Zulfikarpašić: Sa divljenjem gledam na studente, sa gađenjem na gadove

Riječ je o koncertu poznatog pijaniste i kompozitora balkanskog porijekla koji sa višestruko nagrađivanim francuskim saksofonistom sarađuje od osamdesetih godina prošlog vijeka i publici donosi uvijek jedinstveno muzičko putovanje.

Organizatori su najavili da je pred publikom veče u kojem će se pretapati tradicionalna muzika Balkana, džez i klasika.

Više o predstojećem koncertu, saradnji sa Luroom, razlikama džeza u Francuskoj i na Balkanu i tradicionalnoj muzici koja se provlači kroz njegovo stvaralaštvo, Zulfikarpašić je govorio za „Nezavisne“.

NN: U Narodnom pozorištu Sarajevo izvodite koncert sa Žilijenom  Luroom. Kakav koncert očekuje Sarajlije, kakav repertoar tim povodom pripremate?

ZULFIKARPAŠIĆ: Pravo da vam kažem, imamo toliki repertoar posle svih ovih godina da  uglavnom to rešavamo pred sami koncert, a neretko i tokom istoga. U svakom slučaju, sigurno će biti i delova sa našeg albuma „The Duo“.

NN: Sa Luroom sarađujete decenijama. Koliko se tokom vremena mijenjala dinamika vaše saradnje i u kojim segmentima su koncerti danas drugačiji od onih iz osamdesetih godina prošlog vijeka?

ZULFIKARPAŠIĆ: Posle našeg upoznavanja u jednom pariskom klubu 1989. godine, kada nismo znali šta hoćemo, ali smo znali šta nećemo, počeli smo mešajući Balkan i džez, pa fank i fri džez, pa latino i afričku muziku i kroz sve to zadržali veliko zadovoljstvo da zajedno stvaramo muziku. Žilijen je godinama živeo u Londonu krajem devedesetih i tada smo se malo razišli, ali smo odmah po njegovom povratku u Pariz počeli da sviramo u duetu, što nas je još više zbližilo.

NN: Na koji način saksofon i klavir sarađuju, kakvim muzičkim jezikom rezultiraju? Kako u jednu koherentnu cjelinu uklapate različite muzičke senzibilitete i ima li u ovakvoj postavci prostora za improvizaciju?

ZULFIKARPAŠIĆ: Ja sam u Žilijenu našao svog prvog „pevača“ – na tu poziciju se nisam usuđivao postaviti ja kao mladi klavirista, pa smo od starta naše saradnje provodili sate vežbajući i slušajući kolege i njihova rešenja za problematiku mešanja klavira i saksofona. A Žilijen i sam ima vrlo prepoznatljiv zvuk saksofona, kako na tenoru, tako i na sopranu. U našoj muzici je improvizacija oko 80 odsto, samo što to publika ne primećuje.

NN: Jedna od asocijacija na džez je manji, intimniji prostor. Koliko se takvi nastupi razlikuju od većih koncerata? Da li Vam je jedna vrsta nastupa draža?

ZULFIKARPAŠIĆ: Ja sam prvi put video i svirao pred tri hiljade ljudi na džez festivalu u Mičigenu 1986. godine i od tada sam shvatio da može i tako, a ne samo u klubu od stotinak duša. Za mene su to dopunjujuće situacije. Klubovi su više pogodni za eksperimentisanje i tu se čovek više usudi da proba neprobano, dok su koncerti više na siguricu, mada nikad nismo zaklonjeni od svežih momenata ni u velikim salama, zavisno od nivoa komunikacije između muzičara i publike.

NN: Imate bogato iskustvo života i rada u inostranstvu. Koliko je muzički život u inostranstvu drugačiji od onog u našem regionu?

ZULFIKARPAŠIĆ: Posle 37 godina života u Parizu mi reč „inostranstvo“ odgovara Beogradu i Sarajevu. Glavna razlika je da u Parizu vrlo lako upoznajem muzičare sličnog kalibra i želja, a i umetnike iz svih krajeva sveta koji su tu iz istih razloga kao i ja. Najbitnije je da ovde čovek može da ostavi diskografski trag i da živi od svog rada kao džez muzičar, bez obaveze da zarađuje radeći prevashodno sa nekim pop ili folk pevačem, što je retko slučaj u regionu.

NN: Kroz svoje stvaralaštvo provlačite muzičke elemente karakteristične za Balkan. Po čemu su sve Balkan i džez srodni?

ZULFIKARPAŠIĆ: Taj Balkan saund još uvek spada u dugogodišnju psihoterapiju posle mog vojnog roka u Mostaru, gde sam kao šef vojničkog orkestra cepao narodnjake svako veče u domu JNA, progres se tek polako nazire. A Balkan je sav nepredvidiv i sklon improvizaciji u poslednji tren, te se toga ne plašim ni u džezu kome su to glavne karakteristike.

NN: Postoji li dovoljno džez publike na Balkanu za kreiranje aktivne scene i šta našoj umjetničkoj sceni nedostaje da bi se mogla porediti sa francuskom?

ZULFIKARPAŠIĆ: Prvenstveno fali nekakav pristojan budžet za kulturu i to bi bio dobar početak za ikakvo poređenje. Istina, većina umetnika se ne bave umetnošću kako bi zaradili pare, već zbog unutrašnjeg nagona i obaveze da iz sebe izbace svoju viziju života, ali se za to vreme moraju platiti računi i pored silnog entuzijazma među umetnicima. Džez publika se stvara godinama, jer su ovde ljudi uglavnom u borbi za goli život, kakav crni džez. To je u Sarajevu sa puno dugogodišnjeg truda uspeo Edin Zubčević sa „Jazz Festom“, ali van Sarajeva je druga stvar.

NN: Pratite li našu scenu, koga volite da slušate, čiji rad pratite?

ZULFIKARPAŠIĆ: Pratim sva muzička zbivanja, u celom regionu, ne samo džez, slušam puno i rep umetnike zbog britkosti jezika i obrađenih tematika, klasičnu muziku takođe i sve između, neću nikoga posebno naglasiti da ne bude da sam zaboravio neke druge.

NN: Rođeni ste i odrasli u Beogradu, gdje se trenutno odvijaju studentski protesti, kako gledate na njih?

ZULFIKARPAŠIĆ: Gledam sa divljenjem na studente i sa gađenjem na gadove. Voleo bih da doživim barem malo pravde za ovog života. Evo već 34 godine kako se aktivno borim protiv hulja obučenih u odela sa kravatama.

Nezavisne