Mitropolit Grigorije: „Srpsko rasejanje je ključ za budućnost Srbije i Republike Srpske”
U razgovoru koji pred vama objedinjuje objavljeni feljton na medijskom portalu Rasejanje, u kome mitropolit nemački Grigorije promišljeno i nadahnuto govori o životu srpskog rasejanja u Nemačkoj, njegovim potencijalima i izazovima. Osvrće se na ulogu Crkve, pitanje identiteta i odnosa sa nemačkim društvom, ali i na mogućnosti da srpsko rasejanje snažnije doprinese matici. Mitropolitove reči i misli su pune nade, uz snažan naglasak na zajedništvu, razumu i odgovornosti. Kako sam poručuje, „zajedno smo jači”, a upravo u toj jednostavnoj misli sabrana je i njegova vizija budućnosti našeg naroda u rasejanju. Za mitropolita Grigorija rasejanje je naša velika šansa na mnogim poljima, ogroman potencijal koji čeka da se probudi, snaga u samoj Nemačkoj, koja još nije iskorišćena.
Za osam godina koliko ste na čelu Eparhije nemačke kakav ste utisak stekli o našem rasejanju u Nemačkoj?
– Za ovih osam godina moj utisak o nama u Nemačkoj se neprestano menja. Ono što mogu najkonkretnije i najjasnije da kažem jeste da je taj utisak sve bolji i bolji.
Iskreno, kada sam 2018. prihvatio da dođem ovde – bolje rečeno kada sam poželeo da dođem – nisam očekivao ni toliki broj ljudi, ni takav kvalitet među njima. Vremenom upoznajem sve više ljudi u raznim gradovima i krajevima. Nisam bio svestan toga koliko je velika ova zemlja. Nisam imao svest ni o tome koliko su njene pokrajine međusobno različite. Ali na svim mestima iu svim krajevima susreo se sam veoma zanimljiv, veoma pametne i, pre svega, dobre ljude.
Ako bi me neko pitao da ocenim našu zajednicu u Nemačkoj, rekao bih: to je veoma kvalitetan, ozbiljan narod i veliki potencijal – kako za nas ovde, kao zajednica, tako i za naš narod u celini, ali i za zemlju u kojoj živimo.
Koliko je naš narod u Nemačkoj jedinstven?
– Teško je govoriti o nama ovde kao o jednoj jedinstvenoj celini. Ljudi su različiti. Dolaze iz različitih krajeva: neki iz Hrvatske, neki iz Bosne, neki iz Srbije, neki iz Crne Gore…I, naravno, nose sa sobom svoje mentalitete. A onda ovde ulaze u različite krajeve Nemačke. Zato se ne može jednostavno reći da postoji jedan srpski narod unutar Nemačke kao potpuno jednolika celina.
Postoji više slojeva. Imamo ljude koji su ovde rođeni, drugu i treću generaciju. S njima je, naravno, drugačije nego sa onima koji tek sada dolaze. Imamo ljude koji su došli devedesetih, što je bio jedan veliki talas. Imamo gastarbajtere pre njih. A i pre gastarbajtera postojao je manji broj doseljenika, naročito posle Drugog svetskog rata, mada su mnogi od njih nastavljali dalje – za Ameriku, Englesku, Australiju.
Ovaj najnoviji talas je možda posebno zanimljiv, jer je u njemu veliki broj veoma obrazovanih ljudi. Naravno, ima i radnika, majstora i ljudi koji dolaze sezonski, da zarade. Ali sloj obrazovanih ljudi donosi jedan novi kvalitet. Pomiriti taj novi sloj sa prvom, drugom i trećom generacijom doseljenika nije mala stvar. Zapravo, da vidim kao jedan od naših zadataka.
Ipak, Crkva bi bila idealan faktor povezivanja!
