Đorđe Janković: Ukazali se vијekovi skrivane srpske prošlosti
Nemci i Anglosaksonci su naši tradicionalni neprijatelji. Nadmenost im ne dopušta da s nama ravnopravno sarađuju. Zato dokazuju da smo se mi kasnije uključili u civilizacijske tokove.
Prof. dr Đorđe Janković studirao je arheologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde je doktorirao i započeo karijeru nastavnika, prvo asistenta, pa docenta. Još na početku naučne karijere usmerio se na prednemanjićke vekove, što potvrđuje i naslov njegove doktorske disertacije: Stanovništvo Balkana u 6-7. stoleću – arheološka istraživanja. Uglavnom se bavio kasnoantičkom i srednjovekovnom arheologijom Balkana, a učestvovao je i u brojnim arheološkim istraživanjima, i o njima napisao mnoge naučne radove.
Zbog naučnih stavova koje detaljno iznosi u knjizi Predanje i istorija Crkve Srba u svetlu arheologije, neusklađenih sa stavovima kolega profesora s Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Jankoviću je 2009. oduzeto zvanje docenta, čime mu je uskraćeno da predaje studentima. Sve do nedavnog penzionisanja bio je profesor na Visokoj školi SPC za konzervaciju i umetnost. On ne odustaje od svojih naučnih pogleda, što potvrđuje njegova knjiga, ali i naš razgovor.
Ubeđeni smo da će vreme potvrditi da je Predanje i istorija Crkve Srba u svetlu arheologije prof. dr Đorđa Jankovića jedna od najznačajnijih srpskih knjiga, koja se uglavnom bavi prednemanjićkom istorijom i smelo zalazi u vreme i prostor koji su, pre pojave ove knjige, istoričari i arheolozi uglavnom ostavljali u magli kakvu su i zaticali. Nudeći preobilje arheoloških, ali i istorijskih i etnoloških dokaza, ova knjiga izoštrava sliku o prisustvu srpskog naroda na balkanskim prostorima od prvih vekova hrišćanstva, osvetljavajući istovremeno i okolnosti u kojima je obnavljana srpska državnost u sedmom veku, posle čega se javljaju srpske dinastije Vlastimirovića, Vojislavljevića i Vukanovića. Zahvaljujući predanju, arheološkim i istorijskim tragovima, Janković još šire obrazlaže svoju raniju tvrdnju da je hrišćanstvo među Srbima zasejao Apostol Pavle sa svojim učenicima, koji su ustrojili crkvenu organizaciju. U tada stvorenoj Pomesnoj crkvi Srba, sve do Ćirila i Metodija, liturgija se služila na latinskom ili grčkom jeziku. Takvu crkvu Sveti Sava je preuredio i usmerio pravcem kojim i danas ide.
Ovom knjigom Janković se upustio u „borbu“ s vladajućom istorijskom dogmom srpske istoriografije koju je svojevremeno nametnuo austrougarski istoričar Konstantin Jireček tvrdeći da su se Srbi kao pagani doselili na Balkan u sedmom veku. Time su izbrisani vekovi srpske prošlosti, a srpskom narodu naneta velika politička šteta. Poznato je, naime, da se pravo na postojanje jednog naroda na njegovom matičnom prostoru izvodi iz njegove prošlosti, iz čega mu se daje pravo na budućnost.
Zbog čega je prednemanjićki period „zabranjena zona“ za srpske arheologe i istoričare? Zbog čega se srpski istraživači, poneseni novim arheološkim otkrićima i novim čitanjem istorijskih izvora, koji ne potvrđuju učenje Konstantina Jirečeka, i dalje ignorišu i guraju ustranu?
Stvar je u tome što se izvorno srpska država nalazila zapadno od današnje Srbije. Car Iraklije (610–641) Srbima daje, svakako zbog zasluga za Carstvo, provinciju Dalmaciju u njenim klasičnim granicama. Dalmacija je na zapadu obuhvatala Liku, a na istoku celo Podrinje sa Čačkom, dopirala je do Ibra i obuhvatala Metohiju i Drim. Ta Srbija verovatno je branila i Posavinu od Avara. Sliv Morave branili su Srbi na Dunavu, zajedno s drugim Slovenima, još u 6. stoleću. Teritorija Dalmacije danas je najvećim delom u drugim državama, i tamo su obrazovane nove nacije; jedino su Hrvati, doseljeni oko 800. godine u priobalje severozapadne Dalmacije, osnovali svoju narodnu državu. Granice sadašnjih država na prostoru nekad rimske Dalmacije uglavnom su posledica turskog širenja i proizvod zbivanja u 19. stoleću. Bosna počinje da vodi samostalniji život tek od Nemanje i bana Kulina. I posle toga je latinski izvori nazivaju Srbijom. Cepanje Srbije i Srba u nečijim planovima još nije završeno. Jesu stvorene nove nacije od Srba, ali da li će opstati bez sopstvenih korena, da li će njihova sledeća generacija otkriti ko su im preci?
U službi imperijalnih interesa Austrougarske, Konstantin Jireček je smislio i proturio besmislicu da su doseljeni Sloveni zauzeli doline i oterali domoroce u planine, a zatim su Srbi sišli s nekih planina u doline, oterali domoroce i nametnuli svoje ime susednim slovenskim plemenima. Izmislio je i Romane kao narod. Da smo prihvatili uniju s Rimom, danas za nas ne bi bilo problema, ali nismo. Konstantin Jireček je doterivao podatke i nije bio jedini. Da bi osporio mogućnost da je car Justinijan bio Sloven, Jireček je datirao crkvu Svete Sofije u Sofiji u isto vreme sa crkvom Svete Sofije u Ohridu, iako je prva tipična justinijanska crkva sa zidanim svodom, a druga je bazilika uobičajena za 11. stoleće, s drvenim krovom. Slično je i crkve Petro-Pavlovog manastira kod Trebinja pogrešno datirao u 11-12. stoleće, ne bi li ih pripisao benediktincima. To je zatim svojim površnim iskopavanjem potvrdio Marko Popović, a reč je zapravo o episkopskom kompleksu iz 4-6. stoleća.
