Kamen Srbinov

Kuća kljune ko čovek, jednako.

Sama. Niko ni vapaja, ni jauka da čuje.

Vele: „Došao joj čas…“

Ne, nije joj došao čas no joj nisu dolazili ljudi.

Deca.

Isto čatmara ko majka čeka…

Sama u planini, sirotica.

I zanoći i ozori na stepeniku zagledana put obrasle džade…

Svije se kraj hladnog sulundara, skoro slepa i gluva.

Sačuvala je vida i sluha taman toliko da nazre i načuje kad deca dolaze, šta će joj za više…

Mrška vetrove, snegove, paprat i trn dok može, pa se pusti, mučena, nek kidaju, nek drobe…doći će deca da ih poćeraju…

Doći će čas- deca nikada, no laže je planina da hoće, šta će drugo?

Privije je uza se dok može, previja joj kamenjarima rane, poštapa je o hrastove i jelike dok i njima ne osede krošnje i oboraju kore…

Dve starice bez igde ikoga: kuća i planina.

Rasle i devojčile se zajedno.

Dočekivale i ispraćale.

Onolke kolevke, svatove, svadbena i mrtvena ruha…niz džadu i uz nju.

Upokojila se džada, ima tome nekolko godina, al ko da im javi.

Zašto da im javi?

Kuda će deca no mrtvim putem..?

Doći će čas, al deca…

I, kljune tako kuća, u noć.

Tihu, pitku i mesečavu.

Samo klone glava na sulundar, sulundar zaječi ko klepalo, strči monaško bratstvo bukava s kadilima svitaca, potoci i vrela na dvorenje, orplovi i vuci da otuže i leleču, sveli naviljci da prime saučešća…

Brzo će i deca, il…

Došla bi da znaju al odavno su se skućili drugde, zatrpali se zidovima, niko da ih čuje gde veselo zapomažu u ruševinama.

Ništa od doma nisu poneli u kuće.

Misli čovek da je kamen od kamena.

Večan sam od sebe, bez duše, bez glasa, bez plača…

Kljune, Srbine, kuća jednako ko čovek.

Rasuju se kamene kosti po livadi…

Padnu dimnjaci i sulundari- kaplari i trećepozivci u skamenjenom jurišu.

Mrtvoga kamenjara za stotinu Kajmakčalana…

Sela su Plave grobnice…

Planine- Zejtilnici.

Kljune tako kuća čekajući…

Upokoje se džade i staze, stanu kesteni i divlje kruške u krajputaše…

Zvale su planine decu da jave, al telefoni vele da: „Pretplatnici nisu dostupni..“

Zatrpali se u zidove, veselo zapomažu u ruševinama…

Usnula je tužna starica. Vele došao joj čas.

LJudi nisu.

Što je kamen Srbinov otrpeo- ni kamen ne bi…

Zastani gde vidiš da se svici roje a hrastovi poju, gde planine ogrnu noć ko crninu, gde ti se čini da ničega nema do kamena…

Zastani, od tog si kamena- nije on večan od sebe no od tebe.

Gde dom kljune- zaludu se drugde kućimo!

Sve su to samo zidovi, i tamnica ih jednako ima.

Čas će doći gde ne dolaze ljudi…

Gde zatrave domovi i grobovi- od trna će se krojiti šajkače i opanci.

(Mihailo Medenica)

IN4S