– Da, ono što taj narod ipak u najvećoj meri povezuje – ne zato što sam ja sada mitropolit –zaista jeste Crkva. Ljudi su, makar o Božiću i Vaskrsu, u velikom broju u Crkvi. Nedeljom su crkve često pune. To procentualno ne znači da je većina našeg naroda stalno u Crkvi, ali neki dodir sa Crkvom imaju gotovo svi.
Da li ste zadovoljni posećenošću crkava među našim ljudima ovde?
– Da. Moj utisak je pozitivan . Mislim da dobru posetu ne treba vezivati za bilo koga od nas pojedinačno. Prosto, ljudi su došli u Nemačku i njima Crkva nije samo „parče neba”, kako mi volimo da kažemo, nego i parče otadžbine. Oni tu vole da čuju svoj jezik, da porazgovaraju s nekim, da se upoznaju i da se susretnu. Mnogo je razloga zbog kojih ljudi dolaze u Crkvu.
Ono što je zanimljivo u novije vreme jeste da i mladi, potomci prve i druge generacije, kao i oni koji sada dolaze iz Srbije, sve češće postavljaju sebi duhovna pitanja. A kada čovek postavlja duhovna pitanja, onda traži i odgovore.
Celi svet se trenutno nalazi, rekao bih, u dramatičnoj situaciji. Događaju se strašne stvari, ljudi su u strahu. A kada su ljudi u strahu, oni traže mesto gde bi taj strah mogao da se ublaži, gde mogu da dođu do duhovnog i duševnog mira. Crkva može da bude mesto.
Za mnoge crkve i jeste to mesto, ali kako se svet menja i otvara, pa i mi sami u Nemačkoj i našoj crkvi, često čujemo od predstavnika starijih generacija, onih koji su ovde i na osnovu SPC postavljali, da im smeta što su liturgije i na nemačkom jeziku i što malo ima srpskog jezika.
– Mi u ogromnoj većini služimo na srpskom jeziku. Bilo je i nekih pokušaja da se ponegde služi na nemačkom. Imamo, na primer, jednog nemačkog sveštenika koji služi u Limburgu, u jednoj maloj zajednici, na nemačkom jeziku. U nekim gradovima postoji nekoliko puta mesečno liturgije na nemačkom za ljude koji ne znaju srpski – čini mi se u Minhenu, Štutgartu, Berlinu i još ponegde.
Ali u najvećoj meri, rekao bih oko devetdeset osam posto, i bogosluženje i propovedi su na srpskom jeziku. I mi smo „lutali” u vezi s tim pitanjem, tražili najbolje rešenje, ali smo na kraju shvatili da narod koji dolazi u Crkvu upravo želi da čuje svoj jezik i da razume šta se govori.
Zato mi služimo na srpskom, čitamo molitve i propovedamo na srpskom. Pored srpskog, mestimično eventualno dodamo poneku molitvu ili čitanje iz Svetog Pisma dodatno i na nemačkom. Crkvenoslovenskog gotovo nigde više nema, osim u simboličnoj meri i, svakako, u pojanju.
Naravno, pitanje jezika je i pitanje budućnosti. Koliko će omladina rođena ovde u kući imati nemački kao prvi jezik, koliko će naučiti srpski – da ostane otvoreno. Imali smo čak slučajeve da ljudi čija deca najslabije govore ili uopšte ne govore srpski prigovaraju kada se nešto pročita na nemačkom, recimo „Oče naš”. Ponekad ljudi misle da je neko drugi dužan da njihovu decu nauči i vaspita.
Ali činjenica je da narod koji dolazi u Crkvu u najvećoj meri hoće liturgiju na srpskom.
S druge strane, postoji jedan ozbiljan broj ljudi koji se osećaju ugroženo zato što nema dovoljno nemačkog, odnosno zato što osećaju da gube svoju decu. To su možda najstariji koji su ovde došli, ili deca njihove dece koja zaista više ne znaju ili vrlo slabo znaju srpski. Nije ih još uvek veliki broj, ali su za nas veoma značajni i moramo voditi brigu io njima.