I da bude sasvim razumljivo o čemu govorim, o razmerama stvaranja iluzije i obmane, evo primera iz nemanjićkog perioda. U ugovoru iz 1308, sklopljenom između Karla od Valoa i kralja Milutina, koji se čuva u Parizu, prevedenom na srpski pre skoro 150 godina, piše da je kralj Milutin vladao i Dalmacijom i Hrvatskom. O tome ni reči u našim istorijama, ali se zato glatko odbacuju predanja o osnivanju manastira Krupe na Vrbasu, Dalmatinske Krupe, Krke, Dragovića, u to vreme, kao mitomanija! Valjda da se Hrvati ne uvrede. Ako izvučete jedan kamen, cela istorijska zgrada počinje da pada. A koliko li takvih neotkrivenih primera ima!
Vaša nova knjiga Predanje i istorija Crkve Srba u svetlu arheologije najvećim delom se bavi i prednemanjićkom istorijom srpskog naroda, gde se ukazuje na nove arheološke nalaze, na ostatke crkava, manastira, eparhijskih sedišta i vladarskih dvoraca koji osvetljavaju crkveni život i život srpskih vladara prednemanjićkih dinastija. Da li je bilo stručnih reakcija na vašu knjigu?
Upravo tako – želeo sam da na jednom mestu prikažem nepoznatu istoriju Srba, rekonstruisanu kroz arheološka nalazišta i nalaze. A njih nije lako osporiti. Proučavajući pogrebne obrede drevnih Srba, naišao sam u poljskoj literaturi na arapsku belešku da Srbi spaljuju svoje mrtve, a vladara s konjem, slično Indusima; na istom mestu zabeleženo je i da su Srbi osobeni i okruženi poštovanjem ostalih slovenskih plemena. Taj podatak postoji kod arapskih istraživača 10. stoleća, ali je prepis iz nekog znatno starijeg izvora. Otkuda sličnost s Indijom? Tako mi se otvorio put za istraživanje barem dela stare „starozavetne“ prošlosti Srba. Onda sam započeo arheološka iskopavanja manastira Tvrdoša kod Trebinja, a ubrzo i Ilovice na Prevlaci kod Tivta, i u oba manastira se pojavila slovenska i srpska grnčarija 6-9. stoleća. To je bio dokaz o postojanju tih manastira tokom „mračnog srednjeg veka“, pre navodnog pokrštavanja Srba tek posle ostalih naroda u Jugoistočnoj Evropi. Tako je počelo razmršavanje „novozavetne“ prošlosti Srba.
Pojavile su se druge nezapažene crkve tog doba, obično pogrešno datirane, u Popama, Drenovi, Zatonu, Doljanima, sve do Šipova, od kojih su neke s episkopskim prestolima. Ako postoje manastiri i crkve, onda su tu i ktitori, crkvena organizacija, država. Natpis na čuvenom kamenom bazenu krstionice isklesanom pod vladom kneza Višeslava, koji Hrvati svojataju, mnogo toga pokazuje. Isklesan je oko 800. godine i nalazio se u manastiru Ilovici, sudeći po nalazima sličnog ukrasa i novootkrivenom delu natpisa. Knez Višeslav je bio miropomazan vladar, krunisan u crkvi Srbije s arhiepiskopom i više episkopa; vizantijski car nije spomenut u natpisu. Nesumnjivo je taj knez imao neke dvorce, imao pod sobom župane i vojne komandante, komandanta flote, neku administraciju. Pri mlađem kneževskom dvoru na Gradini Martinića u Zeti, pridvorska crkva je imala episkopski presto. Pridvorska crkva u zamku župana Rasa nije imala episkopski presto već obližnja crkva u Popama. Znao se neki red.
Pošto je reč o objavljenim materijalnim činjenicama, mogu se osporiti samo takvim novim materijalnim činjenicama. Zato nije bilo javnih reakcija – neće ih ni biti. Kada je naučno veće Arheološkog instituta napalo moju knjigu Srpske gromile, i zahtevalo da se knjiga zabrani za studente, jer „truje srpski narod“, organizovano je „suđenje“ na Filozofskom fakultetu. Umesto osude desila se prezentacija knjige, a akademik Milutin Garašanin je zaključio da je bilo „suviše rano“ za takva moja otkrića. Slično se dogodilo u polemici organizovanoj na televiziji s Markom Popovićem i Radivojem Radićem. Zato se više ne usuđuju da me pozivaju na rasprave u javnosti. Kada sam nedavno kritikovao istraživače naših ranih zamkova i utvrđenja u Glasniku Srpskog arheološkog društva, zbog nesposobnosti i pogrešnog tumačenja prikupljenih podataka, odgovora nije bilo, ali je časopis neprincipijelno kažnjen.
Na jednom mestu u knjizi ukazali ste na neke kolege, arheologe „tankih“ bibliografija, uglavnom profesore na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Kazali ste da oni u svom poslu zastupaju nemačke interese, da su obuzeti „gotskom fascinacijom“. Koji su to arheolozi, na koji način oni rade u nemačkom interesu i šta je to u stvari „gotska fascinacija“?
Dvoumio sam se oko navođenja imena, nisu oni jedini, tu su vodeći i neki ljudi iz Arheološkog instituta, i nisu samo arheolozi u pitanju. Reč je o jalovim stručnjacima, udruženim protiv boljih, koji bez stida krše moralna načela, akademska pravila i procedure, zakone. Oni su prolazni; glavni problem je u sistemu. Mi i dalje kao da živimo u jednopartijskoj državi, s komesarima koji proveravaju moralno-političku podobnost, istog ponašanja kao pre 30 ili 50 godina – vuk dlaku menja, ali ćud nikad. Kao da u svakoj instituciji postoji osoba zadužena za saplitanje onih koji rade.
