TEORIJA ODUPIRANJA: Manekeni laži Mila Lompara

Ište svijet neko djeistvije,

Dužnost rađa neko popečenje, 

Obrana je s životom skopčana.

Njegoš

Politički esej Mila Lompara Manekeni laži nedavno je objavljen u Banjaluci. U odnosu na knjigu koja je pod istim naslovom izašla u Beogradu pre tri godine, ova ima bitno drugačiji sadržaj: poglavlje „Agent-provokator“ je prošireno, umesto ogleda o Dimitriju Bogdanoviću i Jovanu Ristiću unet je polemički diptih koji čine „Režimska inteligencija“ i „Barometar evroboljševizma“, dok poglavlja „Zašto ova knjiga?“ i „O liberalnom nacionalizmu“ obezbeđuju izlaganju metakritički i teorijski okvir. Usled toga, naznaka da je posredi drugo, izmenjeno izdanje već se na prvi pogled čini eufemistična: Lomparovo promišljanje glavnih idejno-političkih tokova u srpskom društvu i kulturi dobilo je ovime zaokruženje i poentu, zbog čega su Manekeni laži tek sada, u stvari, dovršena knjiga.

Navedena poglavlja Lompar je pisao tokom proteklih nekoliko godina, od polemike sa jednim ministrom kulture, početkom dvadesetih, do studentskih protesta koji traju i danas; tako ih je i objavljivao, naporedo sa borbama koje je vodio u javnom prostoru i u kojima su ona bila njegovo kritičko oružje. Dobijena knjiga, međutim, nije zbirka: Manekeni laži su obimna, ali uravnotežena esejistička celina čiji sklad počiva na lajtmotivima – koji u svest čitalaca prizivaju povremeno predstavu o savremenom srpskom društvu kao slivniku, sa izobličenom figurom agenta-provokatora u sredini – kao i na preciznoj usaglašenosti različitih slojeva značenja, od dokumentarističkih i političkih do etičkih i didaktičkih. Zahvaljujući tome, ova knjiga svedoči o načinu na koji je profesor Lompar, u samoj političkoj areni, produbljivao svoje razumevanje društvenih i kulturnih problema, ne zadovoljavajući se pritom njihovim opisom, već tragajući za konkretnim rešenjima.

Najpre bi, stoga, trebalo primetiti da u završnoj redakciji ovi tekstovi nisu trpeli bitnije promene: profesor je dodavao primere i pojašnjavao značenja, drugačije je, katkad, razgraničavao pasuse, ali u same zaključke nije dirao; takav postupak je prepoznatiljvo obeležje njegovog načina rada. U kulturološko-političkom domenu, on mu je dao za pravo da podvlači tačnost svojih prethodnih procena – koje su događaji potvrdili – svog stila mišljenja – koji mu je i omogućio da određene pravce razvoja predvidi – ali i vlastite intelektualne i moralne doslednosti – kojom u polemici obično „dokrajči“ protivnika. Tekst i njegov autor se, na taj način, međusobno potvrđuju, u skladu sa etosom prema kojem reč vredi jedino ukoliko je praćena delima, a intelektualac ukoliko živi u skladu sa svojim rečima.

Prekomernost je uobičajeno svojstvo Lomparovog polemičkog stila; on je neustrašiv i tvrdoglav protivnik, u razmeni kritičkih opaski opširan i potpuno bespoštedan. I to su kontrolisane, programske osobine, zajedničke njegovom etosu, senzibilitetu i tekstovima. Sa jedne strane, osporavanje neistinitih tvrdnji o sopstvenim postupcima Lompar smatra svojom obavezom, jer su, kako kaže, sračunate na javno dejstvo, odnosno na podrivanje onih ideja za koje se on u javnosti zalaže; to znači da, odgovarajući na kritike, on ne brani (samo) sebe, već (i) opšte interese. Sa druge strane, reagujući na olako izrečene, a stereotipne i uvredljive opaske svojih protivnika razvijenom argumentacijom i promišljanjem, Lompar posredno govori da bi način komunikacije u javnom prostoru znatno morao da bude unapređen; zato njegove kritike na račun predsednika države, Antonića, Kovića, Ćirjakovića, Basare, Gruhonjića, Ljubomira Živkova i drugih neće zadovoljiti čaršijsko zanimanje; iz te perspektive, one bi mogle da budu čak i dosadne. Takav polemički stil je, sa druge strane, i sam po sebi jedan vid političke borbe: on se kristališe nasuprot trendovima vladajuće propagande – koja podstiče mešanje javnog i privatnog, bitnog i nebitnog, činjenica i laži – kako bi čitaoca izbavila apatije i osposobila ga da politički razmišlja.