Treća stvar je interesovanje drugih ljudi – bilo da su došli sa Istoka, bilo da su rođeni u Nemačkoj – za Pravoslavnu crkvu. Prema njima je nezgodno biti arogantan po pitanju jezika. Ako već dolaze u Crkvu, ne možemo ignorisati njihovo prisustvo. Dobro je da imamo osećaj za njih i da pokušamo da i oni razumeju ono što se događa.
Da li ste zadovoljni brojem hramova u Nemačkoj ili smatrate da nam treba još?
– Mi Srbi volimo da imamo svoj hram, i to u našem arhitektonskom stilu. Ljudi zaista čeznu da imaju svoj hram, svoje mesto, da ne razmišljaju hoće li ih neko odatle pomeriti. Na mnogim mestima se to ostvarilo ili se ostvaruje.
Ali imamo i gradove u kojima trenutno postoji ogroman priliv ljudi. Ne znamo dokle će ti ljudi biti i to izazvati veliku dilemu. U Minhenu je, na primer, svake nedelje crkva prepuna, a služi se na dva mesta. Jednom mi je neko rekao: „Nećemo valjda do veka ići u crkvu tako da pola nas kisne napolju”. I čovek mora da razmišlja io tim stvarima, te u tom kontekstu io gradnji ili kupovini dodatnih hramova. Dobro je što su hramovi koje već imamo lepi, prijatni i što se uređuju.
Ako Bog da, trećeg oktobra osvećujemo manastir Himelstir, koji je obnovljen. Obnovio ga je jedan čovek, Srbin, rođen ovde, čiji su roditelji došli da rade u Nemačku. Jedno vreme je živeo u otadžbini, pa se vratio, započeo posao i zajedno sa svojom porodicom i firmama uložio ogroman novac.
Taj manastir je kupljen u vreme vladike Lavrentija, na jedan neobičan način, kada smo bili mnogo manja zajednica nego danas. U međuvremenu su ga ljudi održavali i popravljali koliko su mogli, što nije bilo lako. A sada se pojavio taj čovek, kao dar s neba, i potpuno ga obnovio.
Obnova i otvaranje i za druge!
Taj manastir bi mogao biti jedno veoma važno mesto za naš narod, za naše samorazumevanje, ali i to danas drugi bolje razumeju. Jedan prota mi je rekao, i čini mi se da je u pravu, da nas ovde ima mnogo, prisutni smo, dobri smo građani, ali nismo dovoljno vidljivi.
Zato pomišljam da bi taj manastir i taj događaj mogli biti prilika da se okupimo i da se na lep način, kroz dva ili tri dana, uz kvalitetan i brižljivo odabran program, predstavimo drugim narodima, ponajviše domaćinima. Da pokažemo da postojimo, danas ima mnogo, da nismo neuki, nego da smo ozbiljni, pametni i dobri ljudi.
Katolici, recimo, imaju svoje dane crkve (Kirchentage), okupljanja u jednom gradu, sa raznim programima, gde ljudi vide da Crkva postoji i da se bavi različitim stvarima. To nije loše ni za nas. Bio sam na jednom takvom događaju u Štutgartu. Mi smo imali svoj deo programa i pokazivali kako se lomi slavski kolač. Bilo je veoma zanimljivo i lepo, i to je bilo zapaženo.
Mislim da imamo mnogo prilika koje treba da iskoristimo. Moje životno iskustvo uči me da je veoma nezgodno kada imaš priliku, a ne iskoristiš je. Teže je to nego kada priliku uopšte nisi imao. U tom smislu, pred nama je velika odgovornost. Niko više ne sumnja da ovde imamo potencijal. Sada taj potencijal treba razviti i pokazati – i pred ljudima ovde, i pred ljudima u Srbiji iu drugim našim krajevima.
Kakvo je Vaše iskustvo sa Nemcima i kako oni vide nas?
– Moje iskustvo sa Nemcima može se svesti na relativno mali broj ljudi koji su imali prilike ozbiljno da upoznam. Ali moram odmah da istaknem da sam uglavnom sretao ljude veoma visokog nivoa kulture i obrazovanja – profesore, biskupe i druge ozbiljne ljude.
