Da umemo da stanemo na loptu i promislimo, videli bismo da se ovde ništa ne otvara. Tu i tamo poneki hotel, zgrada, neka privatna bolnica. O fabrikama, pogonima koji bi stvorili novu vrednost, uneli nadu i elan, ni reči. Umesto konkretnog, tu je priča o bezbrojnim investicijama, frljaju se milionima, a auta kupuju od naših para.
Pošto nam, kao svakom živinčetu, pažnju skreću nadražaji, na čelu stada je neprekidna galama. Sada viču: “Evo Šmita, evo Šmita!”. A stado odmah zauzme odbrambenu poziciju. Pre Šmita je, dakako, bio neko drugi- Alija, pa Bakir, tek da nikad nismo u stanju da se saberemo.
I koga briga da li Željka u Njujorku Šmita ignoriše kada ceo svet ignoriše oboje.
A da onaj ko je nas kleo nije dangubio pokazuje i situacija sa državnim zlatom. Ne samo da ga više nemamo i da smo zbog toga kraći 450 miliona evra, nego smo ga prodavali kad je bila najniža cena. Da je zlato privatno, bio bi sad pun trezor, ali za državno, ko te pita.
Doduše, za to nek se brinu u Federaciji jerbo u ovom entitetu imamo svoje nacionalno blago. Doduše, niti se za njega ko otima, niti ga hoće sve i da ga nudimo.
Mislio je baja da kaže da je atrakcija, da ne kažem maskota, ali je ovaj đak poljoprivredne škole pobrkao pojmove, pa je na javnom servisu sebe promovisao u baju nacionale.
Voditelj bi, da je malo mlađi i elastičniji, verovatno pred njegovom svetlošću pao ničice. Ovako je samo uskliknuo: “Da vas nema trebalo bi vas izmisliti!” čime je u obožavanju pretekao i bajinu ćerku, pretpostavljamo da kod supruge nije ni u prvih 15 ili 100.
Izgleda da je izbrisan sa liste omiljenih i sa one strane Drine. Naime, prva ćerka se napatila prošle nedelje svađajući se na mrežama sa Vučićevim novinarom od poverenja. On je baji zamerio što je dozvolio da porodična televizija Una direktno prenosi proteste u Beogradu. Bio je to bajino cakanje Vučića u nogu nakon što mu je on opalio šamarčinu i od njega napravio regionalnu ludu pričom o Đokovićima i ciganijom. Mali je baja za Vučića, ali su protesti veliki. A čini se da će biti i veći.
I dok je baja stvaran kao ružno vreme koje nas prati, dotle se Zora napatila da izbifla cifre kojima bi opisala koliko nam dobro ide. Svestan da bi to bio preveliki zalogaj za njega, Radovan je odmah odustao od brojki i uradio ono što mu mogućnosti dozvoljavaju. Našao je tajnu vezu između negativnih privrednih kretanja, inflacije i novinara.
“Eureka!”, izjurio je pred kamere prvi matematičar naše republike. Za razliku od Arhimeda, Radovan nije bio go jerbo ga plaćamo koliko zatraži. A da košta koliko ne vredi- košta.
“Analizom situacije sam došao do zaključka da inflacija postoji samo zato što novinari o njoj pišu. Uzbunjuju ljude koji bi lepo, da nije novinara, išli u prodavnicu i ne bi obraćali pažnju na cene. Kao da se oni sećaju da je ulje bilo marku i nešto ili brašno 80 feninga. Ali ih novinari podsete i eto problema. Ali, rešićemo mi to kad kleveta postane krivično delo. Onda, majčin sine, dok dokažeš da si u pravu, već si u zatvoru”, objašnjavao je Radovan ekonomsku i razvojnu politiku svoje Vlade koja može da se sažme u parolu: Što ne znate to vas i ne boli!
Osim najvažnijeg čoveka u državi, u nedelji iza nas se istakao i najvažniji čovek u crkvi. On je, naime, mnogo više uradio za uvođenje rodno osetljivog jezika u svakodnevnu upotrebu nego sve feminističke organizacije zajedno.
Nakon što ih je nazvao bednicama, sada će i ona kojoj to nije bilo važno, u svakoj prilici isticati da je građanka.
Patrijarh se posle pozivao na reč crkve koja je otrežnjujuća. Možda za reč crkve to može da važi, ali za patrijarhovu, posebno na onom snimku, nikako. Više je bila zaplićuća. Ukratko, ako je i prizivao otrežnjenje, razumemo, malo kome je u tom trenutku bilo potrebno kao njemu. Priželjkujemo da ga bog pogleda i prosvetli.
A dok to čekamo, možemo da zaključimo da nas je osim patrijarha razočarao i maj.
Umesto sunca, samo oblaci. Umesto sandala i naočara za sunce, kišobrani i čizme.
A možda smo mi razočarenje za vreme? Videlo da nema pred kim svoju lepotu da pokaže, niti koga da mu se divi i zaključilo da pred svinje bisere ne vredi bacati.
Uostalom, odavno smo konstatovali da se fikcija prelila u stvarni život i sada, umesto da je samo čitamo, mi u Životinskoj farmi živimo.