Iako se u Manekenima laži bavi aktuelnošću – od sadržaja televizijskih emisija, novina i podkasta, do objava na društvenim mrežama – i to u kontekstu političke borbe, u kojoj nema milosti među protivnicima, profesor Lompar uvek se vraća naučnom načinu mišljenja: polazeći od društvene stvarnosti kao od bolesti koju treba lečiti, on sadržaje koji sami po sebi nisu intelektualno značajni opaža kao simptome, na intelektualan način, ne bi li definisao opštije obrasce i zakonitosti njihovog javljanja. To, istovremeno, znači da različiti fenomeni i pojedinci ne dospevaju pod oštricu Lomparove kritike pukim slučajem – zato što su mu povredili sujetu, na primer – već zato što on u njima prepoznaje ono što je tipično, a samim tim i najpogodnije za ilustrovanje problema koje osvetljava. U polemičkom grotlu, Lompar takav postupak najčešće posredno poredi sa silaskom u kanalizaciju – čime i predmete svoje kritike dovodi u metaforičku vezu sa otpadom, koji je neophodno odstraniti – ali ga, sem svojom javnom dužnošću, motiviše i potrebom za razumevanjem puteva kojim „nečist prodire u svet koji joj ne pripada“, odnosno sistemske mreže „koju grade naizgled […] udaljeni sadržaji“ (ML: 458).

Takvo razumevanje bilo bi nemoguće da u njega nije uključena i kulturnoistorijska perspektiva; svemu što posmatra, profesor Lompar postavlja naizgled sasvim jednostavna pitanja – odakle dolazi, čemu služi i kuda vodi. To znači i da je njegova spoznajna optika, u svakom trenutku, višestruka: on aktere javnog života sagledava unutar aktuelnosti, dok sa različitih strana, vođeni različitim interesima, posredno ili neposredno podupiru opstanak režima, ali i unutar dugog istorijskog proticanja – sa mnoštvom ideoloških, kulturnih i mentalitetskih rukavaca – koje njihovu ulogu precizira iz ugla opšteg interesa. Na taj način, profesor Lompar stvarnost razotkriva sa naličja, gde pronalazi nakaznu figuru agenta-provokatora, ali zadire i duboko ispod površine zbivanja, ka smislu koje ona imaju u povesti. Posredi je, istovremeno, i jedno od njegovih najubojitijih polemičkih sredstava: ocenjeni iz perspektive procesa koji daleko premašuju granice pojedinačnih života, pa i generacija, njegovi oponenti se već naziru u svetlu svojih istorijskih učinaka, što je horizont na koji danas – dok ispaljuje objave i štancuje kolumne – retko ko i pomišlja.

Predočeni način mišljenja – koji značenje reči određuje prema idejno-političkim obrascima u koje se one uklapaju, ali i u odnosu na postupke onih koji su ih upotrebili – suštinski je subverzivan: on raskrinkava stereotipe koji su dugotrajnim propagandnim delovanjem usađeni u svest kolektiva, a samim tim menja i sastav kulturne podloge na kojoj je takva propaganda dosad mogla da bude delotvorna. U profesorovim analizama se, tako, sa jedne strane izdvajaju propagandni stereotipi aktuelnog trenutka – poput onog da Srpska napredna stranka (SNS) zastupa nacionalne interese i da zbog toga nema podršku Zapada – a sa druge oni koji su dublje usađeni, te prožimaju različite oblasti kulturnog i političkog života – poput očekivanja da srpski integralizam predstavlja pretnju drugim balkanskim narodima. Radi dekonstrukcije, profesor Lompar pojedine teme – poput statusa Kosova i Metohije ili svog vidovdanskog govora – kao i izjave oponenata – koji dolaze sa međusobno udaljenih pozicija ideološkog spektra – koristi kao lakmus papiriće, da utvrdi pravu prirodu situacije i njenih relevantnih protagonista. Tu nema apriornih tvrđenja: polemički tekst pretvara se u oblik istraživanja, odnosno u dokument o samom toku Lomparovog misaonog procesa.

