Zabrinjavajuće nepostojanje opozicionog koncepta

Uljuljkani u atmosferu svenarodnog protesta u kome se ne prepoznaju razlike u dijagnozi stvarnosti, bar kod kritičke javnosti, uveravamo sebe da postoji i saglasnost o načinu izlaska iz krize, iako to nigde nije nedvosmislenim odobravanjem dokazano, a najveća kolektivna snaga – studenti, ne povlače svoje ograde od političkih stranaka kao aktera političkog sistema od kojih se očekuje institucionalna borba za promene. Kako onda ponovo nakupljenu energiju pretvoriti u polugu koja će promeniti institucije, dovesti nove ljude u njih, popraviti komunikaciju, pročistiti medije?

Jedna ideja migolji se i provlači među akterima željnim promena, kao konačno pronađen recept koji će posle višestrukih, izgubljenih ili bojkotovanih izbora, što je isto, doneti pobedu progresa i promena. Prelazna vlada! Mantra sa ovim sižeom u političkom životu Srbije postoji već trideset i pet godina od momenta prvih frustracija izgubljenih višestranačkih bitaka. Kad god je režim pojačao pritisak, a opozicija zapala u nemoć i bezidejnost, posezalo se za prelaznom vladom.

Ovu inicijativu, za koju se ne zna precizno ko je idejni tvorac, promoviše i grupa uglednih intelektualaca poznata kao ProGlas. Samoorganizovani, što je za pohvalu, ljudi od autoriteta idu po Srbiji i objašnjavaju kako će se okolnosti promeniti tako što će prvo biti dogovorena prelazna vlada, a onda ekspertska pa će ona napraviti fer izbore i tako ćemo uploviti u bolju budućnost.

Interesantno je da niko ne postavlja pitanje: kako je moguće da se od katastrofalne, korumpirane, apsolutističke vlasti očekuje saglasnost za prelaznu vladu? Zar zaista od Aleksandra Vučića, koji treba o tome da odluči, a koji svakodnevno dokazuje da mu je vlast važnija od života i koji je uveren da svetsko mešanje karata ide njemu u prilog, može da se očekuje da prepusti vlast? I to u okolnostima kada je svaki kontakt između vlasti i opozicije prekinut. Vlast jeste uzdrmana, ali to ne znači i da je razumna.

Da paradoks bude veći, i predstavnici ProGlasa i još po neki pojedinci opozicione orijentacije, sve glasnije najavljuju krivične postupke, procesuiranja, zatvorske kazne, za one od kojih očekuju saglasnost za prelaznu vladu, koja bi, valjda, trebalo da bude zajednička ili je možda očekivanje toliko optimistično da će im vladaoci prepustiti vladu u kojoj njih, iz sadašnje vlasti, uopšte neće biti? Kako je moguće da niko ne pomisli da se na taj način šalje poruka vlastodršcima: pristaćete na prelaznu vladu ako ste naivni. I kako to da i oni opozicionari, koji kada su bili na vlasti nisu pominjali lustraciju, tu mogućnost izvikuju kada nemaju moć da je sprovedu?

Podsećanja radi, prelazna vlada je dogovorena posle 5. oktobra 2000. tek kada je Slobodan Milošević izgubio izbore, priznao poraz i više nije bio na čelu države. To je i njemu bila izlazna strategija. Dogovor su postigli SPS, DOS i SPO, a predsednik te privremene vlade bio je Milomir Minić član, u tom momentu još uvek vladajuće, Socijalističke partije Srbije, od 25. oktobra 2000. do 25. januara naredne godine.

ProGlas je sačinio Program mera za „Dan posle“. Ne sumnjajući ni najmanje u dobre namere ovih ljudi sa respektabilnim karijerama i dokazanom stručnošću u svojim oblastima, nemoguće je ne uočiti, a nedelotvorno prećutati, da je pomenuti dokument prilično razočaravajuć za ono što nudi.

Osamnaest tačaka nemaju ubedljivost dobro promišljene ideje koja je na nivou ozbiljnosti trenutka i potrebe njegovog prevazilaženja, počev od već pomenutog zahteva za „prioritetno pokretanje krivičnih postupaka“. Kako članovi ProGlasa ovih dana objašnjavaju, nova vlast treba da preispita odluke o dodeli nacionalnih frekvencija. Dvadeset pet godina se stručnjaci iz medijske oblasti bore da vlast više nema nikakve veze sa frekvencijama i njihovom dodelom medijima, ali eto najave kontinuiteta loše prakse. Očekivalo bi se da zahtev bude da se novi članovi Saveta REM-a izaberu po Zakonu o elektronskim medijima, da budu pravi stručnjaci i nezavisni u svom radu, a da onda rade po zakonu. Ako bi imali takav REM njemu ne bi mogao da izmakne problem nedoslednog i nezakonitog favorizovanja televizija naklonjenih vlasti.

