Čekajući Vučića

Politička parodija u pet činova, inspirisana Beketom, stvarnošću i jajima

PRVI ČIN

Estragon: Kažu Vučić sutra šeta Nišom.

Vladimir: Šeta? Bez 400 policajaca i jednog tenka za svako jaje?

Estragon: Tako piše.

Vladimir: A jaja?

Estragon: Već kruže gradom.

(pauza)

Vladimir: Možda ipak samo na bilbordu prođe, da ga građani mogu gađati pogledom.

Estragon: Ili preko Zooma, a narod na mute.

Vladimir: A šta ako stvarno dođe?

Estragon: Onda ništa… napraviće selfi s kombijem policije i izjaviti da ga je narod dočekao s ljubavlju.

Vladimir: A narod?

Estragon: Zalepljen selotejpom za zonu zabrane kretanja.

(pauza)

Vladimir: Jesmo li mi deo predstave?

Estragon: Ne. Mi smo publika koja nije tražila kartu.

Vladimir: A šta čekamo?

Estragon: Da prođe. Ili da ne dođe.

Vladimir: A razlika?

Estragon: Zavisi ko broji gledaoce na RTS-u.

Vladimir: Jesi li siguran da je rekao „sutra“?

Estragon: Rekao je. Pa onda dodao, „ako me vreme i savest posluže“.

Vladimir: Njegova savest?

Estragon: Ne, Meteorološkog zavoda.

(pauza, čuju se sirene negde u daljini)

Estragon: Čuo si? Udovica i onaj iz fondacije su protiv blokada.

Vladimir: Zašto?

Estragon: Kažu, deca treba da uče.

Vladimir: A šta da uče?

Estragon: Ćutanje.

(pauza)

Vladimir: Možda ipak dolazi?

Estragon: Ako dolazi, dolazi okružen – kao mesija, ali s obezbeđenjem većim od greha.

Vladimir: I šta ćemo mi?

Estragon: I dalje da čekamo. I možda da vežbamo bacanje – jaja su kvarljiva, ali metafore ne.

Estragon: Zašto ga čekamo?

Vladimir: Zato što je do sada uvek dolazio kada niko nije tražio.

(Zavesa. Titl: „Vučić nije došao“.)

DRUGI ČIN

(Isto mesto. Niš, ili iluzija Niša. Vladimir i Estragon sede na plastičnim stolicama s logom „Grad Beograd“. Jedna prazna kutija jaja služi kao sto. Pink se čuje tiho u pozadini, kao da dolazi iz kanalizacije.)

Vladimir: Prošlo je podne.

Estragon: Jeste.

Vladimir: I?

Estragon: Ni grafikon, ni helikopter.

Vladimir: Možda je promenio rutu. Možda šeta po hodnicima RTS-a.

Estragon: Ili kroz hodnike sopstvene mašte.

Vladimir: Vreme prolazi, a njega nema.

Estragon: Možda je već prošao, ali nismo dobro gledali.

Vladimir: Kako misliš prošao?

Estragon: Kao metafora, kao projekcija, kao zlatno doba.

(pauza)

Estragon: Pustili su zvučni top.

Vladimir: Koga da probude?

Estragon: One koji su već budni.

Vladimir: I šta su čuli?

Estragon: Da ćute. Glasnije.

(Ulazi Ivica Dačić, zadihan, nosi megafon i gomile papira koji stalno ispadaju.)

Dačić: Drugovi, molim vas za pažnju. To nije bio zvučni top! To je bio zvučnik! Samo… malo pojačan. Iz tehničkih razloga. Zvuk slobode zna da boli.

Vladimir: A kako se zove kad boli u oba uveta?

Dačić: Dijalog!

(Ulazi DJ Vučićević, obučen u kožni mantil. Na leđima mu DJ konzola iz koje vire kablovi.)

DJ Vučićević (dreči): Tišina nije opcija! Samo bas! Samo vlast! Samo JA! Samo vlast! Samo JA!

(Pušta remiks govora, sirena, krika, zvuka helikoptera i snimljenog aplauza.)

Estragon: Šta je ovo?

Vladimir: Zvuči kao kraj sveta u pokušaju da bude hit… Da li stvarno neko može da šeta među narodom koji se hapsi pre nego što ga vidi?

Estragon: Može. Uz 200 dronova, 300 snajperista i izjavu da su ga građani „spontano obožavali“.

Vladimir: Da nije bilo one gospođe što ga je zvala „sunce“…

Estragon: Ona sad vodi odbor za emotivnu stabilnost naroda.

(pauza, Vladimir vadi jaje iz džepa)

Vladimir: Ostalo mi jedno.