Osnovni problem je zakon, naravno. Naša država decenijama odbija da primeni Evropsku konvenciju o zaštiti arheološkog nasleđa. Prvo, arheološka struka je obogaljena podelom na arheološka nalazišta u nadležnosti zavoda za zaštitu, i arheološke predmete u nadležnosti muzeja. Suprotno Konvenciji o arheološkom nasleđu, za arheološko nalazište priznaje se samo ono pod zemljom. Ako je neki zid pod zemljom, onda je arheološko nalazište, a ako je njegov deo nad zemljom, onda može biti kulturno dobro, a ne mora; kada otkopate taj isti zid, postaje kulturno dobro. Kod nas ne odlučuje struka o arheološkim pitanjima već institucija, odnosno direktor. Zato arheološko nalazište izuzetnog značaja (po evropskoj definiciji) mogu da iskopavaju pripravnici ili arheolozi bez naučnih zvanja i stručnih rezultata. I obrnuto, oni sa najvišim naučnim zvanjima često nemaju terensko znanje, pa ipak dobijaju neograničena sredstva za rad, a drugome se uskraćuje i ono osnovno. Ako bi se arheološki zanat prepustio arheolozima, ako bi se dokumentacija pravila kako treba i kontrolisala, ako bi se redovno publikovalo nađeno, stvari bi brzo došle na svoje mesto i znalo bi se ko je ko. Svako treba da radi ono za šta je osposobljen, ali u kontroli obavljenog posla i dokumentacije ne sme biti nedodirljivih.
Nemci su naši tradicionalni neprijatelji, a za njima i Anglosaksonci, oni zajedno mrze Slovene, vekovima, to je poznato i dokazano. Njihov je interes da nas što više oslabe i eksploatišu. Nadmenost im ne dopušta da s nama ravnopravno sarađuju. Zato dokazuju da je germanska kultura nadmoćnija od slovenske, da smo se mi kasnije uključili u civilizacijske tokove, da oni polažu istorijsko pravo na Podunavlje jer su tu bili prisutni tokom Velike seobe naroda. Zato im nikako ne odgovaraju dokazi da nije bilo tako. Srbi su slovensko pleme koje je zaustavilo nemački prodor ka istoku na južnom pravcu, a i jedini su Sloveni još opstali u sadašnjoj istočnoj Nemačkoj, nekada slovenskoj. Zato svako ko radi na sputavanju slovenske arheologije radi u nemačkom interesu, svesno ili nesvesno.
Zbog čega mi radimo u korist vlastite štete?
Da, tu je bolje pitanje gde je naš interes, zašto radimo u korist svoje štete? Bilo bi prirodno da radimo protiv njihovog interesa, da dokažemo i pokažemo da smo drevnu Evropu stvarali pre njih. Pa kod nas su najstariji neolit Evrope i druge važne preistorijske kulture, rimska prestonica Sirmijum, poreklo mnogih rimskih careva! Zašto ne pokažemo opipljivom arheologijom da je postojbina Slovena kod nas, ono što tvrde genetičari? S takvim dostojno prikazanim nalazištima porastao bi ugled Srbije, a i prihodi. Ali to nije u interesu EU i SAD. Kako to da su prve kulture kod nas, kako to da oni potiču od nas, a ne mi od njih. Mi Sloveni treba da budemo narod nastao od robova, prema tome i da slušamo. Tu tezu zastupaju čak i neki ruski liberali.
Poreklo „gotske fascinacije“ vodi u doba Velike seobe naroda. Sticajem okolnosti, u 6. stoleću našao se istoričar germanskog porekla, Jordan, koji je napisao istoriju Gota. Svoju istoriju nazvao je Getika, po predrimskom plemenu kod ušća Dunava, ne bi li ih učinio starijim nego što jesu. Naravno, pisao je u superlativima o Gotima, druge je potcenjivao, ali to delo ipak sadrži mnoštvo podataka. Škrto i kontradiktorno beleži Sklavene, Ante i Venede. Ukratko, Goti su bili vodeće germansko pleme u Panoniji, a posle pohoda po Iliriku, Trakiji i Heladi osvojili su Italiju i Rim. Zato se svaki bogat nalaz iz doba Velike seobe naroda obično pripisuje njima, mada je možda napravljen na tlu Rimskog carstva ili bio u upotrebi Slovena. Ali sve što je lepo je germansko, sve što je primitivno i ružno je slovensko. Međutim, vremenom se pokazalo da nije baš sve bilo kako je Jordan napisao. U oblastima koje su Goti napustili u svojim seobama (današnja Ukrajina, Podunavlje) opstala je stara kultura i posle njihovog odlaska. To znači da je staro stanovništvo, pretežno slovensko, opstalo i da zapravo njima pripada ta kultura. Goti su ostavili značajan trag u istoriji, i kao osvajači i kao arijanci. Gotika i Gotica nastaju kada su Goti već davno nestali.
Arheologija je izuzetno značajna nauka koja na najočigledniji način pokazuje da neki narod, u ovom slučaju srpski, ima prošlost. Arheološkim nalazima predstavljena prošlost uslovljava i usmerava budućnost srpskog naroda, pogotovo u ovim vremenima kada se ta prošlost nemilice preotima i namerno falsifikuje. Šta srpska arheologija i arheolozi mogu da učine da se u ovim vremenima odbrani naučna istina o postojanju srpskog naroda na balkanskom prostoru?
