sazrela želja za monaštvom. Sa još dva sabrata, današnjim arhimandritima Lazarom i Petrom, odlazim u manastir Tvrdoš. Sećam se da mi je mitropolit Amfilohije, kada sam tražio blagoslov za monaštvo, rekao da je siguran da je to dobra odluka, jer odlazim u Hercegovinu kod vladike Atanasija.

Uoči praznika Svetog Jovana Zlatoustog 1999. godine, nas trojica primamo monaški postrig u manastiru Tvrdoš. Ubrzo sam rukopoložen za đakona, a na Blagovesti naredne godine i za jeromonaha, kada dobijam poslušanje da budem starešina Sabornog hrama u Trebinju. Iz Trebinja smo za praznike odlazili u dolinu Neretve, služeći liturgije u mostarskoj Staroj crkvi, u Kremenoj kod Metkovića ili na temeljima razrušenog manastira Žitomislić.

Žitomislić je na mene odmah ostavio snažan utisak. Sav razrušen i izranjavan, odisao je neizrecivom blagodaću. Poželeo sam da živim tu. Kada se ukazala potreba da se neko prihvati obnove ove svetinje, obratio sam se tadašnjem Episkopu hercegovačkom Grigoriju i bez dvoumljenja prihvatio to poslušanje. Bilo je to u aprilu 2002. godine kada, na Nedelju Mironosica, postajem iguman žitomislićke obitelji.

U naredne dve godine opsluživao sam i parohije Mostara, Bijelog Polja, Konjica i Čapljine. Započeli smo obnovu porušenih hramova i parohijskih domova, kao i Vladičanskog dvora u Mostaru. Istovremeno smo raščišćavali ruševine mostarske Saborne crkve i obnavljali manastir Žitomislić. Na Nedelju Mironosica, 15. maja 2005. godine, blaženopočivši patrijarh Pavle, sa svim arhijerejima naše Crkve, otvorio je redovno majsko zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora u manastiru Žitomislić i osveštao obnovljeni manastir.

Divno prisećanje na sve što ste prošli uz lepo podsećanje na naše arhijereje. Skoro su Vas posjetili fudbaleri OFK Vršac. Vjerovatno su bile posebne emocije i s njihove i s Vaše strane. U manastiru je živo, imate stalne posete kako dece i omladine u okviru školskih ekskurzija tako i hodočasničkih grupa. Kakvi su utisci svih onih kada uđu u manastirsko dvorište ove drevne svetinje a Vi ste nadaleko poznati i po domaćinskom odnosu.

Bilo je to jedno lepo i ljudsko okupljanje. Kada dođu ljudi iz kraja u kome ste odrastali, osetite da vreme nije prekinulo veze i da čovek pripada svuda gde je živeo. Manastir i treba da bude mesto susreta. Ovde niko ne dolazi slučajno, čak i kada tako misli – uvek je, na neki način, vođen blagodaću Presvete Bogorodice i Svetih mučenika Žitomislićkih.

Manastir je posebno mjesto a manastir Žitomislić je na veoma prometnom putu ka Primorju – da li tokom letnjih mjeseci svraćaju u manastir i ljudi drugih vera kojima za oko zapadne manastir?

Da, i uvek su dobrodošli. Manastir nije prostor koji pripada samo jednima, već mesto mira i blagoslova, a to je potrebno svima. Ljudi često samo uđu, zastanu, posede, pomole se. Tokom godine kroz naš manastir prođe više od dvadeset hiljada ljudi – poklonika naše vere, ali i mnogo katolika, muslimana i stranaca koji ovaj kraj posećuju kao značajnu turističku destinaciju. Mi ne znamo, niti je važno, ko je koje nacionalnosti ili veroispovesti. Trudimo se da budemo otvoreni i srdačni prema svakom čoveku.

Osnovali ste Fondaciju Muzej Žitomislić i može se reći da ste vrlo živa institucija – znakovit je angažman na polju kulture ali i zbližavanju ljudi kroz međureligijski dijalog. U jednom od prethodnih brojeva Pravoslavlja, pre par godina razgovarali smo s direktorom Fondacije gđom Irinom Kolak Mandić. Molim Vas za podsetnik o aktivnostima Fondacije.

