Na terenu borba, trčanje i želja, milion šansi, ali van terena 0 na računima igrača i pusta obećanja.
Igrači su odradili derbi bez plata, ali ne i bez dostojanstva.
Navijači su odradili svoje, sve dok strpljenje nije puklo.
A kad pukne, ne puca tiho, nego se ori: „Uprava napolje!“
Skandiranje “uprava napolje” koje se prolomilo gradskim stadionom u Banjaluci nije bilo uvreda, nego poruka, jasna, glasna i nedvosmislena: marš iz Borca.
To nije bio ispad, nego dijagnoza. Jer kad se plate obećavaju u utorak, pa u petak, pa u „narednoj sedmici“, na kraju se izgubi i utakmica i povjerenje.
Himne su pjevane, grb je branjen, ali prazni džepovi ne daju energiju u 90. minutu.
Nije poraz problem, porazi su dio fudbala.
Problem je što se poraz očekivao čim su obećanja postala glasnija od uplata.
Tribine su rekle ono što saopštenja mjesecima pokušavaju da sakriju. Da se ne može igrati na veresiju dovijeka. Da se ne može slaviti jubilej na dug.
Borac nije izgubio jer nema kvalitet.
Izgubio je jer se ne može pobjeđivati dok se problemi guraju pod tepih. I dok se saopštenja pišu brže nego što se plate isplaćuju.
Rezultat je bio 0:1, a poruka sa tribina, mnogo veća.
