Rep grdobe

Grdoba ili grdobina je morska riba koja živi na raznim meridijanima, uključujući Sredozemlje, pa samim tim i Jadran. Naziva se još i „morski đavo“, „pecač“, a u nekim jezicima i „riba-monah“. (eng. monkfish). Živi na samom dnu, malo se kreće, štedi energiju i surovi je predator. Druge ribe mami preko antena za koje misle da im je korisna hrana, sve dok ne završe u njenim čeljustima. Rep joj je jestiv i nema kostiju. Smatra se delikatesom, pa se ponekad naziva i „jastogom za sirotinju“.

+ + +

Postoje čitave generacije ljudi koji su stasavali u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, a kojima je život protekao u iščekivanju kraja maja, meseca u kome se tradicionalno održava godišnji arhijerejski sabor. Nekada je to bio jedan od dva arhijerejska sabora, a od jednog trenutka za vreme Patrijarha Irineja, to je postao i jedini sabor srpskih episkopa. Ove godine, međutim, iščekivanje kod većine vernika bilo je intenzivnije nego inače. Pad nadstrešnice u Novom Sadu, smrt šesnaest nevinih ljudi, studentske blokade, građanski protesti – ali naročito uloga Crkve u svim tim dešavanjima, sa svim elementima drame (a ponekad i tragikomedije) – neminovno su kod vernika izazvali očekivanje da bi ovaj Sabor, kao što to Saboru i dolikuje, o svemu tome morao da ponudi svoj sud. Ili makar da pokuša da o tome promisli.

To rasuđivanje bilo je željno iščekivan i zbog toga što je prethodno izostao bilo kakav jasan glas Crkve. Istina, imali smo nedvosmislene i jasne poruke određenog broja episkopa, patrijaršijskih službenika, sveštenika, akademika i drugih – koji su studente proglašavali za „srpske ustaše“, „zloduhe Lubjanke“, „Gebelsove učenike“, a od skora i za „đavoimane“, i tome slično. Imali smo takođe i Patrijarha Porfirija, koji svojom funkcijom oličava glas cele Crkve, a koji je neko vreme puštao ove prve da govore umesto njega, da bi na kraju svoje srce izlio pred ruskim predsednikom, izražavajući nadu kako će taj pokušaj „obojene revolucije“, mrskog nam kolektivnog Zapada, ipak biti pobeđen.

Međutim, imali smo i pismo šestorice episkopa (neki su skloni tu da ubroje i episkopa Davida kao sedmog), koji su se usprotivili ovakvoj difamaciji studenata, kao i ciljeva i razloga njihove pobune. Pored toga, čitav niz sveštenika, teologa i članova Crkve javno je izražavao svoju podršku studentskom pokretu i osuđivao nasilje koje je režim uporno nad njim sprovodio. Štaviše, mnogi su s pravom tvrdili da je u nedostatku bilo kakvog glasa od Sinoda, ovo pismo bilo jedini, makar kako nepotpun i atipičan, saborni izraz Crkve povodom najvećih društvenih i političkih nemira u Srbiji, makar u poslednjih 25 godina.

U centru ovih zbivanja, odigrao se i najveći skup u istoriji Srbalja. Kad smo već kod toga, žustri zagovornici nacionalnog jedinstva, uključujući i one u crkvenim redovima, nekako ne vole da znaju za ovu činjenicu. Sasvim je izvesno da se nikada više članova srpskog naroda, pa ni Srpske Crkve, od vremena Svetoga Save do danas, nije sabralo na jednom mestu nego 15. marta 2025. godine. Tada se, prema različitim procenama, a uprkos svim opstrukcijama režima, u Beogradu okupilo između 275 i 325 hiljada ljudi. Moguće je, a mnogi osnovano tvrde, da je taj broj bio i daleko veći.

Da uporedimo to sa nekim poznatim istorijskim okupljanjima srpskog naroda. U Maričkoj bici učestvovalo je između 10 i 70 hiljada vojnika na srpskoj strani, a u Kosovskoj između 12 i 30 hiljada. U Velikoj seobi, predvođenoj Patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, u Austriju je prešlo oko 185 hiljada ljudi (mada, svakako, ne u jednoj grupi). U Cerskoj bici je učestvovalo oko 180 hiljada vojnika na strani Kraljevine, dok je Albansku golgotu prošlo 185 hiljada ljudi. Istorijske martovske demonstracije 1941. okupile su oko 20-30 hiljada duša, dok je na Gazimestanu 1989. bilo verovatno oko 100 hiljada ljudi (Miloševićeva propaganda je baratala i ciframa od dva miliona, ali i same slike govore za sebe). Sudbonosnog 5. oktobra 2000. godine okupilo se 80-120 hiljada ljudi.

