Ibrahim Traore: Afrika ne želi da klekne, već da stane na noge
Impresivan govor Ibrahima Traorea, predsednika Burkine Fasu u UN:
„Poštovani delegati, šefovi država, vođe nacija, uvaženi predstavnici velikih i malih naroda, ne pozdravljam vas kao karijerni diplomata niti kao čovek vaspitan za banket sale i rukovanja. Ne dolazim da vam govorim veštim jezikom uglađene politike. Dolazim vam kao vojnik svog naroda, kao čuvar ranjene zemlje, kao sin kontinenta koji je nosio krst sveta, ali nikada njegovu krunu.“
Moje ime je kapetan Ibrahim Traore, predsednik Burkine Faso. Danas govorim ne samo u ime 22 miliona duša u mojoj zemlji, već i u ime kontinenta čije su priče iskrivljene, čiji je bol ignorisan i čije je dostojanstvo više puta prodato na oltaru stranih interesa.
Afrika nije prosjak. Afrika nije bojno polje. Afrika nije vaš zamorčić, vaša marioneta, vaše skladište sirovina. Afrika se ne diže da klekne, već da stane na noge. I danas, pred ovom velikom skupštinom naroda, kažem: Afrika neće kleknuti.
- O lažnoj velikodušnosti globalne politike
Decenijama ste nam pomagali jednom rukom, dok ste nam drugom isisavali krv. Gradite bunare u našim selima, dok vaše korporacije isušuju naše reke. Donirate vakcine, ali patentirate lekove. Pričate o klimatskim akcijama, a nastavljate da finansirate one koji pale naše šume i isušuju naša jezera.
Kakva je to velikodušnost? Ona koja joj hrani usta, ali joj guši glas. Ona koja održava osobu u životu dovoljno dugo da ostane zavisna. Nismo slepi za ovo licemerje. Budimo jasni – nismo nezahvalni za iskrenu humanitarnu pomoć, ali odbacujemo svetski poredak koji eksploataciju prikriva kao partnerstvo. Odbacujemo finansijske institucije koje jednom rukom pozajmljuju, a drugom preuzimaju suverenitet.
Afrika više ne želi milosrđe – želimo pravdu. Želimo kontrolu nad sopstvenom sudbinom.
- O kolonijalnim lancima i njihovim modernim naslednicima
Naše rane nisu počele od nas. Oni su nasleđe imperijalne ludosti koja nas nije videla kao ljude, već kao jeftin teret, kao radnu snagu. Moje pretke nisu pitali kada su se u Berlinu crtale karte lenjirima i šestarom. Granice Burkine Faso, kao i mnogih afričkih zemalja, nisu oblikovali naši preci, već ljudi koji nikada nisu kročili na naše tlo, koji nisu znali ništa o našim jezicima, plemenima ili duhovima.
Danas, kolonijalizam ima novo lice – nosi odela, organizuje forume, potpisuje ugovore u Ženevi, Parizu i Vašingtonu. Ali on i dalje uzima bez pristanka, i dalje naređuje umesto dijaloga, i dalje ćuti umesto da sluša. Ako želite da razgovarate o miru, počnimo tako što ćemo odbaciti aroganciju ideje da samo vi možete naučiti mir.
- O eksploataciji resursa i mitu o razvoju
Nazivate nas „zemljama u razvoju“ – kao da nas vekovi krađe nisu vratili unazad, kao da zlato sa naših zemalja, dijamanti iz naših reka, nafta pod našim nogama, nisu izgradili nebodere u kojima sada sedi ova skupština.
Budimo jasni: Burkina Faso je bogata. Afrika je bogata – mineralima, kulturom, mudrošću i mladošću. Ali ste nas naučili da bogatstvo merimo BDP-om i izvozom. To nazivate razvojem kada strana kompanija poseduje 90% rudnika zlata u našoj zemlji. Zovete to napretkom kada vaše snage bezbednosti čuvaju rudnike kobalta, ali ne i škole za našu decu. To nije napredak – to je piraterija sa pravnim dokumentima.
Od sada ćemo razvoj definisati sopstvenim rečima – razvoj koji stavlja decu u učionice, a ne minerale na brodove. Razvoj koji poštuje zemlju, ljude i dušu nacije.
- O suverenitetu i mešanju
Zašto nas nazivate nestabilnim kada neka afrička zemlja donosi nezavisne odluke? Zašto kada tražimo vojnu saradnju van kolonijalne sfere, oni to nazivaju pretnjom?
Burkina Faso je odlučila da krene putem suvereniteta. Ovo nije pretnja miru – to je deklaracija zrelosti. Više nismo pod tvojim starateljstvom. Više nismo mlađi partneri u diplomatiji. Mi smo slobodan narod. Ako nacija bira partnere koji je poštuju i ne eksploatišu, to nije pobuna – to je mudrost.
X-mreža
