Otpremnina
Za petnaestak dana čeka nas politički događaj godine – završetak suđenja i izricanje presude predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku pred Sudom BiH zbog krivičnog djela neizvršavanje odluka visokog predstavnika.
Ni u jednoj normalnoj zemlji završetak bilo kakvog suđenja ne bi mogao da bude politički događaj godine, ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
U normalnoj zemlji ne bi bilo moguće da jedan čovjek, zvaćemo ga visoki predstavnik, nametne odluku i kriminalizuje njeno neizvršenje, jer je ta praksa napuštena otkako smo izašli iz srednjeg vijeka. I ne bi bilo moguće da za njeno neizvršenje odgovara legalno i legitimno izabrani predsjednik, zato što je uradio ono što propisuje zakon i ustav njegove zemlje. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
U normalnoj zemlji, njen predsjednik ne bi dovodio u pitanje legalitet i legitimitet tog visokog predstavnika i ne bi osporavao validnost odluke zbog čijeg kršenja se njemu sudi, a istovremeno pravio koaliciju sa onima koji su u situaciju da budu vlast dovedeni zahvaljujući nametnutoj odluci tog visokog predstavnika. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
U normalnoj zemlji, ministri iz najjače vladajuće stranke ne bi u Savjetu ministara usvojili zakon o graničnoj kontroli, a njihove stranačke kolege u Predstavničkom domu Parlamenta BiH onda glasale protiv tog zakona uz obrazloženje da se njime prenose nadležnosti sa Republike Srpske na BiH, da bi na kraju njihove kolege u Domu naroda digle ruke i glasale za taj zakon. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
U normalnoj zemlji, poslanici najjače vladajuće stranke poput Sanje Vulić i Miroslava Vujičića ne bi glasali protiv zakona o graničnoj kontroli i napadali opozicione poslanike zato što glasaju za taj zakon, optužujući ih da prenose nadležnosti Republike Srpske na BiH, da bi nakon što su njihove kolege u Domu naroda glasale za taj zakon, isticali da je „usvojeno rješenje rezultat napora najviših predstavnika Srpske i njenih ministara u Savjetu ministara“. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji, jer u normalnoj zemlji Sanja Vulić i Miroslav Vujičić nikad ne bi bili poslanici.
U normalnoj zemlji, delegati najjače vladajuće stranke u Domu naroda poput Radovana Kovačevića i Nikole Špirića ne bi svoje glasanje za zakon o graničnoj kontroli, protiv koga su bile njihove stranačke kolege u Predstavničkom domu, pravdali odredbama zakona koje dozvoljavaju ono što do tada nije bilo zabranjeno, pogotovo zato što su za te iste odredbe mogle glasati i njihove stranačke kolege u drugom parlamentarnom domu. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
U normalnoj zemlji, ne bi Vlada mogla nekom oligarhu i njegovoj firmi „Comsar Energy“ dati koncesiju za izgradnju hidroelektrane Mrsovo na rijeci Lim, da bi onda od njega otkupila istu tu koncesiju, krijući od javnosti i detalje tog finansijskog aranžmana i ugovor o otkupu HE Mrsovo. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
U normalnoj zemlji, ne bi se istom tom oligarhu mogla dati koncesija za izgradnju termoelektrane i eksploataciju uglja u Ugljeviku i to praktično „bez pare dinara“ i time RiTE Ugljevik ostaviti bez neophodnih zaliha uglja dovodeći u pitanje njegov rad, da bi na kraju Vlada slavodobitno najavila da će otkupiti „Comsar Energy“, umjesto da kategorično negira da će našem ruskom oligarhu dati 150 miliona evra za ono što mu je prije toga dala praktično džaba. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
U normalnoj zemlji, otpremninu od 150 miliona evra ne dobija niko. Ali mi ne živimo u normalnoj zemlji.
P.S. Bobi je savršeno svjestan u kakvoj zemlji živimo. I savršeno se uklapa.
Darko Momić Čkalja/Srpskainfo