Ukratko, sudeći po svim postojećim podacima, nikada se u istoriji srpskog roda nije skupilo više duša nego tog 15. marta 2025. u Beogradu. Na mirnom, nenasilnom protestu, koji je zahtevao otkrivanje istine o zločinu nad 16 nevinih duša i ispunjenje pravde za žrtve.

Brojke nisu presudne, ali jesu bitne. One ilustruju obim i snagu društvenog pokreta koji je protresao Srbiju i region, ali i srpsku dijasporu – u kojoj su se održavali nebrojeni protesti podrške onima u matici.

Narod, a ne tek neki od Crkve prezreni mediji, niti neka nedefinisana javnost, intelektualna ili druga, nego i vernici, veroučitelji, sveštenici – dakle, crkveni laos i klir – jasno je očekivao da će makar ovog maja Crkva imati šta da kaže. Samoj sebi, ali i drugima.

Crkva je na sve to ćutala.

I mnogi su pokušavali da nas ubede da Crkvi jedino i priliči da na takve, puke ovozemaljske stvari i ćuti.

Međutim, naša Crkva je glasno vikala kada je trebalo braniti svetinje u Crnoj Gori od predloženog zakona slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica. I to je s pravom činila, pa još i na najlepši mogući način – šireći mir, pozivajući na nenasilje i ljubav među sestrama i braćom, ma kojoj strani na političkom ili nacionalnom spektru pripadali. Kada se došlo do izbora, Crkva je bome glasno progovorila i o tome za koga se ne sme glasati, kako oni koji su sporni zakon nametali ne bi sada dobili legitimitet i na izborima. I uz Božiju pomoć, a uprkos raznim silama, pobedila je i na tim izborima.

Ovog puta, Crkva je ćutala.

Ako je odbrana svetinja nagnala Crkvu da se glasno suprotstavi vladajućem režimu u Crnoj Gori, teško je ne zapitati se da li za Crkvu ima ičega svetog u šesnaest nastradalih ljudi, desetine njih prebijanih i zatvaranih, na stotine i hiljade njih koji su sa ikonama i krstovima prepešačili Srbiju i Evropu, na stotine hiljada njih koji su se u tišini okupili, samo da bi se na njih udarilo silom? Na hiljade onih onepravdovanih, poniženih, ucenjenih poslom, platom, dnevnicom, nadnicom, da služe stranačkim interesima? Onih kojima je strgnuto svako ljudsko dostojanstvo, uništena savest, oteta sloboda, a na kraju nekima i život sam. Da li za Crkvu ima makar kakvih naznaka „svetinja“ u toj „svetini“?

Ne znamo. Jer Crkva je ćutala. Ili možda baš zato znamo.

Crkva je, ili makar Patrijarh Porfirije, glasno govorila i onda kada je trebalo da se uvede zakon o rodnoj ravnopravnosti. Rodno senzitivni jezik je postao glavni neprijatelj otečestva, i hrišćanstva, a sva krivica spala je na jednu „bednicu“ koju, gle slučajnosti, niko nije dovodio u vezu sa režimom koji ima apsolutnu većinu u skupštini koja je, naposletku, ovaj zakon i usvojila.

Ovog puta, međutim, Crkva je ćutala.

Crkva je glasno govorila i kada je trebalo da se viče protiv još jednog uobičajenog političkog neprijatelja – održavanja evropskog Prajda. Prštale su tada osude, zaklinjanja, a stavovi bili nikada jači i ubojitiji da se takvo što nikada na našem tlu održati neće. Pa opet, Prajd je prošao, uz zaštitu i pokroviteljstvo režima i američkog ambasadora. Bes koji je narod osećao Crkva je uspešno kanalisala, sabrala na jedno mesto, omogućila njegovo pražnjenje, a onda ljude poslala kućama.

Međutim, ovog puta, Crkva je ćutala.

I da se razumemo, nije ćutao samo crkveni vrh, zaćutao je čitav Sabor. Za sve dane svoga zasedanja, Sabor na dnevni red nije ni stavio, niti je u zvaničnom saopštenju ijednom rečju pomenuo bilo studente, žrtve novosadske nastrešnice, proteste, ili bilo šta što s tim ima veze. Čime se onda Sabor bavio? Šta je to bilo preče čime su arhijereji morali da se pozabave, te nisu stigli da se osvrnu na vapaj sopstvenog naroda?

Da li se možda Sabor bavio otimanjem srpskih institucija na Kosovu i sve većim brojem nepravedno zatočenih Srba na Kosovu?

Da li se možda bavio izradom udžbenika za nastavu veronauke u Srbiji koji ne postoje ni 24 godine nakon povratka predmeta u školske učionice u Srbiji?

Da li su saborski oci možda razmatrali kako da se nose sa činjenicom da Srbiju svake godine napusti u proseku 40 hiljada ljudi, a da 40% mladi razmišlja o odlasku?

