Црна Гора – орах, воћка чудновата

Побјеђује ли политика контроле или отпор једноумљу?

„Орах, воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи.“

Мало је стихова који тако прецизно описују политичку историју Црне Горе као овај Његошев. Без обзира на то ко је покушавао да је обликује према сопственој мјери – велики цареви, идеологије или савремени политички центри моћи – Црна Гора је изнова показивала снажну способност да се отме потпуној контроли. Управо је та особина чини посебним простором српске историје и културе.

Зато није без значаја полемика коју је отворио предсједник Србије Александар Вучић, говорећи на обиљежавању годишњице „Олује“ у Мркоњић Граду о концепту такозваног „полицентричног српства“ и некима у Цркви који шире идеје сепаратизма. Иако није поменуо професора др Мила Ломпара, било је јасно да је критика усмјерена према његовој идеји српског културног интегрализма. Као што је јасно да је оштрица против „неких“ који у Цркви шире „опаке и опасне“ идеје, уперена ка Црној Гори и Митрополији СПЦ.

Међутим, управо ту лежи суштински неспоразум – или свјесна политичка замјена теза. Ломпарова идеја не полази од политичког, већ од културног јединства. Она не предвиђа један политички центар који управља свима, већ постојање јединственог српског културног простора који живи кроз више историјских и духовних средишта – у Србији, Републици Српској, Црној Гори и расијању. Полицентричност, дакле, није супротност интегрализму, него његов природни облик. Јединство се не остварује брисањем разлика, него њиховим складним прожимањем.

Проблем настаје онда када се културно јединство једном бољшевичком идеологијом покуша претворити у политичку хијерархију. Тада више није ријеч о интеграцији, већ о централизацији. У таквом моделу свака самосталност постаје сумњива, а свако локално искуство мјери се степеном политичке лојалности једном центру.

Управо због тога Срби у Црној Гори имају право на властито политичко искуство, као што га имају и Срби у Републици Српској. Њихови интереси не могу бити пука пројекција политичких потреба Београда, као што ни Србија не може своју државну политику градити искључиво на интересима Срба изван својих граница. Заједништво није исто што и потчињеност. Културно јединство не подразумијева политичку униформност.

Реаговање Митрополије

Да ова дилема није само теоријска, показало је и најновије саопштење Митрополије црногорско-приморске. Повод су биле Вучићеве изјаве о литијама из 2020. године и наводним „опасним идејама“ унутар Цркве.

Митрополија је одговорила мирно, али веома одлучно. Подсјетила је да политичарима припада политика, а Цркви пастирска служба, те да је недопустиво накнадно политички тумачити црквене догађаје и литије. Посебно је наглашено да су литије биле одговор народа, свештенства и архијереја на Закон о слободи вјероисповијести који је донијела власт Мила Ђукановића, а не било какав пројекат стварања посебне православне цркве у Црној Гори.

Тиме је Митрополија истовремено одбранила историјску истину о литијама и насљеђе блаженопочившег митрополита Амфилохија, одбацујући сваку алузију да је у врху Српске православне цркве постојала идеја црквеног сепаратизма. Напротив, управо је тадашње дјеловање архијереја, свештенства и вјерног народа, како наглашава саопштење, сачувало јединство Српске православне цркве.

Овај документ има много шири значај од једне политичке расправе. Он поставља границу између политике и Цркве и подсјећа да духовни ауторитет не може бити подређен дневнополитичким потребама. Истовремено, показује да српско јединство није могуће градити политичком дисциплином, него међусобним уважавањем различитих историјских искустава.

У том смислу, Црна Гора остаје најбољи примјер да се идентитет не може обликовати административним директивама нити политичким тумачењима. Литије су успјеле управо зато што нису биле страначки покрет, већ духовни и грађански одговор народа на осјећај неправде. Због тога их није могуће накнадно уклопити у било чију политичку стратегију.

Можда се управо зато Његошев стих и данас показује као најкраћи опис црногорске политичке стварности. Црна Гора је и даље онај „орах, воћка чудновата“ – простор који одолијева сваком покушају да постане пуки инструмент туђих политичких пројеката. Ко год је покушао да њену сложену стварност сведе на политичку послушност, на крају је више оштетио сопствену политику него што је промијенио Црну Гору.

ИСТОК