Prijatelj otkrio istinu: Toma nije umro zbog pića

Toma Zdravković dirao je stihovima ljude pravo u srce, a u njegovom je bilo mnogo tuge…

Toma Zdravković nije bio samo pevač, već i pesnik koji je svojim stihovima dirao srca mnogih. Njegova muzika i danas podseća na vreme kada su emocije bile iskrene i kada su se ljudi mogli identifikovati sa njegovim pesmama. Svojim izrazito emotivnim interpretacijama, Toma je uspeo da stvori nešto što prevazilazi granice vremena i prostora, ostavljajući neizbrisiv trag u istoriji narodne muzike na prostorima Balkana.

O svojim sećanjima na Zdravkovića govorio je Tihomir Pop Asanović, klavijaturista legendarne jugoslovenske rok grupe „Time“, koji je na početku svoje karijere šest meseci svirao sa Tomom. Bilo je to 1965. godine, kada su obojica bili mladi muzičari, a njegova sećanja vrlo su zanimljiva i dala su nove nijanse priči o Tomi.

Bilo je to krajem 1965. i početkom 1966, zajedno sam nastupao s Tomom šest meseci – prisetio se tada Asanović i nastavio: – Zvali smo taj prostor Gradski podrum, ali bio je to Dom sindikata u Beogradu, koji je u podrumu imao posebnu dvoranu. Svirali smo šest dana u nedelji, samo smo ponedeljkom bili slobodni. Inače su tamo svirali „DŽentlmeni i braća Jelić“, kasnije su se nazvali YU grupa, rokeri su svirali čajanke od 16 do 19 sati, a mi smo nastupali od 20 časova do ponoći.

O tome kako su se spajali tadašnji prvi rokeri i ovi iz sveta narodne muzike, Asanović kaže da je imao sreću da je sa Tomom Zdravkovićem svirao kao još mladi rok muzičar te je puno toga naučio. Asanović je 1965. iz Skoplja došao u Beograd.

– Bio sam 17-godišnjak i tražio sam posao, a tamo gde su se sastajali svi muzičari, glumci i menadžeri, raspitivao sam se za svirke. Dali su mi preporuku da se javim Tomi jer je njegov pijanista slomio dva prsta. Svirao sam na nekom starom Stejnveju koji je bio potpuno raštimovan pa sam stalno molio da se naštimuje kako treba (smeh).

I Toma Zdravković bio je tada na početku karijere, ali ipak stariji, imao je 27 godina. Asanović kaže da su „svirali nešto malo zabavne muzike, pa starogradske pesme, jer onda nije bilo cajki i turbofolka“.

– U to vreme Toma je umeo da mi kaže da mu na klaviru, sat vremena pre nastupa, pokažem neke akorde, pa smo desetak dana vežbali. Bio je jako nadaren. Sam je pisao tekstove i melodije, imao je pesme koje će kasnije postati popularne, ali tada još nije ništa snimio.

Taj gusti radni raspored imao je prednosti i mana, a ni poroci muzičarima nisu bili nepoznati, čega je i Pop Asanović bio svestan.

– Jako smo se puno družili, Toma je uvek bio elegantan, imao je nekoliko odela i košulja i uvek je nosio kravatu. Ali voleo je i da popije. Često je išao i na kockanje s onim mangupima na Dorćolu. Tamo je bila i Lepa Lukić i svi ti mladi pevači, bacale su se one kockice. Znao je drugi dan da dođe na ručak bez kinte i kaže:

„Pope, daj plati jedan grašak s kobasicama“ (smeh). Bio je boem i veliki plejboj, imao je toliko snage da je to bilo fascinantno… Bilo je tu velike zarade jer se sviralo po narudžbini i pesme su bile plaćane. Sve su to bile starogradske pesme, a on je znao da uključi i neke svoje autorske pesme koje smo pre toga naučili da sviramo. I publika bi ih odmah prihvatila, bilo je to neverovatno. Ljudi su sedili za stolovima, naručivali večere, svake večeri bilo je krcato, a pogotovo petkom i subotom.