Da li su se možda bavili misijom i uključivanjem u crkveni život između 140 i 300 hiljada pravoslavnih Rusa koji su se doselili u Srbiju počev od rata u Ukrajini?

Da nije na zasedanju Sabora ključna tema bila možda jedinstvo pravoslavnih crkava i položaj Srpske Crkve u odnosu sa drugim pravoslavnima?

Da tema Sabora nije bilo stanje na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu koji je uprava blokirala mesecima, a onda za to optužila studente, pa sa njima odbijala da razgovara?

Možda su saborski oci nadišli ova pitanja pa su se bavili veštačkom inteligencijom i pastirskim izazovima koje ona predstavlja?

Ništa od pobrojanog nije bilo tema rasuđivanja naših svetih arhijerejskih otaca. Teško je ne zaptitati se koji je onda bio razlog njihovog okupljanja. Ako se oslonimo na reči koje je Patrijarh Porfirije uputio Saboru na početku njegovog zasedanja, on se sastoji u sledećem: „Ne sastajemo se, stoga, samo radi rasprave o administrativnim pitanjima crkvenog života već prvenstveno radi zajedničkog duhonosnog rasuđivanja o životu Crkve Hristove u našem istorijskom vremenu i prostoru“.

Šta sačinjava onda taj život Crkve u istorijskom vremenu i prostoru, o kome su naši oci zajednički duhonosno rasuđivali?

Očigledno ništa od pobrojanog. Ni najveći narodni pokret u ovom veku, niti najveće okupljanje Srba u svim vekovima. Ni pobijeni ljudi ni oni onepravdovani, bilo na Kosovu i Metohiji, bilo u Beogradu i Novom Sadu.

Uvid u dnevni red Sabora ukazuje da se na agendi arhijerejskih otaca jednog dana našao dimljeni biftek i karpaćo od hobotnice (za one koji su strogi prema svojim monaškim zavetima), praćen potažom od celera ili telećom čorbom. Nastavak diskusije doneo je punjene raviole sa spanaćem, dok je rasprava kulminirala telećim kotletom na pireu od batata, odnosno fileom orade na pireu od batata, u oba slučaja praćeno šparglama.

Posni dani uvek donose posebne izazove, ali omogućavaju i to da se svi ujedine u iznuravanju svoga monaškog tela. Zato su se stvari dosta umirile hladnom dimljenom pastrkom, ajvarom, i sezonskom salatom, praćenim paštetom sa dimljenim šaranom. Prigodna diskusija vodila se uz alasku riblju čorbu i raviole. Grilovani som i smuđ sa dalmatinskom garniturom doneli su preko potrebno razrešenje bolnih pitanja života Crkve u istorijskom vremenu i prostoru, kojima su svi učesnici ove drame bili izmučeni.

Treći dan doneo je nešto teže teme. Na redu je bila guščija džigerica za slabije duhom, odnosno tartar od gambora za one odlučnije. Sličan odnos bio je kada je na red došla jagnjeća čorba odnosno krem čorba od ribe. Punjena domaća testenina bila je faktor jedinstva koji je ipak uspeo da objedini liberalne i konzervativne snage. Međutim, uvek će razlika biti, a one su možda i dobre, tako da dok su se jedni opredelili za jaretinu u mleku sa mladim krompirom, drugi su bili skloniji fileu brancina na pireu od celera.

Jelovnik ovogodišnjeg Svetog Arhijerejskog Sabora SPC

Za sve one kojima je jedinstvo naše Crkve pretežna briga, još jedan posni dan, doneo je preko potrebno rasterećenje. Primer istinski sabornosti naših arhijereja i činjenice da svi dišu istim duhom donelo je svevladičansko jedinstvo oko ključnih pitanja Crkve. Prve naznake saglasja donela je pašteta od lososa i dimljenog šarana, praćena salatom od morskih plodova. Karpaćo od brancina sa prelivom od limuna je donekle razbudio duhove, ali su se oni ubrzo ponovo smirili krem potažem od gambora. Sarmice od blitve sa ribom unele su na Sabor onaj prosti duh našeg naroda za kojim oci često nostalgično uzdišu, ne prepoznajući ga više kod savremene omladine ophvrane zemaljskim pohotama. Na kraju, sve ono što je mučilo Crkvu i opterećavalo njen život u istorijskom vremenu i prostoru, nekako se složilo i razrešilo uz rep grdobe sa šparglama na pireu od celera.

+ + +

Grdoba, inače, živi na samom dnu. Neki je zovu i „monah-riba“. A neki opet „morski đavo“. Malo se kreće da ne bi trošila energiju. Svojim izgledom vara druge ribe, navodeći ih da joj priđu samo da bi ih odmah potom proždrla. One su za nju, ipak, samo hrana. Rep joj je delicija, jer je bez kostiju i podseća na jasto

Ostoja D. Puhača/Teologija.net