U pravu ste. Od naše arheologije svako uzme za sebe ono što misli da mu pripada, pa nama ne ostane ništa, ispadne da smo narod bez prošlosti, zapravo „nebeski“ narod. Rumuni kažu ovo je dačko, Bugari to je tračko, a mi kažemo to je keltsko, umesto ilirsko – slovensko. Tako i Nemci i drugi, da ne spominjem naše narode i narodnosti. Odavno se misli da latinsko (rimsko) ime Oršave, napisano Dzierna, treba čitati Černa (Crna), kako se zove reka na čijem se ušću u Dunav nalazi taj gradić, i to se uzima za dokaz o Slovenima na Dunavu pre Rimljana. Arheolozi bi trebalo da razmotre nalazišta iz doba rimskih osvajanja Gvozdenih vrata, predlože neka rešenja, i da se istraživanje porekla Slovena tim tragom nastavi. Međutim, našim arheolozima, stručnjacima za tu epohu, lakše je da prihvate teze stranih arheologa, recimo da su tu živeli Kelti ili Dačani, umesto da provere da li su tu živeli takozvani Iliri. Čak radije traže dokaze da su Dačani, navodni preci Rumuna, držali recimo Vranje. Čast izuzecima koji ukazuju na veze sa Slovenima.
Da smo zemlja s normalnom politikom prema svetskoj, nacionalnoj i narodnoj baštini u našoj nadležnosti, arheolozi bi mogli da daju neizmeran doprinos Srbiji, samospoznajni, kulturološki, takođe i privredni. Nisu nam potrebni busanje u grudi da smo mi „narod najstariji na svetu“. Treba nam logično složena i dokazana priča o kontinuitetu kulture na našem tlu, prikazana na licu mesta, u našim muzejima u svakom gradu. Činjenica je da neolitska kultura Evrope počinje ovde (Lepenski vir). Vinčanska kultura je zapravo najstarija država u Evropi, i traži prave istraživače. Reč je o svetskoj baštini, o arheološkim nalazištima važnim za ceo stari svet, pa i za čitavo čovečanstvo. I mnogi drugi događaji presudni za nastanak Evrope odvijali su se na našem današnjem tlu. Ali to se mora prikazati u muzejima i na lokalitetima, tako da se svaki stranac uveri da je tako, da sam donese zaključke. Cetinska kultura se za sada može uzeti za srpsku uz pomoć antropologije – u njoj se prvi put pojavljuje očigledno dinarski tip ljudi, kojima i mi uglavnom pripadamo. Prostire se od Podrinja do Like. Treba proučiti osobine i poreklo te kulture, a ona je poznata samo preko grobova. To moraju da istraže naši arheolozi, u našem i svetskom interesu. I ne smemo se ograničavati na republičke i pokrajinske granice, već moramo pratiti kulture u celini kroz vreme.
Da li je moguće učiniti nešto da bi se problemi, bar delom, razrešili?
Danas su arheolozi sistemski nemoćni, nemaju uslove da štite, nemaju para da istražuju, da publikuju. Mi nemamo arheološki muzej, već dvoglavi Narodni muzej sastavljen od arheologa i istoričara umetnosti, s dva različita stručna znanja i interesa. Njihovi kustosi nemaju pristup svojoj biblioteci od NATO bombardovanja, odavno nema zapošljavanja mladih arheologa, delatnost je nikakva. Bolje je stanje u Muzeju Vojvodine, ali ni oni nemaju mlade stručnjake. Grad Beograd arheologija ne zanima; izveštili su se da zemljane radove na zaštićenim površinama obave brzo, i da sve dokaze o arheološkom nalazištu što pre uklone. Mogu da rade šta hoće, teško da će se naći arheolog koji bi protestovao. U unutrašnjosti muzeji tavore ili ih svode na domove kulture. Moglo bi se govoriti čak o netrpeljivosti vlasti prema arheologiji, jer ih ne zanima čak ni zarada od arheoloških nalazišta u turističkoj privredi. Naravno, arheološka „elita“ snosi svoj deo odgovornosti za loše stanje. Arheologija je na dnu, doživela je kolaps, nema stručnjaka i nema mogućnosti za oporavak u doglednoj budućnosti.
I u ovoj knjizi ređate nove argumente kojima dokazujete da su Iliri, starosedeoci naših prostora na Balkanu, bili u stvari Srbi. Šta još treba da se ponudi kao dokaz da bi se predstavnici te elite, obuzete „gotskom fascinacijom“, podstakli da polemišu s vašim tvrdnjama da su Srbi starosedeoci Balkana?
Nema uslova za polemiku, jer se njihovi argumenti svode na sporna tumačenja spornih pisanih izvora. Nema ni potrebe za polemikom. Ćutanjem i sprečavanjem istraživanja otkrivaju da im je cilj ne utvrđivanje istine, već odlaganje njenog ugrađivanja u udžbenike, ne bi li što više generacija đaka učilo pogrešno. Nedavno je u štampi bilo reči o propagandi albanskih ideja u našim udžbenicima. Da li su takvi udžbenici povučeni, da li se nešto promenilo? To je pitanje državne politike i nadležnih ministarstava. Arheologija je egzaktna nauka. Branitelji teza da su Srbi ovamo doseljeni, i to poslednji, obično kažu „nema dokaza“ da su Srbi autohtoni, ali ne nude dokaze da nije tako. Zato nema para za prave projekte, nedostaju istraživanja domorodaca predrimskog i rimskog doba, pa je onemogućeno njihovo poređenje s istovremenim slovenskim kulturama. Valjda bi im „pravi“ dokaz bio natpis na ćirilici iz rimskog doba, na kome bi pisalo „Ja sam Srbin a ne Ilir“. Naravno, to je nemoguće. Treba strpljivo porediti staništa, grnčariju, način ishrane, pogrebne obrede itd. Nema sumnje da su se neki Srbi selili u vreme cara Iraklija, kao i da su Sloveni živeli u gradovima Ilirika pre kraja 6. stoleća. O tome sam pisao u Stratumu, ali te seobe ne mogu biti dokaz da Srbi nisu potomci Ilira.