Fondacija je nastala iz potrebe da se ono što nam je povereno sačuva, ali i podeli i pred ljudima. Manastir poseduje značajnu zbirku ikona od XVI do XIX veka, rukopisne knjige, od kojih je najstarija iz XIV veka, kao i brojne druge umetnine. Da bismo ovo kulturno nasleđe adekvatno čuvali i predstavili javnosti, 2019. godine osnovali smo muzej. Potom smo, 2021. godine, osnovali Fondaciju Muzeja Manastira Žitomislić, pod čijim okriljem organizujemo događaje sa ciljem unapređenja multireligijske i interkulturalne saradnje. Kultura i vera nisu suprotstavljene – one se dopunjuju. Kroz izložbe, razgovore i susrete nastojimo da podsetimo ljude koliko je važno da slušaju — čuju jedni druge.

Prošle su tri decenije od završetka rata u Bosni i Hercegovini — i dalje pričamo o pomirenju. Kakva je situacija u Mostaru, da li se naziru bolji dani? Od dolaska u Mostar prepoznatljivi ste po iskrenom dijalogu sa predstavnicima svih zajednica.

O pomirenju se mnogo govori i sprovedeni su brojni projekti, najčešće u organizaciji međunarodnih institucija, ali mnogi od njih nisu doneli trajne rezultate. Ipak, pomirenje se događa – tiho i nenametljivo, uvek kroz lični angažman pojedinaca koji su tome i skreno posvećeni.

Mostar nosi teško pamćenje, ali i snažnu želju za normalnim životom. Dijalog nije stvar velikih gestova, već upornog prisustva, strpljenja i poštovanja. Više od dve decenije aktivno učestvujem u procesima pomirenja kroz različite aktivnosti: medijske nastupe, tribine i okrugle stolove o međureligijskom dijalogu, kako u zemlji, tako i u regionu i inostranstvu.

Za taj rad dobio sam i više priznanja, među kojima su dva „Večernjakova pečata“ i titula „Mimar mira“ za doprinos izgradnji mira i međureligijske saradnje. Iskustvo me je uverilo da obični ljudi, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, imaju snažan potencijal za normalan, jednostavan suživot. Ljudi su umorni od političkih previranja, nacionalističke retorike, senzacionalizma i stalnih tenzija. Zato verujem u male, tihe pomake jer samo oni donose prave plodove.

Da li se Srbi vraćaju u dolinu Neretve?

Ljudi se vraćaju tamo gde osete sigurnost i smisao. Povratak Srba u dolinu Neretve ima duboke istorijske razloge. Manastir Žitomislić, mostarski hramovi, kulturno nasleđe, trgovina, ekonomija i arhitektura svedoče o značajnoj ulozi Srba u nastanku i razvoju Mostara.

Pre rata 1992. godine, na području Mostara živelo je oko 30.000 Srba i 14.000 Jugoslovena. Tokom rata ogromna većina je napustila svoja ognjišta a mali broj Srba, koji je ostao, prošao je kroz teške oblike fizičkog i psihičkog zlostavljanja, uključujući i logore. Većina srpskih kuća bila je spaljena ili devastirana, pa odluka o povratku nije bila ni laka ni brza.

Mi smo učinili jedino što smo znali i mogli – vratili smo se da živimo sa svojim narodom, prolazeći kroz dug i težak proces obnove kuća, imanja i samog života. Povratak nije samo fizički čin, već i unutrašnji izbor. Bilo je potrebno vreme, strpljenje i uporan rad.

Danas u Mostaru živi oko tri hiljade Srba – ljudi koji su odlučili da žive ovde kao svoji na svome. Naši hramovi su nedeljom i praznicima puni, naročito manastir Žitomislić. Stasala je i nova generacija mladih ljudi, rođenih u Mostaru, koji su naučili da žive kao manjinska zajednica, poštujući druge kulture, ali duboko svesni svog pravoslavnog i srpskog identiteta.

Molim Vas za poruku našim čitaocima ali i preporuku ako bi hteli da posjete manastir Žitomislić.

Poručio bih ljudima da čuvaju mir u sebi, jer bez unutrašnjeg mira nema ni mira među ljudima. A sve koji dođu u Žitomislić – čekamo sa radošću. Ovo je velika svetinja koja snažno privlači ljude. Mesto koje je stradalo, ali i mesto radosti Vaskrsenja. Kivot sa moštima Svetih mučenika Žitomislićkih jeste izvor utehe i isceljenja. Žitomislić je mesto tišine u kojoj čovek ponekad čuje upravo ono što mu je najpotrebnije.

Pravoslavlje