Kratka istorija Ramazana, i zbog čega je važan muslimanima
„Ramadan“ na arapskom doslovno znači „užasna vrelina“, od korena R-M-D, i kao mesec u godini postojao je i pre pojave islama, u starom arapskom kalendaru; mi ga koristimo u obliku „Ramazan“, pod uticajem Turaka, koji su pak oblik primili od Persijanaca, koji arapski grafem što korespondira s glasom d u imenu tog meseca, izgovaraju kao z.
Kako je islamski kalendar lunarni i pokretni, tako se i Ramazan postepeno „šeta“ kroz solarnu godinu, mada je uvek deveti mesec svog kalendara; 2025. trajaće od 1. marta do 29. marta, 2026. od 18. februara do 19. marta, 2027. od 8. februara do 8. marta, 2028. od 28. januara do 25. februara, i tako dalje, unazad.
Viđenje Meseca, tj. praksa hvatanja golim okom pojave mladog meseca početkom svakog islamskog meseca, tradicija je uspostavljena još u VII veku; muslimani širom sveta u velikom iščekivanju i uzbuđenju gledaju veče kada treba da se pojavi, u okruženju porodice, suseda i prijatelja.
Kada se mladi mesec pojavi, počinje post. Zašto baš tada? „U mjesecu ramazanu počelo je objavljivanje Kur’ana, koji je putokaz ljudima i jasan dokaz Pravoga puta i razlikovanja dobra od zla“ (Kuran 2:185) — muslimani veruju da se poslaniku Muhamedu Bog preko Gavrila (Džibrila) obratio prvi put u tom mesecu, godine koja korespondira sa našom 610, u pećini Hiri na planini u blizini Meke.
Tokom meseca Ramazana, sem vernika koji su izuzeti (recimo trudnice ili žene nakon porođaja, putnici, bolesni…) ili kojima je dozvoljeno da odlože post, muslimani poste od jutra do mraka, odnosno niti šta jedu niti šta piju.
Kaže Kuran: „O vjernici! Propisuje vam se post, kao što je propisan onima prije vas, da biste se grijeha klonili“, Kuran 2:183), i čim padne mrak razbijaju post obrokom koji se naziva iftar, nakon čega smeju da jedu sve do zore („Jedite i pijte sve dok ne budete mogli razlikovati bijelu nit od crne niti zore; od tada postite sve do noći“, 2:187.
Tada takođe smeju i da stupaju u seksualne odnose sa svojim supružnicima. Kuran o tome kaže: „Dozvoljava vam se da se u noćima dok traje post sastajete sa svojim ženama; one su odjeća vaša, a vi ste njihova odjeća. Allah zna da vam je bilo teško, pa je prihvatio pokajanje vaše i oprostio vam. Zato se sada sastajte sa njima u želji da dobijete ono što vam je Allah već odredio.“ (2:187)
Međutim: „Sa ženama ne smijete imati snošaja dok ste u i‘tikafu u džamijama. To su Allahove granice, i ne približujte im se! Eto tako Allah objašnjava ljudima propise Svoje da bi se onoga što im je zabranjeno klonili“ (2:187).
Istorija posta tokom meseca Ramazana međutim ne počinje 610. godine. Muhamedu je objavljivan Kuran (ili ga je izmišljao, ako niste musliman) tokom 23 godine, i nije bilo posta tokom prvih 12 godina u Meki, gde su malobrojni muslimani bili ubijani i mučeni i progonjeni od strane paganskih Kurejša, plemena koje je nastanjivalo i kontrolisalo Meku, kojem je i sam Muhamed pripadao.
Tek kad je 622. došlo do Hidžre, tj. bega muslimana u Medinu, grad udaljen 300 km od Meke, Muhamedu je objavljeno, ili je Muhamed izrecitovao stihove, kojima se uspostavlja praksa posta tokom Ramazana — i to dve godine posle Hidžre.
