Bokasa u Parizu

Strano telo koje je neovlašćeno banulo u Kliničkom centru među ljudima sa teškim opekotinama, javilo se samo. Da, ja sam bio tamo. Lično sam gradio taj centar, upao sam po svojoj odluci. Niko nije mogao da me spreči, čak i da je neko pokušao. Kako da to učini? Mogu da uđem gde želim. Imate li neki problem sa tim?

Tako je govorila glava ili nešto slično u ime tela koje nije razumelo o čemu se radi. Vlasnik stranog tela je sve to izgovorio pred jednodnevno gostovanje kod Emanuele Makrone. Tamo je kao dar poneo čaše za vino i neku tekućinu, pa je navodno sa svojim čudnim domaćinom cevčio do povratka. Otud je pretio da će proganjati i hapsiti, tvrdeći da je ugroženi ustavni poredak on lično.

Makron je u predsedničkoj palati primio stvora koji je nepoželjan u mnogim srpskim gradovima. Nije objašnjiv njegov susret sa autokratom koji guši život u Srbiji i nalazi se na vrhu lanca korupcije. Osim ako ovaj odavde kao ulaznicu ne poteže preskupo plaćene rafale ili još neke ponude koje mu dopuštaju da bane kad god mu zatreba nežna prijateljska uteha.

Neke francuske predsjednice imali su običaj da se zbližavaju sa parijama, komičnim monarsima i kanibalima. Tako je Valeri Žiskar d’ Esten iz nekih razloga postao prijatelj bizarnog cara iz Srednje Afrike, Bokaše Prvog. Kasnije je ispalo da postoje razlozi, Žiskar je nagrađen kesom dijamanata za tu bliskost. Želeo je da tajnu o carskoj darežljivosti sačuva za sebe, ali je otkriven i osramoćen. Car je kasnije svrgnut, tako da Žiskar nije imao kome da vrati poklon.

Taj primer, naravno, nije analogija u tumačenju susreta ovdašnjeg Bokase sa Makronom, ali misterija ipak postoji. Malo je izgleda da bi se neko svojom dobrom voljom družio tokom ručka sa prikazom iz Srbije. Neprijatno je za bilo koga kome je do ukusa i drugih čula. Makron je pristao da bude deo agitpropa za spasavanje balkanske protuve od neposrednog pada. Susreti na visokom nivou, ma kako nepotrebni, ovde mogu da izazovu poslednje ostatke divljenja kod gomile beslovesnih podanika. Nitkov je morao da ponudi nešto što je vredna ručka. U Srbiji još ima dobrih mesta za kopanje.

Moguće da Makronu ipak nije bilo potpuno neprijatno da gleda pred sobom prilično odvratan prizor. Iako su ukusi različiti, možda se iz nekog razloga koji nisu objašnjeni spadaju u jedno drugo: Makron dovodi kod sebe egzotičnog balkanskog doma nepoznate namene, nauljenog, podbulog i nepodnošljivo servilnog. Srpski despot istražuje svoje domete u razumevanju glamura i razmere svoje ništavnosti u visokom društvu. Ako Makron jeste visoko društvo. U vizuelnom smislu, oni su Pat i Patašon opskurne i opasne političke korupcije, žive karikature koje su uverene da vladaju sudbinama. I ta uverenja nisu sasvim bez osnova.

Deluzije srpskog Bokaše o svojim dimenzijama i velikim prijateljima, odvele su ga mnogo dalje od razuma posle pariskog susreta. Njegovo uverenje da se spasao pada i da je vreme za odmazdu, vodi ga sve dalje od stvarnosti. U ovom trenutku je njegov sukob sa Srbijom nerazrešiv bez velike drame a nikakve nade nema bez rušenja. Ne bih rekao po svaku cenu, pošto ta okolnost ima neugodne konotacije. Iako on želi da opstane po tu cenu, svim sredstvima. Uostalom, teroristički napad na građane Beograda zvučnim oružjem je poruka o tome koliko košta pad.

Izjava – koja bi, da nije teške poremećenosti, mogla da bude prkosna – o tome kako je kao nosilac mnogih zaraza upao u Klinički centar da bi se slikao kao ludi altruista, što znači nedovoljno udaljavanje od razuma. To je zasad najveći domet, ali za njega još ima prostora.

Taj poduhvat bi zaista morao da odvede na lečenje opasnog pacijenta, kako je Đilas javno predložio. Samo, nema ko da ga uhvati i privede. Šta u stvari znači takav ludački izazov? On sadrži u sebi dve dimenzije. Moćan sam i smem sve, probajte da me zaustavite.

Druga je sadržana u neljudskoj samoljubivoj projekciji. Nisam onaj koji nosi zaraze, ja sam plemenit, sterilan i blagotvoran. Moj dodir isceljuje, zar to niste razumeli? Videli ste, dotaknuo sam pacijent i ništa mu nije.

Nije moguće izmeriti šta je od ovoga strašnije. Izvor jeze svakako u simbiozi navedenih ideja izvan uma. Izgleda da nema sile koja bi ga vratila u te okvire.

Pred našim očima se i dalje opire kraju poseban oblik života koji godinama nismo razumeli: opasan parazit koji uništava sve živo, što je i smisao takve vladavine.

Makron je morao da zna za njegovu bolju ksenofobiju i kampanju proterivanja strana iz Srbije. Pacijent je iz Pariza pretio medijima i obećao hapšenje i progone. Njegova predačka politička nakaza i zločinac Šešelj, prvo je lice agitpropa i on nesmetano vraća u sam centar stvari radikalski obred opšteg nasilja. Već je počeo strašni trodnevni vašar koji nekadašnju metropolu preimenuje u jeftin palanački izlog. Centar Beograda je ograđen žicom i pretvoren u logor.

Privođenje Dejana Ilića zbog javnog stava i neoborive logike u tome, najbrutalniji je iskorak hulje ka otvorenoj tiraniji. Ideja je da strah za život i gubitak slobode zaustave mišljenje pred neljudskim pretnjama i ružnim licem ništavila.

Ako zbog toga zaćutimo, svakako smo mrtvi.

Ljubodrag Stojadinović/Peščanik.net