Kad neko izgovara sintagmu „televizija sa nacionalnom frekvencijom“ jasno je da se radi o osobi koja govori o nečemu za šta nije stručna, jer sve su frekvencije nacionalne, pošto su prirodni nacionalni resurs kao zemljište, vode, rudna bogatstva, vazduh i zato je pravilan izraz „nacionalno pokrivanje“, ako je reč o televizijama koje se vide u celoj Srbiji.

ProGlas navodi da „radio i TV s nacionalnom frekvencijom moraju u svom programu obezbediti minimalno 20% programskih sadržaja iz oblasti: naučno-obrazovni program, kulturno-umetnički, dokumentarni, dečji i program za maloletnike“. Gde to piše? U kom zakonu ili evropskom aktu? Komercijalnim elektronskim medijima to niko ne može da nametne, sem ako oni svojim programskim elaboratom za koji su dobili dozvolu, to nisu predvideli. Pominju se lokalna i nacionalna javna preduzeća. Koja javna preduzeća? Medijska? To ne postoji. Drugo je pitanje da li se neki tako ponašaju iako zakon to ne poznaje. Odgovornost za obaveštavanje građana o pitanjima od javnog značaja je suštinska, ali onako kako se tretira u Programu, nije dovoljno.

Zašto se ugledni ljudi upuštaju u ono što im nije blisko? I u delu o izbornom sistemu kažu da „nijedan objekat za javnu upotrebu i izgrađen iz javnih sredstava ne može biti otvoren u toku predizborne kampanje“, a nije problem u otvaranju, već u tome što su taj trenutak kao karnevalsku priliku samopromocije prigrabili političari i proizveli „funkcionersku kampanju“. To treba onemogućiti, a ne odlagati upotrebu objekata od javnog značaja.

I gde smo u trenutku velikih nada i nejasnih puteva? Studenti su sjajni, ali ako neko misli da oni mogu da izbore bilo kakvu vladu i promene stanje, o takvoj ideji ne treba trošiti reči. Ako im neko bude takvu mogućnost sugerisao samo će i njih i sve nas dovesti u bezizlaznu situaciju, a to uostalom, prema mladim akademcima ne bi bilo korektno. NJihova energija je ogromna, ali ona bi se mogla politički realizovati ako bi oni napravili veliku stranku, što se neće dogoditi. Čak i da se dogodi, takva organizacija realno ne može da vlada i tu dolazimo do prikrivenih očekivanja onih koji su se privremeno povukli u senku. Kad studenti odrade glavni deo posla, posle prelazne i ekspertske vlade, stranački kadrovi stupaju na scenu.

Studenti, đaci, profesori, nastavnici, poljoprivrednici, lekari i ostali koji su se pridružili protestu zbog haosa u društvu, već su odradili svoj deo posla. Vlast je učitala mladima osećaj nelagode zbog političkog delovanja, koje je inače legitimno, a to je delimičan razlog njihovog distanciranja od stranaka. Drugi razlog distance su same stranke koje odavno ne pokazuju dovoljno energije, invencije, odgovornosti u opravdavanju svoga postojanja. Na njima je da preuzmu štafetu koja se prenosi širom Srbije, da naprave ozbiljan dogovor: šta ako bude prelazne vlade, što je malo verovatno, a šta ako ne bude. Večiti ulični protesti sigurno nisu rešenje, ali mobilizacija građana pravim programom u kome piše pre svega kako će se ponašati nova vlast, a ne kako će sankcionisati bivšu, kako će izvršavati svoje obaveze i garantovati ustavnost i zakonitost, to može da sačuva sadašnji potencijal promena. I bez kuknjave o nedovoljnim izbornim uslovima, a umesto toga dogovor, i sa studentima zašto da ne, da na narednim izborima ni jedno biračko mesto ne ostane bez dovoljno članova izbornih komisija i kontrolora. Što se mediske promocije tiče to je već u velikoj meri odrađeno, a građani motivisani. Pa ako ih bude više od 70 odsto na biralištima…

Neke stranke ponešto rade, ali ne sve i ne dovoljno. Pričati im o ujedinjavanju, a ne objedinjavanju, više nema smisla. To je na njihovoj savesti. A neformalni, samoinicijativni doprinosi su korisni, ali je međusobna koordinacija svih, neophodna i to javna.

Autor je profesor FPN u penziji

Danas.rs