Već se rana muslimanska zajednica budila pre zore kako bi imala poslednji predzorni obrok (suhur), nakon čega su se uzdržavali od hrane i pića do noći (post su najčešće neposredno razbijali datulama)
— ali su se takođe uzdržavali i od ružnih reči i ružnih dela, jer je Muhamed naglašavao da ako se od toga čovek ne uzdržava, onda Bog ne mari što se čovek uzdržava od hrane i pića (post kvare laž, psovka, ogovaranje, kleveta i strastven pogled).
Tokom poslednjih godina svog života, Muhamed je uveo običaj dodatne noćne molitve tokom Ramazana, koja zove „teravih-namaz“, pa je, pošto su njegovi sledbenici počeli da ga prate u džamiju i pošto je njihov broj rastao, a on se uplašio da će oni pomisliti da je to obavezna molitva, nastavio s tom praksom kod kuće.
Kada je umro, halifa Omar okupio je muslimane koji su teravih-namaz „klanjali“ u grupicama oko džamije, i ustanovio kongregacijsku molitvu kako bi ih objedinio — od tog vremena do danas teravih-namaz ostao je jedna od glavnih karakteristika Ramazana, tokom kojeg se Kuran recituje u celosti.
Interesantno, kada se kafa pojavila u islamskom svetu negde u XIV veku, pojavila se u duhovnim centrima, u kojim je vernicima omogućavala da ostanu budni — u osmanskim zemljama, dobošari su budili ljude za suhur, u Maroku je to činio telal obučen u svečanu odeždu i obuven u kožne papuče, a slično je bilo i u Alžiriji, Tunisu i Siriji.
U Egiptu se verovatno za vreme Fatimida od X do XII veka pojavio ramazanski fenjer, fanus, kao regionalna odlika: tamo fanusi krase ulice i trgove i kuće tokom svetog meseca, a proširili su se i drugde po muslimanskom svetu, pa više nisu specifičnost samog Egipta, mada ta tradicija nigde nije toliko jaka kao u dolini Nila.
Fanus, kao fizičko svetlo u mraku, simboliše islamsku istinu, duhovnu svetlost, blagoslov svetog meseca… Smatra se da je u Egiptu nastala i praksa „iftarskog topa“, bukvalno topa iz kojeg je ispaljivano đule kako bi se dramatično objavilo da je sada dozvoljeno jesti i piti.
Ta tradicija verovatno nije starija od dva veka; ali neki istoričari smatraju da je možda nastala i za vreme Mameluka u XV veku; anegdotalno, novi sultan je u Kairu testirao novi top jedne večeri u vreme molitve u smiraj dana, pa su neki ljudi pomislili da je zapravo „dojavio“ o razbijanju posta; videvši koliko ih je to razgalilo, sultan je uspostavio pravilo. Priča je verovatno izmišljena.
Rane muslimane Muhamed je učio da hrane siromašne tokom Ramazana, i to je obaveza a ne slobodan izbor; koliko će se dati, i šta će se dati, da li hrana ili novac, vremenom se menjalo i prilagođavalo okolnostima, pa tako britanski muslimani danas daju svojim lokalnim džamijama najmanje pet funti, koje one onda raspodeljuju po potrebama vernika.
Poslednjeg dana svetog meseca odigrava se naročita zajednička molitva, a nakon meseca Ramazana, odmah sutradan, prvog dana meseca Ševala, počinje Ramazanski bajram. Na Bajram se obično ujutru prvo pojede nešto slatko: u Muhamedovo vreme to bi bile datule, ali danas to mogu da budu svakakvi slatkiši.
Ramazan je inspirisao pesnike, arapske i turske i persijske, poput Rumija, i mnoge druge. U suštini, obredno jezgro i značaj Ramazana nije se menjao od 624. do danas, uprkos globalnom širenju islama. Islam se u to smislu nekako prilagodio čak i krajevima u kojima dan i noć traju mesecima.
(Telegraf.rs)
