Moderna umjetnost i Crkva

Prošle godine (13. jun – 20. septembar 2025) u Vatikanu je održana izložba slikarstva pod naslovom „Pavle VI i Žak Mariten: obnova sakralne umetnosti u Francuskoj i Italiji (1945–1973)“, sa delima Ruoa, Matisa, Šagala, Severinija, Kongdona, Denija, Bernara.

Izložba ima dugu predistoriju. Leta 1924. godine sveštenik Đovani Batista Montini proveo je mesec dana u Francuskoj, gde je imao veliku sreću da upozna Maritena, koji će ga uvesti u svet modernog slikarstva. Estetsko i duhovno potresanje dvadesetsedmogodišnjeg sveštenika (i budućeg pape Pavla VI) bilo je snažno i pokazalo se kao trajno i postojano, kao što će trajna i postojana biti i njegova duhovna veza sa Maritenom (bio je i jedan od prvih prevodilaca njegovih dela na italijanski). Hronološke granice izložbe imaju svoj značaj: 1945. godine Mariten je postavljen za ambasadora Francuske pri Svetoj Stolici, a u junu 1973. u Vatikanskim muzejima svečano je otvorena Zbirka moderne religiozne umetnosti, sa prvobitnih hiljadu dela, koja danas broji više od deset hiljada. Ovaj susret i odnos Maritena i pape Pavla VI odigrali su značajnu ulogu u pomirenju Katoličke Crkve sa modernim slikarstvom.

Glavni protagonista ovog pomirenja ipak je bio dominikanac Marie-Alain Couturier (1897–1954), i sam slikar, koji je, između ostalog, u dva perioda bio kourednik časopisa L’Art sacré (1935–1969, sa prekidima), zajedno sa takođe dominikancem Pie Regamey-em. Otac Kutirije verovao je da Crkva ne sme ostati izvan ogromnog pokreta moderne umetnosti, da treba da stupi u dodir sa njim i da se konačno ponovo poveže sa velikim stvaraocima svoga doba. Kičasti komercijalni proizvodi sulpicijanske religiozne produkcije, koji su ispunili katoličke hramove i ustanove, za njega su bili sramota i uvreda za Crkvu.

Otac Kutirije pokušao je da ostvari svoju viziju u nekim provincijskim hramovima Francuske (Asi/Assy, Vans/Vence, Odenkur/Audincourt, Ronšan/Ronchamp). Radi potreba ove rasprave, reći ćemo nekoliko reči o oslikavanju crkve Bogorodice na platou Asi, unutar sanatorijuma Sanseljemoz/Sancellemoz, što je učinjeno uz nesebičnu podršku opata Jean Devény-a. Ovu crkvu, iznutra i spolja, ukrašavaju dela Ležea, Ruoa, Bonara, Lirsea, Šagala, Matisa, Braka, Lipšica i drugih. Od svih njih samo je Ruo bio praktikujući katolik, dok su Šagal i Lipšic bili Jevreji, a Leže, Brak i Lirse ateisti ili komunisti, zbog čega je otac Kutirije bio izložen žestokim kritikama. Ostao je nepokolebiv: nije tražio vernike već dobre slikare, i verovao je da je dobar slikar doslovno nadahnut, odnosno vođen Duhom, „koji diše gde hoće“.

Ova crkva stekla je svetski ugled, a otac Kutirije je sa zadovoljstvom objašnjavao da to nije zato što su dela remek-dela, već zato što su nastala iz ispravne ideje: da bi hrišćanska umetnost ostala živa, Crkva u svakoj generaciji mora da se obraća velikim slikarima koji stvaraju oko nje, jer umetnost živi jedino kroz svoje žive stvaraoce.

