Milo Lompar: Trenutak

U Beogradu je četiri sata ujutru, u Sankt-Peterburgu je pet, u Njujorku – dvanaest: klatno je stalo tačno u podne. Toliko satova na aerodromskim zgradama, u ponekom restoranu, obaveštava nas o vremenskoj razlici na udaljenim tačkama zemljinog šara. Kao da je prostor samo jedan, a da vremena ima više. Sugestija je dvostruka: različitost i istovetnost. Neko spava, neko bdi, neko ulazi u tramvaj, neko maše poznaniku s druge strane ulice. Svi ti akteri i protagonisti pokreta – u snu ili na javi – svakako su različiti, dani u kojima žive nisu isti, kulture u kojima razumevaju sebe i svet razilaze se ili podudaraju u opštim predstavama o vremenu: negde pada sneg, a negde je toplo do užarenosti. I sve je različito, ali sve – baš sve – pripada jednom jedinom i istovetnom trenutku. U nekoj svesti otkucava taj jedinstveni trenutak, kao jedno sad koje pripada svakom, kao trenutak kroz koji se prizmično ogleda neizbrojivo mnoštvo: neko plače, neko se zacenio od smeha, neko se plaši tame, neko žmuri pred prevelikom svetlošću. Da li je reč o koincidenciji, ili bezuzročnoj podudarnosti, ili slučaju koji nagoveštava nevidljivu motivaciju, ili o čistoj i beznačajnoj fantaziji? No, kao da raste slutnja koja se pretvara u nagoveštaj: nije li taj jedinstveni trenutak, ta prizma u kojoj se prelama sve, kao istovetni akt nadlične svesti, nije li to – Bog? U času kada se nevidljiva izohimena vremena prodeva kroz sva vremena jednog trenutka: neko trči, neko čita, neko umire.

Milolompar.com