Već činjenica da su Tvrdoš i Ilovica uspostavljeni kao manastiri u 5. stoleću, oko još starijih crkvi, bila je iznenađenje. Zatim se razjasnila osobenost crkava rimske provincije Dalmacije iz 4-7. stoleća, pa je postala jasna razlika između „Ilira“ – Srba i „Romana“ – Latina. U Tvrdošu je utvrđeno da skeleti kaluđera i mitropolita hercegovačkih iz 16-17. stoleća pripadaju uglavnom „Ilirima“. Dodajmo tome da su neka naša (i ruska) današnja prezimena poreklom od Ilira.
Proučavanjem arheologije plemena Limiganata u Banatu i Bačkoj iz 3-4. stoleća takođe je uspostavljena veza između Slovena i neromanizovanih Ilira, između rimskog i predrimskog doba. Danas je dokazano da to stanovništvo pripada kompleksu Kijevske kulture 3–5. stoleća, to jest reč je o Slovenima. Iste su kuće, kuhinjska grnčarija, čak je na Donu nedavno nađen zapon jednak nalazu iz Beograda. Andrej Oblomski, kolega iz Arheološkog instituta RAN iz Moskve, napisao je o tome članak i ponudio ga Starinaru, časopisu našeg Arheološkog instituta, ali oni su ga odbili; objavljen je u Glasniku Srpskog arheološkog društva. Dakle, Sloveni su nesumnjivo živeli na našim obalama Dunava pre Velike seobe naroda, u Rimsko doba. Osim toga, pokazao sam da je njihova kultura srodna domorodačkoj na tlu Rimskog carstva. To je omogućilo iskopavanje u Skelanima kod Bajine Bašte, gde je nedavno nađena dobro datirana istovremena grnčarija. Pokazalo se da domoroci, „Iliri“, nisu bili romanizovani, jer su i dalje spremali hranu na tradicionalan način, u tradicionalnom posuđu predrimskog porekla, kakvo je nađeno i u Potisju, u Čurugu. Druga istraživanja pokazala su da postoji još starija veza „Ilira“ Podunavlja i Zarubinjecke kulture u Podnjeprovlju, a to je slovenska kultura koja prethodi kijevskoj. Tako je uspostavljen istorijski kontinuitet i prostorno jedinstvo Slovena, te i naše ilirsko i opšteslovensko poreklo u Podunavlju u preistoriji. Sada je samo pitanje kojom brzinom će ova saznanja biti raširena i kada će biti ugrađena u istorije i udžbenike. Treba proučavati domorodačku kulturu provincije Dalmacije, rimskog i predrimskog vremena, mada je već očigledno da je reč o Srbima.
U Vašoj knjizi izdvajaju se dva pojma: Predanje i Pomesna crkva Srba. Da li biste nam obrazložili šta podrazumevate pod ta dva pojma i jesu li oni u uzajamnoj vezi?
Za moto knjige sam uzeo reči svetog Viktorija Lerinskog, da ih ovde prenesem sasvim sažeto: predanje se preuzima od predaka i prenosi neizmenjeno mlađim. Bez predanja nema naroda, ni plemena, ni porodice. Predanja su skrivena u nekim toponimima, uzrečicama, običajima, narodnim pričama; ponekad potiču iz preistorije. Božić je naše predanje, srpsko i slovensko, ali su ga drugi Sloveni uglavnom zaboravili. Potiče iz doba kada je uvedeno spaljivanje mrtvih i sadrži sećanje na neočekivanog gosta. Slava može imati još starije poreklo, u poštovanju rodonačelnika; s pokrštavanjem za pokrovitelja i posrednika uzima se neki svetitelj.
Neka predanja nam danas deluju kao nešto nehrišćansko, kao dvoverje, a nije tako. Po Zakoniku cara Dušana, konj i oružje umrlog vlastelina davani su caru, a kralj Dragutin je prilikom abdikacije predao bratu konja i oružje. Konj je zapravo vrsta božanske sile, spominje se u Starom zavetu, a vladar je posrednik u njenom prenošenju. To nas vodi do žrtvovanja konja po starom pogrebnom obredu, i još dublje do Rgveda i Arijevaca. S Indijom nas povezuje i jelen, prikazivan na našim nadgrobnim mramorima kao posrednik u odlasku duša umrlih, ali i u spasonosnom odlasku Rastka na Svetu Goru. Čak se jelen prikazivao kao Agnec, umesto jagnjeta. Vidimo da su drevna predanja bila utkana u svakodnevni život naše Pomesne crkve, i da su je činile osobenom, ličnosnom.