Niko od njih nije neupućen u smislu da ne zna ko smo mi. Znaju da smo narod sa Balkana, da smo ponosan narod i narod koji, naravno, ima i svoje mane, kao što ih svi imaju. Ali bih se usudio reći i da smo narod koji je često nepravedno zapostavljen ili pogrešno predstavljen.
Ono što je možda najvažnije jeste da mi za svakog obrazovanog čoveka ovde jesmo deo Evrope. Nismo nešto izvan Evrope. Mi smo Evropljani.
Zasad nisam imao nesreću da naletim na nekog otvorenog srbomrsca ili nekoga ko je potpuno podlegao propagandi. Naprotiv, često sam sretao ljude koji se iskreno čude nekim stvarima koje su dugo smatrane za samorazumljive. Čovek vidi da postoje ljudi koji razmišljaju svojom glavom. Naravno, ima mnogo ljudi koje „naše” teme uopšte ne zanimaju, ali moje iskustvo sa obrazovanim Nemcima je veoma dobro.
S drugim Nemcima imam iskustvo svakodnevnog života – voz, autobus, avion, prodavnica. I ono što mi se sviđa jeste ozbiljan nivo kulture koji podrazumeva da je drugi čovek važan. Da ne morate nekoga pregaziti kad ulazite u voz ili avion ili prodavnicu. Da sačekate drugoga, da poštujete red. To se vidi, meni se to sviđa, smatram da je veoma važno.
Naravno, imamo i bolna istorijska iskustva sa Nemcima, kao što imamo i dobra iskustva. Ali uvek je pitanje kako izbeći bolna iskustva ako postoji realan i ozbiljan istorijski odnos?
A mi sa Nemcima jesmo u ozbiljnom odnosu, jer je Nemačka važna zemlja u Evropi, ai mi živimo ovde. Zato mislim da treba da unapređujemo te odnose i da se trudimo oko njih.
Još nešto je veoma važno: treba da pokažemo lepšu sliku o sebi. Mislim da će naša deca, koja odrastaju i ovde i tamo, u tome uspeti. Oni će znati da vide šta je dobro i kod Srba i kod Nemaca. Bilo je ružnih vremena i ružnih propagandi. Postojao je period kada je mainstream narativ bio da su Srbi loši, a da su svi drugi dobri. To naravno nije tačno. Ali važno je da čovek iz sebe izvuče ono najbolje, a da od drugih nauči ono što je kod njih dobro.
Hoćemo li uspeti da steknemo Pravo javnosti?
– To je veoma zanimljivo pitanje. Kada sam polazio u Nemačku, očekivao sam da je nemačka administracija vrhunska i veoma efikasna. A onda sam video da nije sve baš tako jednostavno.
Na tom planu ne mogu reći da postoji neka velika nepravda. Ne bih rekao da je reč o neprijateljstvu. Ali postoji stvarna sporost administracije – i ne samo državna administracija nego ponekad i druge službe koje angažujemo, poput poreskih savetnika, revizora i slično.
Ono što je dobra vest jeste da smo mi svoj deo posla završili. Sve smo predali i sada više ništa nije do nas. Rečeno nam je da takvi postupci administrativno traju dugo, u proseku oko šest godina.
Nismo dobili nikakvu negativnu reakciju, nikakvu primedbu koja bi značila da se postupak odbija, ili da postoje ozbiljne poteškoće na tom putu. Činjenica je da niko ne može poreći da mi ovde postojimo. Nisam primetio neku političku netrpeljivost ili nešto slično. To je, čini mi se, pre svega administrativna stvar.
Dakle, optimističan sam i ne gubim nadu. Ponekad malo gubim strpljenje, ali nadu ne. Nadam se da ćemo uskoro imati rešenje. To govorim već poslednjih nekoliko godina, jer nakon što smo podneli prijavu, uvek su se tražile sitne dopune i dodatna pojašnjenja. Sada bi trebalo da je sa naše strane sve konačno gotovo i čekamo da nadležne institucije odrade svoj deo posla.