Hram u Asiju ipak će ostati upamćen u istoriji likovne umetnosti 20. veka ne toliko po delima svojih velikih slikara, koliko po Raspeću vajarke Germaine Richier (1902–1959). Otac Kutirije i otac Deveni poručili su delo da bude postavljeno u oltaru, iza Časne trpeze, što je i učinjeno u julu 1950, uoči osvećenja hrama. Početkom 1951. katolički revnitelji pokreću kampanju protiv dela Rišijeove, proglašavajući ga bogohulnim — a da ga nisu ni videli. Reakcije postepeno rastu, Rim i papa Pije XII staju na njihovu stranu i delo je uklonjeno iz crkve 4. aprila 1951. Nećemo ovde izlagati čitavu dramu Raspeća Rišijeove (vidi knjigu Laurence Durieu, Le Christ interdit, Fage, 2025), već ćemo samo napomenuti da se Raspeće vratilo na svoje mesto tek na Vaskrs 1969. godine, čitavih osamnaest godina posle uklanjanja (i deset godina posle smrti vajarke).

Uprkos naporima Maritena i naročito Kutirijea, koji se uostalom nisu u svemu slagali, pomirenje modernog slikarstva sa Crkvom bilo je teško — i ostalo je teško. Nema nikakve sumnje da moderna umetnost može, kao i svaka druga, biti hrišćanska, izražavati duh hrišćanstva. Pitanje je, međutim, može li biti i crkvena.

Šta je to što jedno hrišćansko delo čini crkvenim, što ga čini ikonom? Njegov stil? Svakako ne. Njegova tema? Svakako da, ali ne isključivo. Vera njegovog tvorca? Ni to. Ono što jedno delo čini crkvenim jeste njegova namena: to što je namenjeno hramu i što služi onome što se u njemu savršava, što služi bogosluženju, Liturgiji i molitvi, tako da zajednica vernih može pred njim da se moli i da bude podstaknuta na molitvu.

Bez obzira na njegovu estetsku vrednost? I još: da li delo, koje je nečijom odlukom crkvenih činilaca ušlo u hram, samim tim postaje crkvena umetnost? Potrebno je nastaviti ovu raspravu.

Kriterijumi crkvenog slikarstva

Nastavljamo, kao što smo obećali (Η Καθημερινή, 1. mart 2026), razgovor o crkvenom slikarstvu u našem vremenu. Nastavljam nit sa kraja prethodnog teksta, gde sam napisao da „ono što jedno delo čini crkvenim jeste njegova namena, to što je namenjeno hramu i što služi onome što se u njemu savršava, što služi bogosluženju, Liturgiji i molitvi, tako da zajednica vernih može pred njim da se moli i da bude podstaknuta na molitvu“. Da, ali ko će to proceniti? I po kojim kriterijumima?

Ako kao polazište uzmemo raspravu od ogromnog značaja koja se vodila u vreme ikonoborstva, Crkva tada nije ustanovila stilske kriterijume. Smatrala je da se bez ikona dovodi u pitanje njeno učenje, a naročito temeljna dogma Ovaploćenja, ali nije raspravljala o pitanjima stila, niti je ustanovila jedan određeni crkveni stil. Jednom rečju, ne postoji pravoslavna estetika!

To, međutim, ne znači da ne treba pribegavati kriterijumima estetskog kvaliteta kada je reč o crkvenom slikarstvu. Naročito danas, kada se umetnost Crkve odvojila od svetovne umetnosti, od umetnosti koja nastaje oko nje, i kada značajni slikari više ne oslikavaju hramove, potrebnije je nego ikada pribegavati takvim kriterijumima. No, estetski kriterijumi nisu dovoljni da bi se neko delo smatralo crkvenim i ušlo u hram, da bi služilo zajedničkom bogosluženju. Crkve nisu galerije ni muzeji, a vernici nisu ljubitelji umetnosti koji nedeljom obilaze izložbe.

