Aleksandar Popović: Republika Srpska – naša država. Samo jaki su vjerovali!

Aleksandar Popović: Republika Srpska – naša država. Samo jaki su vjerovali!

U jednom je prošlogodišnjem broju „Prosvjete“, mesečnika Srpskog kulturnog društva iz Zagreba istog imena, Đorđe Matić napisao uvodnik. Pisao je o tome kako je svirao u vreme bivše zemlje, i ponekada delio pozornicu, sa „Kerberom“.

Kako je prošlog leta, nakon decenija koje su prohujale, u Raški ponovo slušao „Kerber“. On, u prednjim redovima, i puno omladine sa njim. Kada je „Kerber“ počeo da svira „Seobe“, pesmu koja kaže da „ljudi ognjišta gase, zauvek odlaze“ i da je „najveći jad ostaviti dom, od nemila do nedraga pred sudbinom zlom“, Đorđu je zaiskrila suza. Pogledao je devojčicu pored sebe. I ona je plakala.

Nije ovo priča o „Kerberu“. Nije ni o Đorđu Matiću, nisam ga nikada upoznao, i potpuno neovlašćeno prepričavam, po sećanju, njegov tekst. A moje prepričavanje gubi i na lepoti i na autentičnosti.

Priča je o tome kako, ma gde se našli, ma koliko nam je godina, ma kakva da nam je prošlost, ako po uverenjima pripadamo svom narodu, ako smo politički Srbi bez obzira na sve naše druge razlike, nosimo sa sobom našu zajedničku tugu, zajedničku suzu, zajednički udes.

Nosimo u sebi, i onda kada to ne znamo, Njegoša i lovćensku kapelu, nosimo Taban, Marču nosimo, nosimo Skočivir i Bitolj, tršćanskog svetog Spiridona i palate. Srpski Senmarton. Kosovo iznad svega uvek nosimo, ma gde bili. I nosimo u sebi Republiku Srpsku.

Ona je danas simbol. Dokaz da, ako smo jaki i ako verujemo, bez obzira na sve koji žele da ne postojimo, naš put može da bude i pravedan i smislen i pobednički. Dokaz da ako nas ne zahvati zapadnjačka reka i ako nam se duše, makar malo, opasnosti ne plaše, možemo da ne gasimo ognjišta, da ne ostavljamo svoje domove. Dokaz da naše suze, makar u trenu, makar ne uvek, može da zameni osmeh. Prikriven i tih, možda setan, ali ipak osmeh.

Na današnji su dan oni koji su bili jaki i verovali, oni kojima su, makar i potuljena, kandila u nazgrapnim crkvama svetlela jače i jasnije od velegradskih bulevara, oni koji su znali šta u sebi nose, i koje saznanje nikada ne bi mogli na svojoj savesti poneti, proglasili Republiku srpskog naroda Bosne i Hercegovine. Znali su oni tada, verujem, i svoju sudbu i sve što ih čeka. I svoj udes. I znali su, uveren sam, zato što su takvi kakvi jesu, kakav je jedini mogući ishod njihove borbe. Bez obzira na protivnike i njihovu snagu. Bez obzira i na, ponekad, svoju sramotno verolomnu braću sa druge strane reke.

I sada ću se, dok ovo pre zore kucam, osmehnuti. A poneko zasuzivanje sreće nosi ono što ću napisati u narednim redovima. Na današnji je dan stvorena država Srba zapadno od Drine i Dunava.

Naša država.

Sviće svetostefansko jutro. Srećan vam braćo i sestre, Dan naše lepe i voljene Republike Srpske.

Aleksandar Popović/ISTOK

CATEGORIES
Share This