Pomagao familiju, a kada je vidio na šta troše novac, ozbiljno se naljutio

„Kako se izboriti sa pohlepnom rodbinom? Živim i radim u Štutgartu. Radim kao mašinski inženjer u poznatoj automobilskoj kompaniji, odlično zarađujem, a pored posla se bavim i dizajnom felni za sportske automobile.

Finansijski odlično stojim i tu nastaju problemi. Otkako sam počeo dobro da zarađujem stalno imam probleme sa rodbinom.

Nije mi problem pomoći nikome i volim pomagati, ali ovo prelazi svaku meru. Svaki mesec kukaju kako im je teško, kako nemaju za račune, kako uvek nedostaje novca.

Međutim, kad sam prošle godine došao u Srbiju, čujem od ljudi da su išli tri puta na more ove godine i to sve top destinacije, a meni to nisu ni spomenuli“, napisao je on.

Mladi gastrabajter je zatim otkrio šta ga je još šokiralo, a što je saznao o dolasku u Srbiju:

„Kad god dođem, donesem svega, šaljem mesečno novac i to ne siću, nego ozbiljne pare sa kojima se može fino živeti u Srbiji. Njihovom detetu sam kupio auto, platio vozački, ma sve. Kada god dođem, donesem mu od patika do trenerki, ma sve što poželi.

Nerviraju me te priče, koje sam čuo da pričaju po ulici, kako ja nosim patike od 300 evra, a njihovom sinu sam kupio one od „samo 150 evra“, kako ja vozim skupa kola, a njihovom sinu kupio jeftinija. Alo bre, ljudi, pa ja zarađujem, budite zahvalni što išta pomažem.

Kada sam tražio da mi pomognu oko školarine za master studije, tada su kao iz topa rekli „ne“, a znao sam da imaju. Razmišljam da prekinem svaki kontakt sa njima. Ako može neki savet, mnogo bi mi značilo. Hvala unapred“.

Usledili su komentari:

– Daj meni pomozi brat, zadužbinu ću ti sazidati ručno. Pusti ti njih… Pomozi nekom ko će ti večno biti zahvalan. Mene „golf 5″ ne bi žuljao. Patike na akciji 40 evra isto bombona“.

“ Klincima reci da nema para dok ne pokazu indeks ili đačku knjižicu. Matorima traži da ti prepišu neku njivu ili deo imovine na konto uloženog novca. Neće ti se u životu više javiti“.

„Sa očeve strane pola familije je u Nemačkoj 30+ godina. Svi imaju top poslove, stambeno su obezbeđeni i zarađuju vrhunski. Poslednji put sam dobio od njih poklon dok sam bio u osnovnoj skoli.

Mislim da je bilo 10 evra. Sad sam „konj“ od preko 30 godina. Da nekom od njih pošaljem poruku i tražim da mi pozajmi novac za račune, mislim da bi me pojeo blam. Iako znam da to nije ispravno, tako sam vaspitan.

Pri upisu na osnovne studije u Srbiji sam morao da čekam godinu dana jer prve godine nisam upao na budžet, a moji nisu imali 120.000 za školarinu pa sam polagao ponovo ispit sledeće godine.

Nadam se da neću biti isti ako ikad u životu dođem do velikih para. Pomoći treba, ali sa merom i ako te neko ne iskorišćava“.

(Blic)   Foto: Simon Potter/ ImageSource/ Profimedia