Apsolutno su neophodni i bogoslovski kriterijumi, a prvi i najvažniji jeste da Isus bude prikazan kao Hristos, što se najpre procenjuje u predstavi Raspeća. Hristos na Krstu nije čovek koji umire; On nikada ne postaje leš; On je „izranavljen modricama i svemoćan“. To je vizantijska umetnost ostvarila na jedinstven način! Postoje mnoga dela velikih slikara, istinska remek-dela, u kojima je raspeti ili mrtvi Isus prikazan kao odbojan leš. Drugim rečima, estetska vrednost i crkvenost nisu isto.

Navešću jedan primer iz savremene umetnosti i ponovo se pozvati na Maritena, sa kojim smo započeli razgovor u prethodnom tekstu. Flamanski slikar Alber Servaes (Albert Servaes, 1883–1966), duboko pobožan katolik (ali sa grešnim političkim životom — bio je hitlerovac), naslikao je 1919. poznatu katoličku temu „Put Krsta“, sa četrnaest stanica. Vatikan je 1921. zabranio postavljanje ovog dela u crkvama. Mariten ceni i divi se ovom Servaesovom delu, priznaje da je izazvalo snažno religiozno potresanje, pa čak i obraćenja, ali ipak podržava zabranu Katoličke Crkve. Njegov argument je da delo prikazuje Hristovo stradanje kao ljudsko, a ne kao dobrovoljnu žrtvu Sina Božijeg. («Quelques réflexions sur l’ art religieux», 1924, Jacques et Raïssa Maritain, Oeuvres Complètes, I, 1986, σ. 720-721). Istorija sa ovim Servaesovim delom imala je i svoj nastavak, ali se ovde nećemo njime baviti.

Ako prihvatimo da je ovaj spoj estetskih i bogoslovskih kriterijuma neophodan da bi se delo smatralo liturgijskim i crkvenim, ostaje pitanje: ko to procenjuje? Mariten smatra da o tome odlučuje crkvena jerarhija. Ali crkvena jerarhija (ili birokratija) najpre želi da administrativno reši problem, a ne da o njemu suštinski raspravlja. Lično verujem da liturgijski ili crkveni pečat delu daje zajednica vernih, narod koji se okuplja u Crkvi.

Priznajem da je ovaj kriterijum širok i labav, ali omogućava veću slobodu i širinu. Po tom kriterijumu, neka „nevizantijska“ ili čak loše izvedena ikona, pred kojom su se molile hiljade ljudi i koju su sa nadom celivali, samim tim postaje crkvena, poziva na molitvu i nadahnjuje skrušenost. Ikona Bogorodice Tinoske, na kojoj se gotovo i ne vidi prikazano lice — da li je crkvena i liturgijska umetnost ili nije? Naravno da jeste. Molitve ljudi koji su pred nju položili svoje muke i molbe učinile su je istinski molitvenom ikonom.

Nasuprot tome, da navedem i primer iz naše savremene stvarnosti, dela Dimitrisa Mitarasa u primorskoj kapeli Bogorodice Katafigiotise nikada neće postati crkvena, jer se nijedan vernik ne može pred njima moliti. Otac Kutirije, o kome je bilo reči u prethodnom tekstu, verovatno bi ih prihvatio. Njegovo uverenje da samo moderna umetnost istinskih slikara može biti autentično crkvena dovelo ga je do estetskog elitizma, zanemarujući iskustvo običnih vernika. Takođe je nepravedno prezirao crkvenu umetnost hramova 19. veka, koja ipak nije bila, kako je verovao, u potpunosti bezvredna.

U Pravoslavnoj Crkvi, koja je u najdubljem smislu Crkva ikona, prevlast kopiralačke umetnosti već dugo otuđuje dobre slikare od oslikavanja hramova. Rešenje, međutim, nije Mitaras. Ohrabrujuće je što se poslednjih godina razvija tihi otpor toj mrtvoj umetnosti puke kopije. (Up. kolektivni tom nedavno objavljen, Peindre dans les églises parisiennes au XIXe siècle, Snoeck, Γάνδη 2024).

Izvor: Katimerini, 1. mart 2026 i 3. maj 2026./Stavros Zumbulakis