Ono „pomesna“ podrazumeva jedan jezik, a nekada su jezicima nazivana pojedina plemena odnosno narodi. Ta zajednica, a govorimo o Srbima, nije nastala u vreme pokrštavanja već znatno ranije. Apostol Pavle nije došao u Ilirik da propoveda beslovesnim ljudima nego zajednici svesnoj Boga, sa svojim iskustvom i proročanstvima. Sloveni su prošli kroz slične faze duhovnog razvoja kao Jevreji u Starom zavetu, zajedno s lutanjima i zabludama, a Srbi su ih najbolje sačuvali. Lepo se može pratiti duhovni razvoj. Najstarije je sećanje na Potop, kojim se, mislim, završilo Starije kameno doba, vreme divljaštva i greha koga ljudi nisu bili svesni. U Mlađem kamenom dobu, neolitu, već se zna za postojanje duše, živi se u monogamnoj porodici, poštuju se preci. U vinčanskoj kulturi, zapravo državi, izgleda da je postojalo proročanstvo o Bogorodici, dakle pre nego u Starom zavetu. Nastaje svest da je telo grešno, pa je u eneolitu i bronzanom dobu raširen običaj spaljivanja pokojnika da bi se duša očistila. To su bili preci Slovena. Pojavljuju se stilizovane likovne predstave neke tri osobe, što mogu biti Sveta Trojica, i veza su s Arijevcima na području od Irana do Indije i njihovim zabludelim trojstvom. U odmaklom gvozdenom dobu više nema likovnih predstava koje bi upućivale na predstavljanje božanstva. To pokazuje da su Iliri, preci Slovena, tada shvatili nekim putem da se Bog ne prikazuje, kao i kod Jevreja. Vidimo duhovni razvoj kroz hiljade godina, završen primanjem hrišćanstva, a taj kontinuitet govori o celini, da je postojala pripremljena duhovna zajednica Srba i Slovena za primanje hrišćanstva. U tom smislu Pomesna crkva je začeta onda kada su sklopljeni prvi zaveti s Bogom, a to je bilo u dubokoj preistoriji. Novozavetna Srpska pravoslavna crkva nastala je postepeno, ustrojavanjem ukupne pravoslavne crkve, počev od „ilirskih“ vremena, apostolskih, do danas.
I u ovoj knjizi produbljujete svoju raniju tvrdnju da je Apostol Pavle sa svojim učenicima prošao kroz naše krajeve i među Srbima sejao Hristovu nauku i zasnovao crkvu. Jeste li zbog toga Pomesnu crkvu Srba nazvali apostolskom crkvom?
Da. To je predanje, naše i rusko, ali je ono kod Rusa zapisana tvrdnja, a kod nas sećanje na Apostola Pavla, još uvek živo posle skoro 2000 godina. U Nestorovom letopisu piše da je Apostol Pavle učio u Moravi koja je u Iliriku, gde su živeli prvi Sloveni, a pošto Rusi vode poreklo od Slovena s Dunava, onda je i njima bio učitelj Apostol Pavle. Po jednom apokrifnom nastavku Dela apostolskih može se zaključiti da je Apostol Pavle prošao putem Sirmijum–Singidunum–Viminacijum–Nais, niz Savu, Dunav i uz Moravu, to jest upravo kroz Ilirik. Kod nas nema sačuvanih sličnih zapisa, ali su rimokatolici Ivan Lučić, Danijel Farlati i Alberto Fortis zabeležili da je u jednoj manastirskoj odaji Krke postojao natpis o propovedi Apostola Pavla. Naš narod se seća čuda Apostola Pavla sa zmijom na Mljetu, pokazuje mesta kuda je hodao (Kistanje), mesta gde je propovedao (Pavlova pećina kod Trebinja, Stijene Svetoga Pavla kod Omiša). Ono se ne ogleda samo u sećanju već u držanju njegovog učenja u „praksi“, što smo dokazali svojim žrtvama, zahvaljujući Rimu, Nemcima i Turcima. Sada raspolažemo i arheološkim dokazima o širenju hrišćanstva u Podunavlju apostolskog doba, u Banatu. U Židovaru na Karašu, na drevnom gumnu, izgleda da je postojao jedan od najstarijih hrišćanskih hramova. Tamo su čak nađeni predmeti koje je u rukama mogao da drži Apostol Pavle. Ovaj arheološki nalaz se potpuno uklapa u slovensko predanje. Šteta što nisu sprovedena pažljiva arheološka istraživanja na drugim mestima gde ga pamti predanje, kao u Pavlovoj pećini, da ne spominjem manastir Krku. Činjenica da je nama osnovao crkvu Apostol Pavle čini je ravnopravnom s ostalim drevnim crkvama, uključujući rimsku crkvu. Može se postaviti pitanje a gde je ilirska patrijaršija, ali ko zna šta bi bilo da Sirmijum, glavni grad Ilirika, nije brzo stradao u Velikoj seobi naroda. Naša je crkva i otačka, iako ne znamo da li se ispod grčkih i latinskih imena episkopa krije neki Ilir – Sloven. Naime, arheologija nam otkriva da se hramovi Dalmacije, one Dalmacije koju je car Iraklije dao Srbima, razlikuju od grčkih ili latinskih. Za to su morali postojati teološki razlozi. Naše crkve 4-6. stoleća, trikonhalne i krstobrazne osnove mogle su imati kupolu, ostale crkve su bile jednobrodne, a za to vreme uobičajene bazilike nisu građene. Hramovi s kupolom postali su pravilo u pravoslavnom svetu tek od 9. stoleća.
Napisali ste da je Sveti Sava obnovitelj srpske crkve koju je trajno usmerio pravoslavnim putem. Šta podrazumevate pod pojmom obnovitelj?