A na kraju tog procesa, u Manekenima laži nalaze se spoznaje prevratničkog naboja; profesor čitavu društvenu stvarnost predočava kao medijski generisani, bučni simulakrum čiji je cilj ometanje rasuđivanja. Jednostavna formula nasleđena iz prošlosti – da je ovdašnja javnost duboko podeljena između „patriota“ i „stranih plaćenika“, među kojima nema mogućnosti civilizovanog dogovora – u aparatu aktuelne propagande služi za prikrivanje istine da i jedna i druga strana, u praksi, izneveravaju ono za šta se zalažu na rečima: „Građanska opozicija simulira da je u opoziciji u odnosu na vlast, jer to nije u odnosu na strane činioce“, primećuje profesor, dok „nacionalna opozicija simulira da je opozicija u odnosu na strane činioce, jer to nije u odnosu na vlast“ (ML: 234). I jedni i drugi, tako, produžavaju opstanak režima, koji je po prirodi hibridan – nastao ukrštanjem politika Srpske radikalne stranke (SRS) i Liberalno-demokratske partije (LDP), na šta profesor posprdno ukazuje tako što ga naziva Vučić-Brnabić režimom – dok je po posledicama poguban – jer razara društvo i nastoji da vladajuću stranku, SNS, pretvori u još jednu vododelnicu srpske nacije.

U takvom okviru, privilegovanje nacionalnog sadržaja je, što Lompar i ističe, samo prividno: istaknuti predstavnici vlasti, na čelu sa predsednikom države, koriste nacionalnu simboliku na napadan način kako bi prikrili svoju izdaju, ali i kako bi iste sadržaje usput banalizovali i izopačili, jer to pogoduje njihovom nalogodavcu, kolonizatoru. Kulturna podloga koja takvo ponašanje omogućava zatrovana je ostacima komunističke prošlosti: Lompar pokazuje da oba krila današnje srpske inteligencije, na različite načine, pounutrašnjuju tezu o srpskoj krivici, kao i da im je odnos prema neistomišljenicima podjednako netrpeljiv, komitetski. Stoga se danas, gotovo neometano, dovršavaju procesi započeti u Brozovo vreme: profesor dokazuje da aktuelni režim, u skladu sa interesom koji na Balkanu imaju Sjedinjene Države, radi na obespravljivanju srpske nacije, ali i na njenom pretvaranju iz autentične u sintetičku. Stoga bi Manekeni laži mogli da budu čitani i kao drugi tom Duha samoporicanja: ono što je tamo postigao kritikom titoističke kulturne politike i sekularnog sveštenstva kao njenog specifičnog protagoniste, profesor sada zasvođuje demontažom Vučić-Brnabić režima i agenta-provokatora kao njegove ključne intelektualno-političke figure.

Sam taj opis, međutim, pa ni precizan uvid u aktuelne društveno-političke prilike, nisu Lomparovi prevashodni ciljevi: on gradi političku platformu sa koje bi bilo moguće preokrenuti situaciju i zaustaviti kretanje ka zagarantovanoj propasti. Pritom ne prihvata ulogu političara, na kojem je da se bori za vlast, već ostaje intelektualac koji je, prema njegovim rečima, dužan da „kaže šta vidi, da objasni šta razume, da pouči ako ima koga“, odnosno da predloži ono što smatra „da je lekovito za društvo u celini“ (ML: 111, 322).

Vršeći, dakle, dužnost koju kao intelektualac ima, a na tragu Dositeja Obradovića i Slobodana Jovanovića, profesor Lompar sugeriše viziju sveobuhvatnog srpskog kulturnog preporoda. Krupan korak ka takvom preporodu predstavljalo bi i oblikovanje politički alternativnog mišljenja: nadovezujući se na dela svog profesora Nikole Miloševića, a kroz dijalog sa Jael Tamir, učenicom Isaije Berlina, on razvija koncepciju prosvećenog, liberalnog nacionalizma, koji bi vodio emancipaciji kolektivne samosvesti od politički zloupotrebljavanih, populističkih stereotipa, a nalazio bi se u korelativnom odnosu sa policentrizmom kao nezaobilaznim svojstvom srpskog kulturnog identiteta. Polazeći, sa druge strane, od pretpostavke da aktuelnu vlast i njenu politiku simulakruma mogućom čini upravo radikalno suprotstavljanje nacionalnih i građanskih činilaca, profesor Lompar apeluje na zdrav razum i predlaže put kompromisa: „Bez javnog i samosvesnog otklona građanskih stranaka od nevladinog ideološkog sektora“, naglašava, „i bez uklanjanja kompleksa inferirornosti koji je usađen u shvatanja nacionalno orijentisanih ljudi nema obnove racionalnog političkog ponašanja u nas“ (ML: 43). Za međusobne razlike, koje su realne i znatne, on rešenje vidi u preseljenju rasprave sa dnevnopolitičke na intelektualnu ravan, gde bi jalova prepucavanja i nadgornjavanje morali da budu zamenjeni razmenom argumenata i, što je najvažnije, tolerancijom prema onima koji drugačije misle; ekstremnim krilima sa obe strane pritom bi se umanjio značaj.