Vi ste jedan od retkih vladika koji je omiljen ne samo u srpskom rasejanju već iu Srbiji i Republici Srpskoj. Imate odličan pregled stanja iu Srbiji u Republici Srpskoj. Kako vidite mogućnost da srpsko rasejanje pomogne izlasku iz aktuelne loše situacije u matici?
– Iskreno rečeno, mislim da je možda jedan od ključnih spasilaca Srbije upravo rasejanje. Nije nepoznato – mada nije važno da to svi znaju – da ja već mnogo godina odlazim u Ameriku i da mi stanje tamošnje srpske dijaspore nije nepoznato. Tamo takođe ima veoma kvalitetnih ljudi.
Ali ovaj prostor ovde – Nemačka, Austrija, Švajcarska – neobično je bogat ljudima. Mi nismo daleko, kao što je, recimo, Amerika daleko. U Americi možda ima još imućnijih ljudi i iseljavanje tamo traje duže, ali ovde postoji ogroman ljudski potencijal.
Mislim da te ljude moramo nekako pridobiti i otvoriti im put da pomognu Srbiji. Oni ne samo da znaju i mogu nego mislim da oni to i hoće. Problem je što se njima često ne uspeva prići na pravi način i ne otvara im se prostor da kažu: „Svoje znanje, svoje iskustvo iz dijaspore želim da prenesem svoju otadžbinu”.
Ne mora uvek da znači da se ljudi fizički vrate. Važno je da se vrati naša pamet, naše iskustvo, naše znanje. S druge strane, pokazalo se da materijalna pomoć rasejanja nije mala. Budžeti naših zemalja u velikoj meri su pomagani novcem iz dijaspore. Ali ono što je problem jeste da pamet srpskog rasejanja, koja nesumnjivo postoji, nema gotovo nikakav uticaj.
Ako govorimo o nekoliko milijardi evra godišnje koji dolaze iz dijaspore, to je ogromna pomoć. Ali uticaj ljudi koji šalju taj novac na društveni, politički, naučni i kulturni život u Srbiji gotovo da ne postoji.
Može li srpsko rasejanje da doprinese nekom pomirenju u Srbiji, društvenom, a ne političkom?
– Mislim da nam je možda najveći zadatak da Srbi počnu malo razboritije da posmatraju stvari. Usudio bih se reći da treba da stvari posmatramo racionalnije, sa više razuma, a ne samo kroz osećanja, tj. sentimentalnost, koja jeste svojstvena slovenskim narodima.
Zašto? Zato što nas osećanja mogu odvesti u to da ne vidimo stvari jasno.
Evo jednog primera. Često čujem kako ljudi govore: „Zapad nas mrzi”. Kao da postoji neki kolektivni Zapad gde svi misle isto. Kao da tamo ne postoje pojedinci, ljudi koji razmišljaju svojom glavom.
A, kao što ranije već rekoh – postoje. I postoje ljudi kojima se može objasniti ko smo mi. Da smo i mi ljudi, da smo dobar narod, da želimo normalan život.
Ako uključimo razum i shvatimo da i ovde žive ljudi koji razmišljaju, onda treba da koristimo ono što nam je Bog dao – jezik i razum.
Treba da razgovaramo sa tim ljudima. Da im kažemo: mi živimo ovde, želimo saradnju, želimo bolji život, bolji obrazovni sistem, bolji zdravstveni sistem, čistiju prirodu, poštovanje ljudskog dostojanstva.
Ne tražimo ništa nenormalno.
Ne verujem da bi neko rekao: „Vi ste pravoslavci i Srbi, zato ne možete biti prihvaćeni”.
Pa pogledajte Grke, Rumune, Bugare – pravoslavni su narodi i deo su Evropske unije. A ostali su svoji. Isto kao što mi ovde u Nemačkoj poštujemo zakone, ali niko nam ne govori da moramo biti katolici ili protestanti. Možemo biti ono što jesmo – samo treba da budemo dobri građani.
