Niskosti, ovde ti je carstvo. U skupštini smo videli na šta je Đinđić mislio kada je rekao da u svakoj zemlji ima korova, ali da se samo kod nas zaliva. Prostota, bahatost i bezobzirnost caruju i sličnom se raduju. Malo je zemalja u kojoj se suteren uzdigao do krova i sad sebi laska- gospodin ja.
Naše prvake uglavnom prepoznajemo u likovima iz knjiga satiričnog sadržaja. Bavili su se njima i Nušić i Domanović, gledali smo ih u Beloj lađi i Đekni, ali ni u snu nimo sanjali da će nam o glavi i životima raditi.
“21. je vek, ipak je civlizacja napredovala, nije kao da nismo čitali, obrazovali se, nema šanse da neki primitivci i pokvarenjaci zavladaju”, nadobudno je mislio prosečni čovek dok su Šojići, Joksimi i ostali denisi bili daleko pragmatičniji.
“Ako se učlanim u stranku, budem koristan i ekspeditivan, uz malo sreće mogu daleko da doguram. A što je važnije, biću bog i batina. Makar u kvartu ili gradu. Ima da me se plaše i da mi zavide”, govorio je sebi mali Simče čekajući svoju Vandu.
Kako to u stvarnosti biva, umesto Vande pojavio se baja, ali je snatrenje Simčeta napokon moglo da postane stvarnost. Isti se prepoznaju i, što je za normalnost pogubnije, privlače. Prepoznaju se oni koji nemaju problema sa savešću i ostalim preprekama koje bi morile časnog čoveka.
Zato su u nedelji iza nas niski ušli u visoki dom kako bi rekli NE tehnologiji, odnosno, iole poštenijim izborima.
“Ua tehnika, ua promene!”, penili su. “Neće nama niko govoriti kako ćemo. Posebno sad kad smo sve podesili da vladamo dok trajete. Posao je dobar, a para laka, što bi se reklo. Niko se ne buni i sad se našao taj stranac da kaže da moramo uvesti neku tehnologiju. A mi se držimo prvog Staljinovog postulata- važno je ko broji glasove”, vikali su gornji.
Donji se ne čuju. Pomirili su se sa tim da su u režimu „ćuti i duraj“.
Onaj na vrhu bi se osećao široko da nije stranog kamena u cipeli.
“Kako je dobro kad nema sudova ni tužilaca. Mogu kako hoću, a i dokle hoću. Sve sam pod noge stavio i da mi nije ovih stranaca, tačno bi mi bilo sve potaman. Misle oni ja živim od plate. Neće me pogoditi, ali moram videti šta ću sa ovim mojima. Ima ih koji još nisu milioner, ne mogu da dozbolim da se baš svako toliko obogati, pa moram da vidim kako ću to bajpasovati”, mislio je baja.
“Mogu ja to da rešim, šefe“, ponudio se prvi ministar.“ Ja bih to po ženskoj liniji. Imam tetku, komšinicu i ženinu sestru. Ako im dodelimo neku, kao, pomoć, one podignu, pa tebi na ruke. Kupiš kafu i šećer, mesečno odeš da to uzmeš i bez brige. Novinarima ćemo reći da je to naša privatna stvar jer je ovo naša država. Uostalom, kad si sinu onomad mogao dati tri miliona iz budžeta, kad su institucije još i radile, danas nikome ne moramo ni da se pravdamo”, izložio je radovan svoj genijalni plan.
Ipak, neminovnost američkih sankcija osetiće mnogi. Iz iskustva znamo da njihov patriotizam leži u novčaniku, da ne kažemo budžetu pa bi mogao i brzo da iščili ako im se pristup državnom koritu onemogući.
Kad smo kod korita, kolevke takoreći, oglasio se i Vučić obećavši da će nam svima biti još teže.
“Naš narod ne voli lep život i ta čuda. Voli da, dok ih kupujem za dve hiljade, peva o junaštvu i busa se u grudi. Zato nas i bira. Što su jadniji, to nas više vole. Vodimo ga stranputicom, kroz šiblje, trnje i preko litica, sve do provalije“, poručio je Vučić i rekao da mora sa bajom da se vidi zbog pritisaka. Našli su se na aerodromu u Batajnici.
“Vi ste garant naše bezbednosti”, rekao je baja kiseloga lica. Izgleda da mu je Vučić rekao da malo prikoči, a da će mu zauzvrat kupiti pilotsku jaknu. A možda ga još stomak muči. Sećate se da se u skupštini nenadu izvinjavao na smradu.
Biće da je kao Nušićev Žunić jeo ovčetinu sa kupusom, pa ga stomak još zavija. Mahao nekim parama za govornicom, nismo shvatili da bi sve dao za malo sode bikarbone, da mu želudac proradi.
Ne hajemo što je i nama muka. U kući nam zaudara, a mi lek tražimo preko granice. Umesto da izbacimo smeće i otvorimo prozore. Vreme je neuobičajeno lepo, pravo za taj posao.