Estragon: Ne bacaj.

Vladimir: Zašto?

Estragon: Možda je neko važan i bogat gladan.

Vladimir: A ako je budućnost gladna?

(pauza)

Estragon: Da li znaš da je šator u Pionirskom parku sada dobio dozvolu kao nepokretno kulturno dobro?

Vladimir: Naravno. Na njemu je počivala stabilnost.

Estragon: Teško je pisati apsurd.

Vladimir: Nije kad živiš u njemu.

Estragon: On?

Vladimir: Beket s obezbeđenjem… Šta ćemo sada?

Estragon: Da krenemo?

(pauza)

(Ne pomeraju se.)

(Zavesa. Titl: „Vučić nije došao“.)

TREĆI ČIN

(Scena ista, ali sada sumnjivo svetlija. Na horizontu treperi bilbord sa Vučićevim osmehom koji se menja u grafikone. Vladimir i Estragon sede, jaje je i dalje netaknuto. U pozadini se čuje auto-tune verzija „Marš na Drinu“ spojena s techno bitom.)

Vladimir: Još ga nema.

Estragon: Sad šeta kroz Instagram story. Objavio je snimak.

Vladimir: Jede nar i kaže da voli narod.

Estragon: A narod?

Vladimir: Šesnaestoro nije stiglo da pogleda.

(Ulazi Krle, obučen kao da vodi vremensku prognozu, nosi papirnu krunu i najnoviji broj Informera.)

Krle: Gospodo! Prenesite narodu sledeće: Predsednik je bio ovde! Vi ga niste videli jer niste zaslužili!

Vladimir: Bio je?

Estragon: U kom agregatnom stanju?

Krle: U stanju odgovornosti! A to je nevidljivo običnom oku!

(Krle baca Informer pred njih. Naslov: „VUĆIĆ HEROJSKI ŠETAO KROZ NIŠ! GRAĐANI PLAKALI OD SREĆE“)

Vladimir: Ja sam samo plakao jer sam mislio da je stvarno došao.

Estragon: A ja jer nije.

Krle: Članak pišem u realnom vremenu. Više ne čekamo događaje – mi ih preduhitrujemo! Gospodo, predsednik je upravo završio istorijski govor!

Vladimir: Gde?

Krle: U budućnosti. A vi ste ovde zaglavljeni u sadašnjosti!

Estragon: Pa zašto ga čekamo?

Krle: Zato što je istorija kružna, gospodine, kružna!

(Krle nestaje u konfuziji kroz dim od suzavca koji se nikad nije desio.)

(Ulazi Đuka – u odelu koje šuška glasnije od njega samog.)

Đuka: TUŽIOCI SU ORGAN! DECA SU VLASNIŠTVO!

Estragon: A misli?

Đuka: Nisu u budžetu.

(pauza, tiho se čuje s razglasa)

Razglas (glas Ane Brnabić): Gospodine predsOdniče, doČOkajte narod dostojOnstveno.

Estragon: Kažu, osnovali grupu tužilaca.

Vladimir: Koji rade?

Estragon: Ne. Koji hoće da rade.

Vladimir: A ostali?

Estragon: Krivi što su radili.

(pauza)

Vladimir: Možda sutra?

Estragon: Možda. Ako mu se savest i rejting uklope.

Zajedno: A do tada… čekamo.

(Zavesa. Titl: „Vučić nije došao“.)

ČETVRTI ČIN

(Scena: sada vidimo šator u daljini, ali stalno menja oblik. Čas izgleda kao šator, čas kao predsedništvo, čas kao kiosk za ćevape. Vladimir i Estragon sede na istim stolicama. Tlo je od novinskog papira, svaka stopa šuška naslovima.)

(Ulazi lik sa zlatnim lancem, veštačkim zubima i natpisom Kralj Obrva na trenerci.)

Kralj Obrva: Studenti su ubili državu!

Vladimir: Jeste li vi svedok?

Kralj Obrva: Jesam. Sve sam čuo u kafani od čoveka koji zna čoveka.

Estragon: A optužnica?

Kralj Obrva: Objavljena je na TikToku. Ima i video sa filterom mačjih ušiju.

(Ulaze Milan Antonijević i Krle, u pratnji hora tabloida koji skandiraju naslove: „HAOS!“, „STUDENTI RUŠE DRŽAVU!“, „VUĆIĆ POBEDIO HAOS!“)

Antonijević: Ovo su plaćeni studenti! Znam, jer sam… nekad bio jedan od njih. Mislim, ne bukvalno. To je bilo doba kad je Soroš još verovao u čovečanstvo.