U mojoj rekonstrukciji istorije SPC postojala je arhiepiskopija za Srbe u Dalmaciji od cara Iraklija, od koga su Srbi dobili provinciju Dalmaciju u nasleđe. Ona je, izgleda, delovala i u Severnom Iliriku, tj. slivu Morave, posle razarajućih avarskih napada oko smene 6. i 7. stoleća, kada su uništene mnoge episkopije. Mislim da je sedište arhiepiskopije bilo pri hramu Svetih Apostola u Peći, jer je to bio naš najveći hram 7. stoleća. Njegov središnji deo i danas stoji, kako misli Milka Čanak Medić, a ostale prostorije pružaju se ispod sadašnjih bočnih crkava i priprate. Zbog njegovog položaja na istočnoj granici Dalmacije, a Kosovo je već bilo u Iliriku, mislim da je ta arhiepiskopija držala i Severni Ilirik, u kome su takođe živeli Srbi, ali i drugi Sloveni. Posle srpskih vojnih poraza od Bugarske, počev od 9. stoleća, arhiepiskopija je prvo premeštena u Doljane kod Podgorice, a zatim u Dubrovnik, kada su Bugari osvojili najveći deo Srbije. U slivu Morave i u slovenskim prostorima oko Soluna, Bugari obnavljaju arhiepiskopiju Prvu Justinijanu, ali sa sedištem u Ohridu. Ubrzo pošto je Srbija obnovljena 927, Rim zabranjuje slovensku Liturgiju 935. godine u Splitu. Kada je Vizantija zauzela Dubrovnik, Srbi su ostali bez sedišta Pomesne crkve na svom tlu, i počelo je ukidanje narodnog jezika. U Dubrovačkoj arhiepiskopiji, kao i u Ohridskoj arhiepiskopiji, nadvladala je grčka Liturgija u 11-12. stoleću. Vojislavići onda koriste antipapu da osnuju Barsku arhiepiskopiju za svoju zemlju, ali je ona brzo postala latinska, što je izazvalo žestok odgovor Stefana Nemanje. Pošto je sada država obuhvatala oblasti dve stare arhiepiskopije, Sveti Sava ih sažima u jednu jedinstvenu crkvu – Arhiepiskopiju Dalmacije i Raške, po natpisu u Mileševi. To je priznato u istočnim patrijaršijama i u Rimu. Dakle, Sveti Sava je obnovio ono legalno stanje iz 7-9. stoleća, pre pokrštavanja Bugarske. Naravno, temelj je crkva Ilirika koju je zasnovao Apostol Pavle postavljajući Andronika za episkopa Slovena u Sirmijumu. Sveti Sava nije zaboravio Panoniju, ali još uvek ima jako malo podataka o zbivanjima u Posavini.
Jedan ste od retkih arheologa iz Srbije koji su imali sreću da se bave istraživanjima u Kninskoj i Bosanskoj krajini, Istočnoj Hercegovini i Crnoj Gori, gde ste došli do izuzetno važnih otkrića. Ima li još u srpskim zemljama ostataka neistraženih građevina i grobova koji bi, posle istraživanja, mogli da osvetle srpske vladare iz dinastija Vlastimirovića, Vojislavljevića, Vukanovića?
Samo sam iskoristio priliku, uz pomoć dobrovoljaca i naših vlasti. Trudio sam se da sagledam celinu naše prošlosti, zato su mi bila važna istraživanja na zapadu stare Srbije. Nesumnjivo je da postoje mnoga neuočena ili neotkrivena važna arheološka nalazišta. Pođimo od spomenutog Rasa, odnosno Gradine Postenje. Tamo se nalazi neistražen dvorac iz 9. ili 10. stoleća, sa suterenom, prizemljem i najmanje jednim spratom, sa saunom, pridvorskom crkvom i grobnom kapelom, u kojoj su bili sahranjeni raški župani. Njihove kosti valjda su sada smeštene u neku kartonsku kutiju na Filozofskom fakultetu, ako nisu bačene. Zašto ne istražimo i obnovimo ovaj zamak? U Rasu je moralo biti još dvoraca i crkava. Zna se za jedan istovremen kneževski dvor na Gradini Martinića u Zeti, ali on nije arheološki istražen, osim pridvorske crkve. Zahvatao je površinu preko 1.600 kvadratnih metara, zajedno s unutrašnjim dvorištem. Pa takvih dvorova mora biti još, i u drugim krajevima! Važni su Podrinje i Polimlje, potpuno neistraženi, ali tamo jedva da ima muzeja. Berane i Priboj imaju arheologa, a na levoj obali Drine postoji samo Muzej Semberije u Bijeljini. Muzej u Loznici je ugašen. Nismo ni pokušali da nađemo gradove zabeležene u 10. stoleću u delu Konstantina VII Porfirogenita! Gde su Drsnik, Dostinik, Međurečje i drugi? Ili gde su bili gradići sa crkvama zabeleženi u spiskovima Ohridske arhiepiskopije ranog 11. stoleća. Ponegde se zna za drevne crkve, koje mogu voditi ka istovremenim dvorcima i gradovima. U Šipovu, gde je bilo sedište župe Plive, nađeno je groblje 7–9. stoleća, ali crkve još leže pod zemljom. Nije moguće da u Bosanskoj Krajini nema gradova, zamkova i crkvi podignutih između 7. i 12. stoleća.
Najveći propust je neistraživanje arheologije Kosova i Metohije. Tamo su još u 10-11. stoleću zabeleženi naši stari gradovi kao Zvečan i Lipljan, za koje se tačno zna gde su, pa su opet zanemareni. Tako i dvorac Pauni na Kosovu, Idvor i drevni Istok u Metohiji i tako dalje. Pećku patrijaršiju je iskopavao pre Drugog svetskog rata arhitekta Đurđe Bošković, a ni manastire Arhanđele prizrenske i Studenicu hvostansku nisu istraživali arheolozi, pa ni Banjska nije prošla mnogo bolje. Govorim o manastirima koji svi redom imaju dugu prednemanjićku istoriju. Velika iznenađenja mogu se očekivati u slivu Morave, gde je postojala tajanstvena istoimena kneževina. Sakupili su se i zanimljivi nalazi u Sremu i Banatu. Mogu da nabrajam u nedogled.
Ili, evo primera našeg najstarijeg glagoljskog natpisa, na delu krčaga za plaćanje poreza u vinu. Našao ga je slučajno Albanac prilikom prekopavanja Čečana na Kosovu, i slučajno ga prodao profesoru Relji Novakoviću, pa je sada u Narodnom muzeju. Izložen je u Galeriji fresaka, mada natraške okrenut. Slučajno je otkupljen i zlatni tipar kneza Strojimira. Postoji i slučajan nalaz ćiriličnog natpisa iz Temnića, iz 10–11. stoleća, ali gde je crkva u kojoj se nalazio, ima li u njoj još kakvih natpisa? Šta bismo sve našli kada bismo tražili, a ne tražimo?
