Vedrana je na svom blogu sada pisala o ženi koja je dozivala majku u bolesničkoj sobi na onkologiji.
– Iz dubokog sna, spavala sam u bolničkom krevetu, trebala ga je izazvati tableta koja će me sigurno olešiti, probudili su me ženski krici, mama… Nadala sam se da je noćna mora, nije bila. Žena je umirući zazivala majku. Nabila sam slušalice na uši i čula kako Jasna Zlokić pjeva, ja sam skitnica, ne drži me mjesto… Moja najdraža pjesma iako nikad više neću skitati.
Kasnije su mi sestre rekle da nije umirala, samo joj je bilo “jako teško”. Starija žena.
Napravila sam anketu među sestrama koje godinama rade na onkologiji. “Koga pacijenti ‘kad im je teško’, najčešće zazivaju?” “Majku, ređe boga. Ma, uglavnom majku.” “Tatu nikad.” “Nikad.”
Vratilo me to u prošlost. Bila sam u četrdesetima kad me majka krenula nazivati. Gotovo svaki dan. Njezini su mi pozivi beskrajno išli na živce. “Zato se ne javljaš?” “Mama, čule smo se juče.” “Nismo se čule danima, nikad ne zoveš, ja uvek moram tebe zvati…” “Ne moraš me zvati…” “Kad te ne čujem mislim da ti se nešto dogodilo?” “Što mi se može dogoditi? Radim k’o konj, kad dođem doma, deca, muž, ne razumeš moderan život.”
“Stara sam, želim ti čuti glas. Danas opet imam problema sa stolicom…”
O, ne, o, ne, o, ne “Moram prekinuti, šef me zove, javit ću ti se kasnije.”
“Nećeš.” I nisam.
Razumem, sve vas razumem. Majka uvek nazove u nevreme. Ekipa cura čeka pred zgradom, krećete u Trst, zove mama i pita kako ste i zašto se ne javljate. Kolutate očima gledajući prema zidu. “Mama, zub me rastura, imam zakazano, žurim…” “Uvek žuriš kad me čuješ…” “Treba li ti nešto?” “Treba mi tvoj glas…” “Mama, nazvaću te večeras.” “Dobro i javi mi što je zubar rekao, možda imaš granulom, to može biti opasno za srce…” “Da, da…” Prekidate vezu, trpate telefon u torbicu, jurite niz stepenice. “Opet kasniš”, govori Jadranka. “Mama.” Četiri uzdaha istovremeno.
Lili cvili pred vratima, držite povodac u ruci i navlačite na sebe jaknu. Na ekranu mobilnog “Stara”. Ne uključujete mob, izvodite Lili koja veselo maše repom, skidate joj povodac, skače s ostalim psima, pa skreće u grm. Koji užitak gledati vašu možda najveću ljubav kako se olakšava. Mob opet zvoni. Ne gledate ko zove. Ne javljate se.
Svima vama su mame žive i zovu jer vi ne zovete. Dosadne starice i strepe nad vama zrelim ženama. Vi ste za njih bile i ostaćete bespomoćne bebe koje su ih, one ne znaju zašto, bešćutno odbacile.
Nazovite ih povremeno, bez povoda. Jednom, kad budete same noću u bolesničkoj sobi, vrištaćete: “Mama”. S duge strane muk. Čuće vas nekoliko vrata dalje nepoznata neka koja će navlačiti slušalice na uši – napisala je Vedrana u svom blogu.
