Kukavičluk riječi

Prava mera čoveka se otkriva u njegovom odnosu prema strahu. Dok kukavičluk pristaje na ropstvo trenutne bezbednosti, istinska hrabrost nije tek drskost, nije odvažnost što teži samoisticanju, već uzvišena odluka da se u ime zajednice, u ime sveopšteg dobra, korača kroz strah ka istini.

Hristova hrabrost je bila savršeni izraz ljubavi prema celoj zajednici – ljudskoj porodici, prema svakom čoveku, i bliskom i dalekom. Hristos je prigrlio strah, noseći ga sve do Golgote, sve do samog centra ljudske patnje. Nije se povukao pred moćnicima, nije uzeo mač da bi spasao sebe, nije pristao na kompromis koji bi ga zaštitio od krsta. Njegova hrabrost nije bila čin samoodržanja, već svesno predavanje, žrtva za zajednicu, za spasenje svih.

Takva hrabrost, koja nije okrenuta ličnom trijumfu, već opštem dobru, u današnjem svetu izgleda strano,retko, ponekad čak i besmisleno. Jer svet ceni uspeh, a ne žrtvu. Moć, a ne smirenje. Trijumf pojedinca, a ne zajednice. Prava hrabrost nije u sili, već u služenju. Ona nije u pobedama koje slave jednog čoveka, već u podvizima koji donose plod svima. Strah je neminovan, ali izbor pred njim je ono što razlikuje heroja od kukavice. Hajveći kukavičluk se oseti u jeziku. U argumentima koji ne brane sebe, već obeležavaju drugog. Umesto težnje ka opštem dobru, pojedinci mere vlastite privilegije, sudbina zajednice je nebitna, pokretačka snaga njegovih najspektakularnijih dostignuća je žeđ za dominacijom, a ne za univerzalnom pravdom.

Pre kolonijalnih osvajanja, pre Atlantske trgovine robljem, pre Hirošime, mi nismo znali koliko može biti duboka i sveobuhvatna dehumanizacija drugog. Nismo mogli ni da zamislimo razmere zla koje se može rađati u umovima ljudi onda kada ih ideologija i državni aparat uveravaju da je njihova okrutnost neophodna, da je njihova moć opravdana, da je žrtvovanje drugih ljudi tek sredstvo ka „višem cilju”.

Ono što još nismo znali – ili ono što smo znali, ali nismo hteli da priznamo – jeste da se u redovima naše Crkve, u dosad neviđenim razmerama, širi prostor za osposobljavanje budućeg užasa jezika. Širi se prostor u kome više nije bitno šta je istinito, nego šta je upotrebljivo, šta je korisno za određenu svrhu, šta može poslužiti kao sredstvo pritiska, manipulacije, zastrašivanja ili prividnog trijumfa. I što je najstrašnije, taj prostor narasta bez stvarne kontrole, jer se ne očekuje da će neko za to biti pozvan na odgovornost – ni u Crkvi, ni u državi. Oduvek je u jeziku bilo laži, prevara, obmana i izvrtanja stvarnosti, ali nikada do sada reč nije bila toliko lišena posledice. U vremenu kada su mediji postali glavno bojno polje, kada je svaka izgovorena ili napisana reč potencijalno oružje, oni koji govore u ime Crkve imaju veću odgovornost nego ikada. Ali upravo ta odgovornost, paradoksalno, najviše izmiče – jer ko će suditi onima koji su, makar u formalnom smislu, postavljeni da budu tumači Logosa?

Zakon koji reguliše laž u javnom prostoru postoji – u teoriji. Država ima instrumente da sankcioniše širenje dezinformacija, ali ih retko primenjuje. Ali Crkva, kao zajednica čiji temelj počiva na Istini, morala bi imati još strožiji zakon od države. Umesto toga, svedoci smo da unutrašnje kontrole gotovo i nema – ili je selektivna, sprovodi se samo onda kada se za to ukaže politički interes.

A šta je posledica? Posledica je da je medijska reč predstavnika Crkve često izgubila svoj nekadašnji autoritet. Glas koji je nekada bio pozvan da poziva na mir, sada poziva na sukob. Reč koja je trebalo da bude uteha, postaje sredstvo za osudu. Ono što je nekada bila propoved ljubavi, sada je, u mnogim slučajevima, instrument moći. A narod, koji bi u toj reči trebalo da nalazi putokaz, sve češće ne nalazi ništa osim buke – buke u kojoj istina nije samo sakrivena, nego i isprljana do neprepoznatljivosti, udavljena u bezgraničnom moru besmisla.

Nisu krvoprolića kolonijalnih osvajača u ime „civilizacije” počinili samo izolovani varvari, već ljudi koji su verovali da donose napredak, koji su u svojim očima bili nosioci „prosvećenosti” u zemlje koje su, po njihovom sudu, bile osuđene na varvarstvo. Nije atomska bomba bačena na Hirošimu zato što su njeni tvorci bili psihopate, već zato što su bili uvereni da njihova misija, njihova istorijska uloga ima opravdanje koje nadilazi patnju koju će izazvati.

Najstrašnija lekcija kolonijalnih genocida, holokausta, robovlasničkih ekonomija, nije to što su neki ljudi postali žrtve, već što su mnogi drugi, „obični” ljudi, postali dželati – a da pritom nisu morali da se odreknu svesti o sebi kao pristojnim, moralnim, dobrim građanima. Jer najveće zlo se ne rađa u trenucima kada se monstrumi uzdižu na vlast, već kada običan čovek postane bezlični zupčanik u mehanizmu koji je ubeđen da služi dobru.

Teologija.net

Metaužas našeg doba leži u saznanju da ti ljudi, koji su sebe ubedili da služe dobru, ne razumeju zajednički smisao koji mora biti iznad partikularnog. Teško je priznati sebi, da su granice dobra i zla u nama daleko manje jasne nego što bismo želeli. Jer onda, možda, ne bismo više mogli da zatvorimo oči pred sopstvenom odgovornošću.