Studirali ste arheologiju na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde ste doktorirali i bili profesor. Smatrate li se predstavnikom beogradske arheološke škole, i jeste li sva svoja istraživanja zasnivali na naučnoj praksi te škole?
Teško je govoriti o „beogradskoj arheološkoj školi“. Profesor Branko Gavela je pred izmenu zakona o nauci „pogurao“ izvestan broj arheologa da doktoriraju, pretežno na temama iz preistorije, što se podudarilo s novim otkrićima u preistorijskoj arheologiji, ali koja nikada nisu valjano objavljena. Ta generacija nije ostavila naslednike, pa ne može biti reči o školi. Danas su znanja u svetu arheologije daleko pomerena, a mi tapkamo u mestu. Moja generacija je imala izuzetnu priliku da stekne veliko terensko iskustvo još u studentskim danima, prilikom zaštitnih istraživanja tokom građenja hidroelektrane „Đerdap I“. U arheologiji se i naučni rad odvija u dve faze, treba dobro iskopati i dokumentovati nalazište (što bi odgovaralo eksperimentu u prirodnim naukama), a zatim dobro protumačiti nađeno.
Iako smo imali pregaoce kao što su bili Mihailo Valtrović (rođeni Nemac) i Miloje Vasić, katedra za arheologiju osnovana je tek posle Drugog svetskog rata. Kao mlad arheolog, od Petra Petrovića iz Arheološkog instituta sam naučio kako se piše naučni tekst, a od Dušice Minić i drugih koleginica ljubav prema slovenskoj i srednjovekovnoj arheologiji. Profesor Jovan Kovačević, kome sam postao asistent, bio je čovek ideje, širokog znanja i shvatanja, slovenska arheologija ga nije zanimala, ali je imao objektivan pristup i podržavao me. Dakle, učio sam se radom na terenima, a zatim nastojanjem da objavim svoja istraživanja u naučnim i stručnim časopisima. Pošto sam rano bio saplitan, morao sam baš da se trudim.
Naslovnica knjige Đorđa Jankovića Predanje i istorija Crkve Srba u svetlu arheologije (Foto: Vikipedija)
Crkva u Srba – predanje i arheologija
Knjiga Đorđa Jankovića Predanje i istorija Crkve Srba u svetlu arheologije, u izdanju beogradske Hrišćanske misli, Hilandarskog fonda, Univerzitetskih obrazovanih pravoslavnih teologa iz Foče i Zadužbine „Nikolaj Velimirović i Justin Popović“ iz Valjeva, tematski je vezana za dve njegove prethodne knjige – Srpsko pomorje od 7. do 10. stoleća (2007) i Srpske gromile (1998). Sve tri knjige zasnivaju se na Jankovićevom mišljenju da Sloveni potiču iz srpskog Podunavlja, da su Srbi, koje istorijski izvori nazivaju Ilirima, starosedeoci Balkana i da je hrišćanstvo na Balkanu zasejao Apostol Pavle. Knjiga osvetljava razvoj apostolske Pomesne crkve Srba, koju je kasnije Sveti Sava preuredio i usmerio putem kojim ide i danas.
Ovo delo, na oko četiri stotine stranica, pored uvodnog i zaključnog dela, sastoji se od tri celine: Od Starog zaveta do Konstantina Velikog, Ustrojavanje Crkve Ilira – Srba i Obnavljanje Pomesne crkve Srba. Sadrži i opširnu bibliografiju, opšti registar i ilustrovani dodatak na kvalitetnijoj hartiji gde je objavljeno oko 180 većih i manjih fotografija u boji, kao i crteža najvažnijih arheoloških artefakata na koje se Janković poziva. U sastavu ovog dodatka je i 16 karata u boji.
Razvoj Crkve Ilira – Srba Janković uglavnom prati prikazujući crkveno graditeljstvo, kao i sve graditeljske mene koje su uslovljavale političke prilike u Rimskom carstvu, u čijem su sastavu bile provincije u kojima su živeli Srbi. Posebna pažnja posvećena je crkvi u ilirskoj provinciji Dalmaciji. Prateći istoriju crkve, Janković uporedo prati i to kako se u crkveni život uključivalo ilirsko – srpsko stanovništvo Balkana. Uporedo s tim ukazuje i na društvene procese koji su se u to vreme odvijali u okrilju Vizantije, kako se u 7. veku obnavljala srpska državnost, kako su se javljale i opstojale srpske dinastije i države koje su one stvarale.
Jankovićevi stavovi potkrepljeni su arheološkim, istorijskim, pa i etnološkim dokazima. Na brojnim ilustracijama prikazani su ostaci bogomolja, dvoraca i drugih građevina iz toga vremena koje su minulih decenija istražili i obradili arheolozi. Prikazana su i mnoga groblja, predmeti iz svakodnevne upotrebe, posuđe, nakit. Ti arheološki nalazi poređeni su s otkrićima arheologa u Panoniji, na Karpatima u Ukrajini.
Knjiga Predanje i istorija Crkve Srba u svetlu arheologije je i najtemeljnije prikazuje istoriju Srba u vremenima koja su prethodila Nemanjićima. Ovo o čemu Janković govori ne može se naći u desetotomnoj Istoriji srpskog naroda, u izdanju SKZ-a. Važno je istaći i to da je Janković značajnu pažnju posvetio i prostoru na kome se razvila srednjovekovna bosanska država za čije stanovnike istorijski izvori svedoče da su Srbi. Bavio se i time kako je nastala izmišljotina nazvana bogumilstvo, kako su i zašto kameni nadgrobni srednjovekovni mramori ili belezi preimenovani u stećke…
Razgovarao: Jovo Bajić
Oprema: Stanje stvari
