Granice su ispisane krvlju

Državom u kojoj živim određeno mi je državljanstvo, narod u kom sam rođena nacionalnost, vera u kojoj su me krstili ljubav, a zemlja u kojoj živim ima granice ispisane krvlju i moja je sve do tamo, pa makar je vi precrtavali i prekrajali u nedogled.

Narod je stariji od države, a mi Srbi poseban smo narod. Pesma nam je iz duše, a plač krik u nebesa. Orile su se ovom zemljom razne borbe, kidisali na nju svakojaki progonitelji, urotili se i priklanjali sataninom carstvu samo da nas satru, podanici bili đavolu i sluge dušmaninu, al nije im se dalo….

Ničija nije do zore gorela, pa neće ni ova.. Neka nas je pod okupatorima bilo vekovima, naša sloboda uvek je nalazila put ka izlazu. Jer borba je bila iskrena, snažna, iz srca… Vi takvu nemate. Za takvu ni ne znate. E zato smo takav narod mi Srbi. Onda kada je najgore, mi iznedrimo najbolje. Pa nas ti najbolji povedu u slobodu. A slobode bez sloge nema. Zato nas samo sloga spasava.

Naše su majke ratnice veće od svih junaka iz priča. Ne zbog puške u rukama, već zbog zaveta. Zadojeni smo svetinjama i verom, zavetom i željom za pravdom. Ona nam kola u venama. Pa makar hiljadu izroda, al trista je pravih.

Naše su majke rađale ratnike. Naša je majka i ta sveta zemlja. To parče nebeske zemlje smo mi, a vi, stranci, skitnice ste na njoj, slučajni prolaznici…

Pevati o narodu, ne znajući kom pripadate, gubljenje je unapred svakog pokušaja da nadjačate zvona manastira. Vibracija svakog zvona jača je od stotine vaših glasova.

Da znate ko ste i šta, od kuda dolazite i kamo se vraćate, znali biste i da vaše ognjište leži tamo, iza mojih planina..
Da znate ko ste i čiji ste, ne biste zalud istinu tražili među našim šljivama, a laži živeli ubeđujući sebe da su istina.

Da su vas majke zadojile verom, a očevi usadili hrabrost i da znate da ono što je oteto, to je i prokleto, ne biste decu učili istim tim lažima. Ne biste im srca dojili mržnjom, no ljubavlju.

Kad čovek ne zna za bolje, onda gradi oko sebe ono što ume. Vi ste odabrali tamu..

Deca koju vozate unaokolo po našoj zemlji učeći ih da provociraju, upijaju tamu. Sa njom će živeti. Ta deca koja kamenuju moju, sebi su kamen o vrat okačili, da ga nose do kraja života. LJudi koji pucaju na moju decu svoju su sudbinu zapečatili. Svaka akcija ima reakciju, to najbolje zna onaj što nam je krstove lomio i na svetinji ponosito stajao, ne znajući da to nije ponos već bruka, sramota…i greh…

Plaše vas naša groblja, jer iz njih Srbin govori, pa ih prekopavate, al ne da vam se. Svaka kost prekopana i dalje je na broju, opominje vas i pritiska grudi.

A naši ratnici na večnoj straži stoje još uvek budni i spremni, strah vam u kosti unose. Zazirete od mrtvih više nego od živih. Prokleti ste.

Da znate ko ste, ko što ne znate, zapitali biste se – za koga? Zarad čega!?

Dok ovo pišem, ja znam zašto i zbog čega. Ja imam zavet. I amanet. I prošlost neminovno vezanu za budućnost. I znam koliko mi je krv stara.. A ona govori. Zarad opstanka i ostanka.

Opominjući na nezaborav, ređamo voštanice za svakog ko je život posvetio otadžbini i rodu, istini, pravdi i nebeskom carstvu i sa verom u Boga idemo napred, jer otadžbina nije na prodaju. Ni pedalj ove zemlje ne sme se rasparčati.

(IN4S)