“Rano je još za ženidbu”, uzvratio je mladi kapetan Slavenko Lučić.
“Kako rano, žalosna ti majka, već si jednom ranjen. Treba li da svi vi izginete, a dezerteri i kukavice da se množe”, sada već ozbiljnim glasom uzvraća komandant.
“Još da znaš, ako kojim slučajem pogrešiš, ako poraniš imaš vremena za popravni”, uz osmeh dodaje pukovnik Gušić.
Slavenko je od prvog dana stao u odbranu Republike Srpske. Najpre je mobilisan u Teritorijalnoj odbrani u Mostaru, da bi 1992 postao komandir čete u Nevesinjskoj brigadi, kasnije i zamenik komandanta bataljona do demobilisanja. Slavenko Lučić je nosilac medalje za hrabrost “Milan Tepić”, ranjen je 1994. kod Goražda i 1995. na Zijemljima.
Jedno od najvećih priznanja je i telegram komandanta Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića u kome mu odaje priznanje za hrabrost, junačko držanje i uspešno komandovanje jedinicom, naglašavajući da je to primer kako se brani otadžbina i sveta srpska zemlja.
“Moje najveće odlikovanje je što ni jednog borca nisam izgubio”, rekao kada se demobilisao Slavenko Lučić. Prije godinu dvije, imao sam nekih medicinskih „aktuelnosti“ u Bolnici u Nevesinju. Nikome se nisam htio javljati, neka ide kako ide.
E ali hoćeš šipak. Eto ti Slavenka. „Šta je bilo brate mili“, zapita me.
Htio ne htio, morao sam, poveo me je u bolnicu u svako odjeljenje da to riješimo. Sve moguće doktore smo obišli i vidjeli. Sve je slava Bogu bilo kako treba a osjećam da je tu Slavenko zaslužan.
Sa njim uvijek i svuda….
Ljudina i Vitez Hercegovine o kome se malo zna…
SLAVENKO LUČIĆ
(Nebojiša Vukanović)
