Srbija više nije vaterpolo sila
Vaterpolo reprezentacija Srbije završila je još jedno veliko takmičenje bez osvojene medalje.
Ovog puta izabranici selektora Uroša Stevanovića poraženi su od Hrvatske u četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Dohi.
Bio je to još jedan razočaravajući ishod za naš tim, mesec dana posle jednako neuspešnog Evropskog prvenstva u Zagrebu.
„Delfini“ su i taj turnir završili u četvrtfinalu – porazom od Mađarske na peterce.
Ovakvi rezultatski ishodi Srbije više nisu ni iznenađenje, već su postali uobičajeni za jedan od naših najtrofejnijih sportova.
Polako se, izgleda, bližimo fazi kada će neuspeh vaterpolista na najvećim takmičenjima početi da se podrazumeva.
Srbija ne samo da je prestala da osvaja zlatne medalje, već je prestala da ih osvaja uopšte.
Svedočimo najvećoj krizi ovog sporta od osamostaljenja države.
Vremena se promenila, najbolji vaterpolo više ne igraju Srbi
Jasan znak da se ne ide u dobrom smeru je podatak da srpski vaterpolisti nisu osvojili medalju na poslednja tri evropska i tri svetska prvenstva.
Srbija je 2017. godine osvojila zlato na svetskom prvenstvu u Kazanju, potom, 2018. i zlato na evropskom prvenstvu u Barseloni – četvrto uzastopno.
To su ujedno i poslednje medalje na svetskim i evropskim prvenstvima.
Poslednje odličje, i to zlatno, bilo je ono olimpijsko u Tokiju 2020. kada je ekipa predvođena selektorom Dejanom Savićem, na vrhuncu moći, zaokružila svetsku dominaciju.
Usledio je oproštaj „šestorice veličanstvenih“, ali teško da je tada iko mogao da zamisli da će u godinama koje su usledile nastupiti prava rezultatska kataklizma.
Na evropskim prvenstvima više nismo ni četvrti, peti…
Bivši selektor Savić je 2022. podneo ostavku zbog devetog mesta na evropskom prvenstvu (najgori plasman u 40 godina).
Ne tako davno neuspehom se smatralo sve ispod plasmana u finale, a danas je uspeh, kao u Dohi na primer, samo izboriti plasman na Olimpijske igre.
Sve preko toga bio je bonus – a ne kao ranije primarni cilj.
Razlozi sunovrata su raznoliki, široki, duboki…
Selektorska smena nije donela boljitak, Stevanović nije Savić, ali ni smena generacija nije pomogla da se održi kontinuitet osvajanja medalja.
Niži igrački kvalitet naspram pređašnjih generacija je takođe razlog zbog kojeg danas ne pobeđujemo rivale protiv kojih smo ne tako davno uvek pronalazili način da pobedimo.
Danas sve to ide teže.
Nema dostojnih zamena Filipoviću, Prlainoviću, Pjetloviću…
Jasno je da se u domaćim okvirima ne proizvodi dovoljno kvalitetnog kadra za nacionalni tim, što je na kraju krajeva ključno za trofejnu budućnost ovog sporta.
Neuspesi reprezentacije u nizu su upravo alarm za klubove, ali pre svega za Vaterpolo savez kao krovnu organizaciju, najodgoovrniju za sport kojim se ponosimo.
I u Beogradu možemo biti autsajderi za medalju
Šta dalje?
Vremena za neku dublju analizu nema previše jer je naredni izazov za srpske vaterpoliste onaj najveći mogući.
Olimpijske igre u Parizu, gde će „delfini“ biti pred gotovo nemogućom misijom – da odbrane zlatnu medalju.
Stevanovićev tim definitivno neće sloviti za favorita na najvećem sportskom događaju godine, to je, valjda, svima jasno.
No, neće samo Olimpijske igre odrediti dalji tok srpskog vaterpola.
Naredne godine je i svetsko prvenstvo u Singapuru, nova prilika da popravimo utisak, a potom, godinu kasnije i novo evropsko prvenstvo – u Beogradu.
Biće to, naravno, najveća šansa da se vratimo tamo gde nas donedavno niko nije mogao pometiti godinama.
Ali, kako stvari stoje, bliži smo tome da turnir u domaćem ambijentu čekamo kao autsajderi a ne kao favoriti za medalje.
B92
