Ko je prvi imao ploču bio je glavni u društvu

– Gramofonske ploče su krive što se u dobojskom „Kulturnom skloništu“ tražila stolica više kako bi se iz prve ruke moglo čuti izlaganje Vukašina Graovca, mladog kolekcionara iz Beograda, koji je svoje slušaoce vratio u vrijeme kada su one bile prozor u svijet.

Ovaj tridesetjednogodišnjak je ljubav prema pločama naslijedio od oca, počeo je da ih sluša na starom gramofonu, a potom i da ih kupuje u vrijeme kada nisu bile popularne, pa se do dobrih izdanja u Beogradu moglo doći za malo novca.

„Danas nisu jeftine, naprotiv, cene su mnogo porasle poslednjih godina zato što se ljudi mnogo zanimaju, i zato što je sve teže pronaći lepo očuvane ploče… Ima mnogo ploča kojih se ne bih odrekao ni po koju cenu, recimo od Luja Armstronga pesme, obrade iz ‘Diznijevih’ crtanih filmova. Tu ploču sam jako teško pronašao i mislim da trenutno ne može nigde da se nađe, a u pitanju je jedno japansko posebno izdanje koje je iz ’68. godine, jako interesantno, nigde osim kod njih nije tako štampano. Iskreno, broj varira jako iz godine u godinu, ja kupujem, pa prodajem neke viškove. U jednom trenutku ih je bilo 3.500, a sada je broj negde oko 800. Prodajem uglavnom viškove, poklanjam nekim prijateljima, poznanicima i tako se to vrti kod nas uvek, tako to funkcioniše. A gramofon koji sam doneo je ‘Tehniksov’, ja mislim da je iz 1978, bez greške radi kao da je sada napravljen“, kaže Vukašin, koji je potom publici pokazao da ne pretjeruje, te ploču zavrtio na gramofonu.

U početku je, priča, nabavljao isključivo ploče sa rok muzikom, kasnije fank, soul, te ritam i bluz, potom i filmsku muziku, a mi smo se raspitali šta su Dobojlije nekada slušale na gramofonu.

„Mi smo ta generacija koja je rasla uz ploče i to nam je bio maltene jedini izbor uz fudbal. Ja sam ’59. godište. Ja sam kupovao ploče, bila je prodavnica kada se krene glavnom ulicom. U izlozima sam gledao u to vrijeme, recimo, grupu ‘Tajm’, Josipu Lisac, ‘Bijelo dugme’. Kasnije smo dobijali iz inostranstva. Ja sam slušao Erika Kleptona, Lua Rida, normalno ‘Stonse’. Od domaćih ‘Smak’, ‘Leb i sol’, bilo je toga puno. Uglavnom, hard rok sam najviše slušao jer sam u to vrijeme rastao, kasnije je stigao novi talas, Džoni Štulić, ‘Azra’, to mi je bilo broj jedan, normalno sva ona beogradska, zagrebačka scena“, priča Ljubo Kaišarević.

„Tada je to bio jedini izbor, ja sam slušala te ploče jer je moja sestra slušala, i ona je kupovala ‘Bitlse’, recimo. Ja vjerujem da još uvijek imam negdje na tavanu te ploče i gramofon. Bilo su i ‘Bijelo dugme’, Miladin Šobić i tako po cijeli dan, kada završi, onda ponovo vraćaš, zanimljivo. Bilo je kolekcionara u Doboju, jedan moj profesor sociologije, u stvari marksizma u to vrijeme, on je imao cijelu jednu kolekciju tih ploča“, prisjetila se Sanja Lopandić.

„U naše vrijeme to su bili ‘Dugmići’, ‘Riblja čorba’, ‘Vatreni poljubac’, ‘Srebrna krila’. Ko nabavi prvi ploču bio je glavni lik, glavni tip u svom okruženju, a da ne pričam LP kada su izašle, pa to je bilo posebno. I onda se nabavljalo pojačalo da bude što bolja muzika. Bilo je nešto posebno. Stremilo se da se skupljaju te ploče, u početku te singlice, a onda LP“, ispričao je Zoran Blagojević.

Mlađe, milenijumske i Z generacije ne pamte gramofon i ploče, ali Vukašin otkriva u čemu je draž njihovog slušanja.

„Evo, iz moje perspektive kao nekog ko pripada mlađoj generaciji, najveća draž je što je potpuno različito, recimo, od YouTubea. Znači, ja evo sada YouTube kada puštam, u pet minuta pustim šest pesama jer tu čujem refren, prebacim jednu, prebacim drugu, kada pustim ploču, čujem je od početka do kraja i tu je ono koncept da čuješ šta je muzičar hteo da kaže zapravo kroz svoj album, a ne samo da čuješ najbolju solažu sa albuma, nego kada pustiš sve, nekako dobiješ celu sliku o tome šta muzičari zapravo rade“, poručio je Vukašin.

Ploče koje se ne mogu više slušati Petar Miljanović (32), Dobojlija sa banjalučkom adresom, koristi kao repromaterijal od kojeg izrađuje torbe.

„U suštini to su kombinacije ploče i drugih materijala. Srednji dio je koža ili neki tekstil što drži rigidnost same torbe, a sa strane su gramofonske ploče. To su u suštini torbe koje se mogu nositi svaki dan, ali su uglavnom prilagođene da se nose za neke posebne prilike, pošto su ploče baš osjetljive, tako da postoji šansa da se otkotrljaju, da se razbiju. Ona je oštećena u suštini zato što se mora probiti da bi se pričvrstila za taj materijal, ali dobija svoju novu vrijednost, dobija estetski momenat, tako da izgubi na tom zvučnom dijelu, ali dobija estetsku i upotrebljivu vrijednost. Postoje ljudi koji vinil posmatraju kao smeće, a nekom je bogatstvo. Nalazim ga na internetu, na pijacama nedjeljom gdje se mogu kojekakve stvari naći po jako niskim cijenama“, naveo je Petar.

(Nezavisne)