Reakcije publike bile su odlične, a neke pesme znali smo da izvedemo po četiri-pet puta tokom večeri. Jedan sto naruči nešto, a drugi nešto kontra, i stalno tako, pa je malo bilo i dosadno svirati par puta istu pesmu. Ali bila je to odlična zarada, pogotovo meni kao mladom muzičaru. To mi je bila škola koja mi je donela sigurnost, iskustvo i rutinu – istakao je Asanović i dodao: – Kao u svakom poslu, morate imati prakse.

Klavijaturista je pomenuo i detalj u navikama Tome Zdravkovića koji je odredio i njegov životni stil.

– Imao je naviku o kojoj se ne zna dovoljno, nikada nije išao da spava pre pet-šest ujutro. Taj noćni život ga je kasnije na neki način i ubio.

Tada mladi Pop Asanović često je pazio na starijeg kolegu.

– Sedam-osam puta stavljao sam ga u taksi i pratio kući, a sutradan mi je zahvaljivao. Inače bi završio na kocki i izgubio sav novac. A žene su ga obožavale.

Zdravković je znao mladom klavijaturisti da kaže da ga vodi na večeru, ali mladi Pop nije pio alkohol nego sokove. Toma bi za to vreme popio nekoliko rakija. Asanović bi ga pitao zašto ne pije pivo, ali bi mu odgovorio da mu ne paše. On je pio, kaže Asanović, koji je to shvatio tek posle mesec dana nastupa, jer je morao da izdrži da peva po tri do tri i po sata svake večeri, i bio je pod pritiskom.

– Velika zarada svake večeri skupljala se u kutiji od violine koja bi stajala na klaviru i bila krcata tadašnjim dinarima – kaže Asanović i dodaje: – Zarađivalo se neverovatno, mogli smo za jedan vikend sviranja da kupimo novi automobil. No, puno je novca i nestajalo kad bi se društvo prebacilo na neku drugu lokaciju, iako je Zdravković kasnije pomenuo da se malo rešio kocke.

I Šaban Šaulić je umeo da dođe poneko veče, bio je već velika zvezda, a i Lepa Lukić je nekoliko puta otpevala s Tomom nekoliko pesama. To je bilo njegovo društvo, estrada u nastajanju.

Već tada nazirali su se autorski počeci Tome Zdravkovića, čemu je svedočio i Asanović.

– Toma Zdravković bio je neverovatno muzikalan, uvek je imao neki papir i olovku i zapisivao. Umeo je da kaže: „Vidi onu crnu lepoticu za stolom“. Pa doda: „Ima crnu kosu kao vranac“. Sve bi zapisivao u malu knjižicu s kvadratićima, to nikada neću zaboraviti. Tek kad bih slušao njegove pesme, nakon nekoliko meseci, video bih da je sve to upotrebio, bio je sjajan – prisetio se Pop.

Zdravković je povremeno pitao mladog talentovanog klavijaturistu i koji akord gde paše ili mu govorio da nikako ne može da dođe do tona koji mu treba, pa bi mu Asanović pokazao neke harmonije, a Toma bi nastavio da radi na vlastitim novim pesmama. Nakon nekog vremena, Asanoviću, džezeru u duši, postalo je dosadno na tim svirkama i sredinom 1967. otišao je da svira u Nemačkoj.

– Ali Toma je bio toliko uporan da je to bilo neverovatno. Bili smo pre mog odlaska zajedno na ručku i rekao mi je: „Sutra ideš, šteta, ali videćemo se mi još. Sigurno ćeš uspeti.“

Nakon što je prošlo sedam-osam godina, Asanović je s grupom „Time“, koja je u to vreme objavila prvi album, nastupao u gornjoj dvorani Doma sindikata u Beogradu. Zato mu je, kad je „uspeo“, bilo drago da se Toma Zdravković 1973. pojavio na tom koncertu i podsetio ga: „Sećaš li se da sam ti rekao da ćemo jednog dana i ti i ja uspeti?“

– Ostao je na koncertu, išli smo posle na večeru, znali smo da se sretnemo i kasnije, ali one prve mesece rada s njim najviše pamtim – zaključio je Asanović u razgovoru za Jutarnji.hr i dodao:

– Žao mi je što radeći film nisu kontaktirali sa više ljudi da saznaju još detalja o Tomi, ali s druge strane drago mi je što sam kao mladi rok-muzičar imao čast i povlasticu da radim s njim.

(Stil) Foto: Express/Printscreen/Youtube/Jugoton music/Dejan Sarafimov