Azašto radnici iz privatnog sektora nisu u sindikatima i da li sidikati u RS djeluju kao ekskluzivni klubovi, po principu “rezervisano samo za članove”?
Podsjećamo, radnici Drvne industrije Šipovo (DIŠ) stupili su u štrajk zbog kašnjenja plata i zato što im doprinosi nisu plaćeni
mjesecima, pa zdravstvenu zaštitu mogu koristiti samo ako je plate iz svog džepa.
Uprkos tome što je njihov štrajk opravdan, on nije proveden po pravilima koja propisuje zakon, i zato je Kovač njihovu obustavu rada protumačio kao “neopravdano odsustvo s posla”, ili “odbijanje radnih zadataka”, a i jedno i drugo je osnov za otkaz.
Pod prijetnjom otkazom, radnici su se izjasnili da žele da rade, ali njihov poslodavac tvrdi da nema posla za sve, nego samo za one radnike, koji su i u vrijeme štrajka radili.
Oni koji kod Kovača dobiju otkaz, teško će u Šipovu naći drugi posao, jer u ovoj se čaršiji sve pita upravo – Kovača, koji je vlasnik nekoliko preduzeća, načelnik opštine i lider lokalnog SNSD.
A gdje su u cijeloj toj priči sindikati? Sindikata nema.
Radnici DIŠ-a tvrde da im je poslodavac zabranio sindikalno organizovanje.
Danko Ružičić, potpredsjednik Saveza sindikata Republike Srpske za privredu i dugodišnji sindikalac, kaže da radnici, bez podrške sindikata, teško mogu organizovati štrajk.
– Ipak treba poznavati propise i ispoštovati procedure, inače se opravdan bunt može radnicima obiti o glavu – kaže Ružičić.
Dodaje da u DIŠ-u nije osnovana sindikalna organizacija, pa prema tome ni granski Sindikat šumarstva i prerade drveta, ni Savez sindikata RS, ne mogu zastupati interese radnika ovog preduzeća ni pred poslodavcem ni na sudu,
– Naprosto, pošto oni nisu naši članovi mi nemamo legitimetet da ih zastupamo. Ali, da su nam se javili, mi bismo ih posavjetovali. Savjetom ćemo pomoći svakom radniku, bio on član sindikata ili ne, to je naša obaveza zbog sindikalne i radničke solidarnosti – kaže Ružičić.
Priznaje, međutim, da je stepen sindikalizacije u privatnim firmama mnogo niži nego u javnom sektoru i u javnim preduzećima. Razlog je, kaže, jasan.
– Pravo na sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje je zagarantovano Ustavom RS i Zakonom o radu RS, ali u praksi ipak nije zaživjelo. Zašto je tako treba pitati one koji su zaduženi za provođenje zakona – kaže Ružičić.
U prevodu, gazde firmi, pogotovo ako su bliski vlastima, jači su i od Ustava i od zakona, i uvijek nađu načina da “eliminišu” sindikat.
U tome im često idu na ruku i sami radnici, koji tvrde da im sindikat ne treba, jer im je najvažnije da sačuvaju dobre odnose s “gazdom koji im daje platu”.
– Negdje se napravi takva atmosfera, da čak i kad uspijemo okupiti radnike i pomoći im da osnuju sindikat, ta sindikalna organizacija nikad ne zaživi, jer se radnici boje. I nije tako samo u malim udaljenim mjestima, ima toga i u Derventi i Gradiški – kaže Ružičić.
Rezultat je jasan: u Srpskoj je registrovasno više od 15.000 privrednih društava, a kolektivni ugovori, na nivou kompanije, potpisani su samo u 30 preduzeća. Opšteg kolektivnog ugovora već godinama nema, a u oblasti privrede, u branšama u kojima dominira privatni sektor, nisu sklopljeni ni granski kolektivni ugovori.
Kako izaći iz ove situacije? Vjerovatno – teško, jer vlast u Srpskoj, koja je treći faktor ove jednačine, naklonjenija je – jačima.
U Republici Srpskoj i cijeloj BIH nema javno prepoznatog eksperta, koji se, na akademskom nivou, bavi odgovorom na ovako teška pitanja.
Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i jedan od vodećih stručnjaka u regionu za oblast sindikalnog i radničkog organizovanja, već godinama upozorava na očiglednu neravnotežu moći.
To je trend koji je sve snažniji, ne samo u Srbiji, BiH i okolnim zemljama, nego je dominantan u savremenom svijetu.
– Sindikalno organizovanje i kolektivno pregovaranje glavne su poluge u borbi za očuvanje vrijednost rada i smanjivanje socijalne nejednakosti – rekao je Stojiljković ranije za Srpskainfo.
Podsjetio je da u EU svake godine vode pregovori za o 20 ključnih radničkih prava, koja spadaju u „evropsku korpu socijalne sigurnosti“, a to su, između ostalog, i pravo na dostojanstven rad bez mobinga i pristojnu platu od koje može da se živi.
Ali, daleko smo mi od Evropske unije.
Srpskainfo
