Dostojevski: Evropa još dugo, veoma dugo neće razumeti…
Ovaj tekst je iz dio iz zapisa Fjodora Mihajloviča Dostojevskog iz knjige ,,Literarni napisi“:
,,Moja su ubeđenja u mnogome čisto slavenofilska.
Slavenofilstvo označuje težnju da se oslobode ujedine svi Slaveni pod vrhovnim načelom Rusije – pod načelom koje možda nije baš strogo političko. Slavenofilstvo, sem ujedinjenja svih Slovena pod vođstvom Rusije, označava još i duhovni savez svih onih koji veruju da һe, velika naša Rusija na čelu svih ujedinjenih Slavena, reći svetu, svem evropskom stanovništvu i njegovoj civilizaciji, svoju novu i zdravu reč, koju svet još nije čuo.
Proletos je započeo naš veliki rat za veliki podvig, koji će ranije ili docnije bez obzira na sve privremene neuspehe koji odgađaju rešenje stvari, biti doveden do kraja. Taj je podvig tako veliki, svrha rata tako neobjašnjiva za Evropu, da se ona, naravno, buni protiv našega lukavstva, ne veruje u ono što smo joj izjavili u početku rata, i na sve načine, svom snagom nas ometa. Prešla je već i na stranu naših neprijatelja, i, ako ne javno, formalno sklopila politički savez protiv nas, da tako makar prikriveno bude protiv nas, dok ne dočeka otvoren rat.
Ali o tome kasnije. Ja sam u glavnom hteo govoriti o utisku koji su morali osetiti svi koji od proletos, posle objave ovoga rata, veruju u budući, veliki, opšte čovečanski značaj Rusije. Taj jedinstveni rat, rat za slabe i potlačene, koji ima da im dade život i slobodu, a ne da im ih otme – ta u današnje dane nečuven u svetu cilj rata postao je odjednom za sve koji u Rusiju veruju, jedan fakat koji je svečano i sa puno značaja potvrdio njihovu veru. To već više nije san, inti nagađanje, već činjenica koja je počela da se ostvaruje. A kad je jednom počela da se ostvaruje, onda će doći i do kraja, do one velike, nove reči koju će Rusija na čelu saveza Slavena reći Evropi. Ta se reč već i javila, ali je Evropa još daleko od toga da je shvati, a ako je i shvati, još dugo neće u nju verovati“. Eto tako su mislili ,,oni koji veruju“. Jest, utisak je bio svečan i značajan, i razume se da se vera vernika još jače očeličila i očvrsnula. Ali, pošto je započela ta važna stvar, iskrsla su za njih uznemirujuća pitanja. „Rusija i Evropa“! Rusija je potegla mač protiv Turaka, ali, ko zna, možda će se sukobiti i sa Evropom – a da li za to nije rano? Sukob s Evropom nije isto što i sa Turcima, i neće se voditi jedino mačem – tako su oduvek shvatali stvar vernici. I da li smo mi spremni za taj drugi sukob? Istina, reč se već javila, ali, bez obzira na Evropu, da li su je i kod nas razumeli svi? Mi vernici, na primer, proričemo, da samo Rusija sadrži u sebi načelo koje će rešiti sveevropsko sudbonosno pitanje niskih slojeva braće, i to bez boja i krvi, bez mržnje i zla — ali će ona reći tu svoju reč tek onda kad Evropa već bude natopljena svojom sopstvenom krvlju, jer pre toga niko u Evropi ne bi čuo tu našu reč, a kad bi je i čuo ne bi razumeo.
Da, mi vernici verujemo u to, ali šta nam zasad odgovaraju i naši, Rusi? Oni nam odgovaraju da su sve to samo ponesena nagađanja, konvulzionerstvo, ludi snovi, paroksizmi, i traže nam dokaze, znake, i fakta koja su se već dogodila. Šta bismo im zasad pokazali, da bismo potvrdili naša proročanstva? Da li oslobođenje seljaka? – fakat koji se još ni kod nas ne shvata potpuno kao dokaz ruske duhovne snage? Da li prirođenu i prirodnu našu potrebu za bratstvom, koja se u naše vreme sve jače i jače ispoljava ispod svega što ju je vekovima pritiskivalo. Dobro; ukazaćemo na to. Ali će nam se opet odgovoriti: i ta fakta su, samo naše konvulzionerstvo, ludi san, a ne fakta; i ona se mogu objasniti na mnogo načina, i prema zasad ne mogu služiti ni za kakav dokaz. Eto šta će nam skoro svi oni odgovoriti. I sad – reći he oni dalje – mi koji se još ni sami dobro ne razumemo i ne verujemo u sebe, mi se sukobljujemo s Evropom! A Evropa – to je strašna, i sveta stvar, ta Evropa! Eh, gospodo, i nama je, nama, sanjalicama-slavenofilima, i po vašem neprijateljima Evrope – i nama je draga ta Evropa! Draga nam je ta zemlja, i draga buduća mirna pobeda velikoga hrišćansko ga duha, koji se održao na Istoku… I, u strahu da se ne sukobimo sa Evropom u tekućem ratu, mi se najviše bojimo da bi Evropa mogla da nas ne razume, i da nas, kao i pre, kao uvek, dočeka sa gordošću, prezrenjem i mačem, još uvek kao divlje varvare, nedostojne da pred njom govore. I jesmo se mi kad zapitali: šta ćemo joj reći, ili pokazati joj, da bi nas ona shvatila? Očigledno je da mi još uvijek imamo i suviše malo od onoga što bi ona mogla razumeti, i zbog čega bi nas poštovala? Osnovna i glavna ideja naša, ideja naše začete ,,nove reči“, to Evropa još dugo, veoma dugo neće razumeti. NJoj su potrebna fakta, koja bi mogla sad da razume, da razume sa njenog sadašnjeg gledišta. Ona će vas upitati: ,,gde je vaša civilizacija? Da li se u haosu, koji mi vidimo kod vas, igde zapaža organizacija vaših ekonomskih sila? Gde je vaša nauka, vaša umetnost, vaša književnost?“
(IN4S)
