Piše: Milanka Kovačević/Analiziraj.ba
Kako li je tekao proces izbora predsednika Odbora za zaštitu životne sredine u Narodnoj skupštini RS možemo samo da naslutimo.
Mora da je neko išao onim rezonom da na svakom mestu treba da budu najstručniji ̶ za ministra pravde treba imenovati prestupnika, za ministra ekonomije nekog kradljivca, a za zaštitnika prirode nekoga ko je ugrožava.
“Najbolje da na na čelo dođe čovek koji zna sve načine kako zagaditi i uništiti životnu sredinu. Imamo sreću pa je Maksim Skoko među nama, a on u tome učestvuje već decenijama. Godinama je upravljao termoelektranom, a sada je došao na čelo celog preduzeća”, bio je verovatno rezon onih koji su ga stavili za predsednika pomenutog skupštinskog tela.
“Nema šanse da bi neko na čelu najvećeg zagađivača prihvatio da bude istovremeno u Odboru za zaštitu životne sredine. Ne bi pristao iz moralnih razloga. U najmanju ruku bi mu bilo neprijatno”, verovatno bi rekao naivni posmatrač ili neki stranac neupućen u kadrovske (ne)prilike u RS.
“Kod nas se baš tako radi. Još je Nušić primetio da nema boljeg poznavaoca zakona od onoga ko je po njemu osuđen”, objasnio bi svaki stanovnik ovih prostora.
Poznavalac prilika sa zagađenjem u Gacku bi rekao da je uzrok ljudski faktor. Naime, pre otprilike devet godina je počeo da se otkopava ugalj na malim dubinama, iz takozvane “povlatne zone”. Takav ugalj je trebao da bude samo dopuna onom kvalitetnom koji se eksploatiše sa većih dubina. Ipak, kako je rad u rudniku bio sve lošiji, a mehanizacija neispravnija, tako je rastao udeo uglja do koga je lako doći. Sada se termoelektrana “hrani” samo ugljem iz povlatne zone. Da bi mu popravili kalorijsku snagu dodaju i mazut. Velika količina pepela koja nakon sagorevanja ostaje, ne može nigde nego kroz dimnjak, u vazduh.
Sada smo u poziciji da se građanima poručuje: ili će raditi ovako ili da je ugasimo. A onda će nastati nesaglediva šeta.
Ukratko, krivi ste vi ako kažete da ne može tako, a ne mi koji smo doveli do stanja ili-ili. Ili ekološka ili poslovna katastrofa.
Naravno, niko ne pominje da je čista sreća što je cena struje toliko porasla. Da je ostala na nivou od pre dve godine, sada bismo verovatno samo pričali o poslovnoj katastrofi. Za nju, dakako, opet niko ne bi bio odgovoran.
To kod nas, takođe može jer građani nikoga nikada na odgovornost nisu pozvali.
Nije pozvala ni država. Ekološki inspektor gleda pred noge i umesto pepela vidi pesak. Kad je posebno raspoložen kaže da je iz Sahare. Pesak, ne inspektor. On je naš, ali kao tuđi.
A takav je i stav meštana. Kao da se sve dešava nekom drugom. Strpljivo čekaju u redu i plaćaju pranje auta. U perionici kažu da sirćeta troše više nego svi restorani u Hercegovini jer se pepeo samo sirćetom može skinuti.
“Deca mi tamo rade, ne mogu da se bunim”, kaže deda dok unuke vodi kod pulmologa.
“Bolesti ima svugde, nije to do zagađenja. Kad dune vetar i odnese pepeo ka Bileći, ovde je baš čist zrak”, teše se stanovnici opštine koji se pokunje samo kad im pada po glavi. Živnu i sve zaborave čim dune.
Na zaboravnost računaju i oni koji upravljaju preduzećem. To što su se prihvatili direktorskog mesta sa kojeg koriste sve benefite (od velike plate do službenog auta u privatne svrhe) uz nikakvu odgovornost, smatraju uobičajenim.
Sa tim ide i drskost.
To što radite u RiTE je privilegija, a platom plaćamo vaš pristanak.
Oni koji pepeo gutaju bez gunđanja će biti jednakiji. Oni odozgo će znati to da cene.
Tako su stanovnici Gacka pristali da im za male pare mnogo lošeg rade. Negde to zovu prostitucija.
A kod nas patriotizam.