Zato mislim da treba da budemo evropski građani, ali i da ostanemo svoji.
S druge strane, antisrpska propaganda jeste ostavila posledice, ali i takozvana antizapadna propaganda kod nas. Tako stalno slušamo: „Zli Zapad nas mrzi, želi da nas uništi, da nam uzme zemlju”. Mislim da to više nije odraz realnog stanja i ozbiljnog promišljanja.
Ako razgovaramo s ljudima, ako koristimo razum, onda ćemo videti da stvari nisu tako crno-bele.
Ponekad mi se čini da iza tog antizapadnjaštva stoje i neke druge stvari – kao opravdanje da mi između sebe budemo loši, da krademo jedni druge, da nekoliko ljudi bude veoma bogato, a ostali da rade za njih. I sve to pod parolom: „Nećemo na taj pokvareni Zapad”.
To treba razobličavati.
Da li su mlađe generacije napravile preokret, posebno kada je reč o obrazovanju i odnosu prema srpskom identitetu?
– To je dobra stvar. Zaista je tačno da su deca gastarbajtera često imala kompleks. Iako su bili dobri đaci, smatralo se da treba da budu radnici, kao njihovi roditelji. Takve preporuke su često dobijala u školama.
U novije vreme to se menja. Došli su i novi ljudi koji su već visoko obrazovani – mnogo lekara, inženjera, stručnjaka. Oni nemaju taj kompleks koji su imali neka deca ranijih generacija.
Ali oni koji su u ono vreme imali snage da se uzdignu i kažu: „Nema veze što je moj otac bio bravar, tesar ili mesar, ja ću da studiram” – to su zaista izuzetni ljudi. Dobra vest je da sve više naših mladih ovde studiraju. Srećem te mlade ljude koji završavaju studije i sigurno će biti važniji.
Posebno me raduje kada vidim mlade ljude koji bez kompleksa naglašavaju da su Srbi ili Srpkinje. Niko ne treba da ima kompleks zbog svog porekla.
Mi Srbi, uprkos svim teškim momentima u našoj istoriji, ne treba da imamo kompleks niže vrednosti. Svakom narodu se događaju teške stvari. Važno je da ne odemo ni u jedan ekstrem – ni u kompleks niže vrednosti, ni u nadmenost.
Treba naći meru i biti uravnotežen. To bi nas sigurno učinilo još boljim.
Koja bi bila vaša poruka srpskom rasejanju?
– Moja poruka je vrlo jednostavna.
Zajedno smo jači.
Znam da to zvuči kao potrošen slogan, ali je istina.
Ako budemo zdrava zajednica zdravih ljudi, ako budemo imali zdrave zajednice po gradovima, nema sumnje da će nas drugi poštovati. Ako delujemo samo pojedinačno, možda će neko poštovati pojedinca, ali zajednica neće imati snagu.
I još nešto veoma važno: ne smemo se svađati pred drugima.
Ako imamo problem među sobom, treba da ga rešimo sami. A ne da drugi gledaju preko naše ograde i kažu: „Pogledaj ove ludake kako se svađaju”. Pametni ljudi svoje probleme rešavaju unutar svoje zajednice, svoje porodice, razgovorom.
A ono najvažnije što nam je Bog dao jesu razum i jezik. Treba da razgovaramo i da se dogovaramo.
Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić, osnivač i vlasnik medijskog portala Rasejanje
Zahvaljujem se mitropolitu nemačkom Grigoriju na razgovoru, vremenu i poverenju, kao i na rečima koje zrače mudrošću, smirenošću i nadom. Ne samo tokom razgovora već i tokom mnogih besedi oseća se i briga za ljude i vera u zajedništvo. Narod sa ovakvim vladikom zna da neće biti sam – i već se vide mnogi rezultati njegove posebnosti, blagosti i duhovnog vođstva.
