Neće se izgleda nigde moći svojom glavom. Ili barem sopstvenim stavom. Ima svi da razmišljamo kao jedan, tamo on, ili nas neće biti. Danas smo izdajice, sutra, kako čujem, Sanja već sprema lutke i igle, a koliko do kraja nedelje, potpaliće i lomače. Ako ste mislili preko Drine, nemate kud. I tamo onaj je proglasio isto.
Morao se pojaviti pred sudom. Šeretski je odbio da ustane. Izvinio se bolom u leđima jerbo je to prvo na redu. Sledeći put će biti trn u peti. Kao da mu strategiju osmišljava izvesni Zmaj- lice iz nepoznatog razloga poznato javnosti. Dakako, bilo bi inteligentnije i pristojnije da je predstava namenjena takvima.
Publika koja njega interesuje pada na atavistički, reski šarm pračoveka.
“Jeste li videli kako mu je odgovorio”, sa oduševljenjem bi komentarisali neki prostački ispad idola koji zna i gospodski i ciganski. Nas vidi kao ove druge, u poslednje vreme skoro i da ne skida to lice. Sada je posegao i za kletvom.
“Ko me ne podrži, može da ide odavde. Dosta sam bio tolerantan i na svojoj zemlji trpeo protivnike. Nije to drugačije mišljenje i viđenje, to je neprijateljstvo, a takvi mogu da idu. Ne isteresuje me kuda – što dalje, to bolje. Ko ostane, ima da na njega pošaljem sve one koje iz budžeta hranim godinama i koji bi bez mene bili ništa, pa vi vidite”, rekao je baja i otišao za Beograd. Na stanici su ga dočekali Aca i ekipa i poveli u Mek.
“Jel’ vi to mene zezate? Znate li ti da su oni mojoj deci stavili sankcije, a ja da jedem ovo njihovo. Da je bar ćevap, pa ‘ajde. Nego, ne znaš ni šta je. Ovo im lepinja? Da dođeš u Banjaluku, pa da te vodim da se najedeš”, žalio se baja i na silu kusao big mek i američke krofne.
“U decu su mi dirnuli. A oni, nije što su moji, pametni, pa sposobni, tata im dao da polako preuzimaju sve. Ko će me naslediti nego oni? Da nas istorija pamti, kao Azerbejdžan da budemo”, sa žarom je govorio baja.
“Ništa ne brini, vidiš da se stvari odvijaju nama u prilog. Rat na sve strane. Samo će nas izolovati, a mi onda ovde možemo da radimo šta hoćemo, kao i do sada”, utešio ga je Aca i, u pokušaju da bude sarkastičan, poručio javnosti sve do Amerike: “Našli ste ovog dobrog čoveka da sekirate. Kakvi ste junaci, dobro da niste stavili sankcije i unucima mu!”.
Baju je branio i ostatak ekipe sa jasala, državnih, naravno.
Pošto je improvizacija njegov modus operandi, Radovan je iz prve prepoznao sklepanost u procesu, Sanja je bila sklonija epskom opisu stradanija, Luka je posegao za opštim mestima i parolama bez smisla, a javni servis u Srbiji je izabrao kočićevski pristup procesu- David Štrbac protiv nedodirljive i neumoljive glavate gospode.
Ovo svojevrsno “nadmetanje mozgova” je, po sili prirode, privuklo i dva vrhunska bezbednosna uma sa kojim smo suočeni. Sa samopouzdanjem ravnom onima koje su Daning i Kruger posmatrali, Ramo i Nenad su procenjivali bezbednosnu situaciju, upozoravali, davali instrukcije, pa i korili.
Od ruke im sve ide, iskombinovali su politiku i biznis, a kapital samo raste. Iz te pozicije je teško videti da to nije zbog briljantnog uma nego zbog sistema koji u stanju raspada protežira hijene.
Nedelju smo priveli kraju pričom o kupljenim izborima.
Željka se sablaznila da tako nešto uopšte i postoji.
“Nemam pojma o čemu pričate. Kakvi kupljeni poslanici? Ja kupujem papke, upravo sam krenula u mesaru. Kažu da je sve poskupelo samo su papci na rasprodaji. Mičite mi se s puta da ne zakasnim!”, podviknula je Željka.
Dok se urnišu institucije, ubogi su po vrletima bauljali, mahali zastavama i bacali parole za njihovu odbranu.
“Što ste dalje od institucije, to jasnije vidite. Vidit li i jednu?”, pitao je vodič grupe.
“Ovde nema ni jedne. Vidimo samo put i neko drveće”, odgovarali su dovedeni.
“Eto, o tome vam pričam. Nećete ni videti jer su uništene. Nego, kad smo ovde, skupite malo tih grana, trebaće za vatru”, rekao je mladi aktivista, a poslušni branioci su se, jasno je, dali na posao.
Spremite se, situacija se zaoštrava.
Posle kletve ide lov, pa lomača.