Vladimir: Znači… promenili ste stranu?

Antonijević: Ne, samo sam našao sigurniji grant.

Estragon: Kako znate da studenti ruše državu?

Antonijević: Pa piše u Informeru. I ja sam retvitovao. To je dupli izvor. A studenti su krivi jer protestuju protiv sebe.

Estragon: Kako protiv sebe?

Antonijević: Jer, ko protestuje protiv vlasti, protestuje protiv sopstvenih interesa.

(Kralj Obrva vadi fotografiju studenta sa burekom.)

Kralj Obrva: Kaže da je gladan, a vidi mu lice – hladan kao atentator.

Krle (podiže prst): On je već bio ovde. U svakom plakatu. U svakom naslovu. U svakom monologu tabloida. A svi oni su studenti druge godine!

Estragon: A Krle?

Vladimir: On je večiti.

Estragon: U kojoj godini?

Vladimir: U godini režima. Ponavlja bez prestanka.

(Tišina. Krle teatralno izlazi, Informer mu je štit. Milan ga prati, čitajući sopstvene tvitove. Kralj obrva upada u kanalizaciju iz koje se tiho čuje Pink.)

(Ulazi Ivica Dačić s harmonikom, peva „Miljacku“)

Dačić: Narod voli melodiju koju već zna.

Estragon: A ko je komponovao?

Dačić: Predsednik. Sve osim tonova.

(Dačić odlazi, peva i nestaje u tami.)

Vladimir: Možda sutra?

Estragon: Možda. Ako mu se savest i scenaristi ne pokolebaju.

Zajedno: A do tada… čekamo.

(Zavesa. Titl: „Vučić nije došao“.)

PETI ČIN

Podnaslov: Dan posle velikog nedolaska

(Šator u Pionirskom parku je naduven do apsurdnih razmera, počinje da se klati. Vladimir i Estragon sede, umorniji. Na zemlji – novčanica zalepljena za pod. Vetar nosi parolu: „Zahvalni narode – ćuti“.)

(Ulazi Transparent, čovek prekriven parolama: „Mašinci protiv mašinerije“, „Gotov je!“, „Protiv nasilja!“, „Studenti nisu teroristi!“)

(U pozadini sa Pinka iz kanalizacije – šapat: „Predsednik je bio ovde… bio je… bio je…“)

Vladimir: Ko je to?

Estragon: To je Transparent. Bio je tu sve vreme, ali niko ga nije primećivao.

Vladimir: I šta sad?

(Transparent se zabode u zemlju. Tišina. Šator se urušava bez dodira.)

Estragon: Da li je to znak?

Vladimir: Ili greška u scenografiji.

Vladimir: Da li je to kraj?

Estragon: Ne, kraj je odložen zbog tehničkih razloga.

Vladimir: Kojih razloga?

Estragon: Režim ima problem sa početkom kraja.

Transparent: Ovo nije kraj! Ovo je početak!

Vladimir: Čega?

Transparent: Početka kraja koji je odložen!

(Ulazi Željko Mitrović, u odelu od LED ekrana koji ne prestaje da menja boje.)

Mitrović: Doneo sam pesmu.

Vladimir: Tvoju?

Mitrović: Više nije ni njihova.

Estragon: Čija je sad?

Mitrović: Ko peva – taj menja vlasništvo.

Vladimir: Ne čujemo te.

Mitrović: Tačno. Tako se danas služi vlasti.

Estragon: U tišini?

Mitrović: U montaži.

(Mitrović podiže zalepljenu novčanicu sa poda. Ona ne mrda.)

Mitrović: Novac u rukama. Ali lepljiv.

Vladimir: Ostaćeš?

Mitrović: Već sam otišao. Ovo je samo odloženo prisustvo. Ja sam budućnost, remiks sadašnjosti!

Estragon: A predsednik?

Mitrović: On je samo singl. A ja sam album.

(Tabloidi se pojavljuju, zbunjeni, kontradiktorni: „Narod nije razumeo ljubav“, „Studenti finansirani s Meseca veruju u bolje sutra“…)

Antonijević (iz pozadine): Ovo nije poraz. Ovo je sofisticirano povlačenje!

Krle: Nije on otišao. Vi ste ostali.

(Tabloidi se cepaju. Vetar nosi konfete gluposti. Transparent stoji.)

Vladimir: Da li je kraj?

Estragon: Ne. Ali bar niko više ne glumi da je početak.

(Pogledaju Transparent. Polako ustaju.)

Zajedno: A do tada… možemo da ustanemo.

(Zavesa. Titl: „Narod je došao“.)

Peščanik.net, 26.03.2025.