E,upravo mi ta rečenica, imalo to vama smisla ili ne, pade na um, kada sam pročitala obrazloženje Nenada Stevandića zašto Milorad Dodik nije zaslužan za hapšenje Milana Miličevića. Izostavih funkcije, čisto da ne gušim rečenicu, praštajte!
Elem, kaže Stevandić: nema Dodik ništa s tim, jer mu Miličević politički odgovara na čelu SDS i ne može ga ugroziti.
Kako vas ne bih zakinula za objašnjenje zašto sam ove pisarije započela ovako kako jesam, reći ću kratko: Ko je Dodika branio, nije ga puno ni ukanalio!
Miličević, dakle, prema onome što je, wanna be advokat rekao, nije hapšen zbog Dodika, samo zato što mu ne predstavlja prijetnju.
A šta ako bi, ne daj Bože, nekad postao prijetnja?
I dok se građani trude da razaznaju da li je ovo bilo “lapsus linguae” ili “lapsus režima”, ostaje zapisano da je predsjednik Narodne skupštine nespretno ili bahato postao portparol sistema u kojem se politička eliminacija može desiti, ako je neko nekome (zna se i kome) ozbiljna konkurencija ili prijetnja.
Jer, hajde da budemo iskreni: od svih mogućih odbrana, Stevandić je izabrao onu zbog koje se Miličević vjerovatno prekrstio i zapitao – jesam li ja sad slobodan, jer sam bezopasan, a zbog koje je Dodik, brže-bolje, poželio da sam stane u svoju odbranu!
Zamislite da, tako, primjera radi, policija ne privodi dilere, jer im je promet slab!?
U nekom normalnom društvu, izjave poput ove bi izazvale moralnu paniku, političku odgovornost ili javnu raspravu o nezavisnosti institucija. U našem društvu, izazivaju tek cinične komentare na društvenim mrežama.
Ako je kriterijum za slobodu – korisnost režimu – koliko je na slobodi onih koji bi trebalo da budu iza rešetaka? Ili, koliko je, možda, iza rešetaka onih koji bi trebalo da su na slobodi?
Kako nikoga ne bi glava zaboljela od ovih pisarija ili kako nekoga, kojim slučajem, ne bih podstakla na razmišljanje, reći ću još samo jedno:
Aferim, gospodine predsjedniče Narodne skupštine, bar ste iskreni!
Autor: Sanja Krasić Božić/Srpskainfo