Iz toga proishodi da zaključci profesora Lompara ne pogađaju samo interese aktelne vlasti, već i ono što je od nje daleko bitnije – kulturnu podlogu koja je takvu vlast dopustila: samo bi srpska kultura mogla da razvije mehanizme koji bi sprečili nacionalnu šizofreniju, pojavu istog ideološkog sadržaja pod različitim političkim maskama, da odbije prodor prostakluka i uličnog govora u javnu sferu a samim tim i devalvaciju kritičkog mišljenja, i da se suprotstavi stihijskom napredovanju poluintelektualaca, onih koje, umesto dela, preporučuju poltronstvo, čaršijske ambicije, veze i korupcija.

Podstičući svog čitaoca da obrati pažnju na sâm način na koji on razmišlja – jer je to razmišljanje „van okvira“ – profesor Lompar, dakle, ne poziva samo na borbu protiv Vučić-Brnabić režima, već i na „rekalibraciju“ mentaliteta i navika, na podizanje opšteg kulturnog nivoa; bez toga, promena vlasti mogla bi da bude samo formalna, još jedna prilika za isplivavanje konvertita. Priroda Lomparovog angažmana, stoga, postaje izrazito prosvetiteljska: premeštajući pogled sa kolektiva na pojedinca, on sugeriše da bi svaki čovek mogao da razvije sposobnosti neophodne za razumevanje sopstvenog položaja, odnosno da bi u unapređenju kulturne i društvene situacije mogao da učestvuje tako što će se menjati i sâm. Izlazak na crtu, borba za slobodu, iz ovog ugla, ne bi više bili datumi velike istorije – koje planiraju i vode pojedinci čija imena prvo beleži štampa, a posle udžbenici – već događaji iz svakodnevice, čiji su protagonisti obični ljudi, samosvesne i hrabre ličnosti.

Navedena preporuka nije jednoznačna: nasuprot aktuelnoj vlasti i njenim medijima, koji podstiču najgore u ljudima i opstaju tako što zloupotrebljavaju negativna svojstva srpskog mentaliteta, profesor Lompar obraća se onome što je u njima najbolje, a to je spremnost da se za slobodu i pravdu podvizava. U svesti čitaoca mogao bi u ovom trenutku da iskrsne Obilić; ne bez razloga: usred polemičkog tutnja, Lomparovo apelovanje na vidovdansku etiku – odnosno na ono što je specifično srpsko u nama – moglo bi da prođe i neprimećeno, a upravo je u tome tačka oslonca njegovog prevratničkog programa.

Ono što profesor Lompar u Manekenima laži, u stvari, govori jeste da je opredeljenje za podvig, koje se, kao bitan momenat kosovskog zaveta, nalazi u središtu duhovne definicije srpskog naroda, i danas aktuelno i delatno: ne samo što politika simulakruma nije uspela da ga obesmisli, nego se na njemu sada zasniva i teorija odupiranja koja tu politiku šalje na smetlište istorije, gde joj je i mesto. To znači i da su međe koje profesor prekoračuje i tabui koje razara ograničavale slobodu našeg mišljenja – pretvarajući nas u slabiće, kukavice, čankolize i sluge – odnosno da su nas razdvajale od nas samih, od predstave kakvi bi trebalo da budemo, ako smo Srbi.

U vazduhu, međutim, nakon čitanja ove knjige, ostaje da lebdi pitanje koje uznemirava: ima li danas dovoljno ljudi koji su spremni da žive u skladu sa srpskim kulturnim obrascem i da ga na taj način, nakon jugoslovenskog lutanja, ponovo učine politički, kulturno i istorijski relevantnim? Posredi nije skepsa koja raslabljuje, već poziv na samopreispitivanje, zamajac svakog preporoda. Otuda profesor Lompar i ponavlja reči igumana Stefana – „sloboda je s životom skopčana“ – zaključujući ih još jednim lakmusom: „Ako se ne budemo branili, to znači da smo umrli“ (ML: 143). Kao što postoje različite vrste podviga, tako postoje i različite vrste smrti; ova na koju profesor aludira bila bi duhovna; značila bi da smo sada samo sintetički Srbi.

U graničnoj situaciji kolektivne egzistencije, na rubu propasti, podvig o kojem profesor Lompar u Manekenima laži govori je, dakle, građanski: on podrazumeva istrajno i neustrašivo zalaganje za pravdu i slobodu, i odvažno držanje uvek, pred svakim i na svakom mestu. Potrebno je da Obilići budu i mirnodopski.

_____________________________

 Skraćenica upućuje na izdanje: Milo Lompar, Manekeni laži: politički esej, Banjaluka: Centar za srpske studije, 2026.

Vesna Trijić/Pravda