Andrej Jelić Mariokov: Veštačka inteligencija ne može da stvori poeziju

Andrej Jelić Mariokov je pjesnik kome je na upravo završenom 52. „Brankovom kolu“ na Stražilovu uručena istoimena književna nagrada, za ukupno pjesničko djelo.

„Rođen 1952. godine u Velikoj Ježevici kod Užičke Požege, živi u Beogradu i Valjevu, autor je petnaestak knjiga koje još od zrelog prvenca ‘Ranih godova trag’ (1977) nedre vrhunske plodove na mapi savremene srpske poezije: ‘Uzdarja’, ‘Samodreža’, ‘Balkanski nokturno’, ‘Naša stvar’, ‘Črte i reze’, ‘Pokrstice’, ‘Raskućeni stihovi’, ‘Klanac’ i druge. Pesnik rodoljubive iskre, sa svevidećim okom urođenog talenta, javlja se i kao nepotkupljivi tumač savremenog sveta i kritičar ljudskih stranputica. Bez pesničke reči, po stvaralačkim uvidima Andreja Jelića Mariokova, raspeti savremeni čovek ne može doživeti punoću egzistencijalnog smisla pred iskušenjima prolaznog života i sveta“, dio je obrazloženja za nagradu „Stražilovo“, povodom koje je Mariokov govorio za „Nezavisne“.

NN: Preko četiri i po decenije ste u srpskoj poeziji. Kako Vam je tamo, ko je kome dao više, poezija Vama ili Vi poeziji?

MARIOKOV: Mnogo duže. Izgleda da je sve krenulo, samo od sebe, svojim tokom. Još u ranom detinjstvu, u rodnoj Velikoj Ježevici, lako sam usvajao velike komade epskih pesama i znao napamet tekstove lirskih pesama koje su često pevane na veseljima, vašarima, mobama i u drugim prigodama vezanim za seoski život. I ne samo da sam ih lako pamtio, nego i rado recitovao na glasno odobravanje familije i komšiluka. U osnovnoj školi hvaljen je moj talenat za deskripciju, u gimnaziji sam već bio viđen kao mladi pesnik. Čitanje je postalo moja velika strast. Pesme koje su me uzbuđivale čitao sam dok ih ne naučim napamet. Znao sam napamet stotine pesama ili najuzbudljivijih delova. Već sam počeo da zalazim u kafane i tamo recitujem i poneki svoj prvenac. Muke sa rečima počele su nešto kasnije, kada su počele da me dave sumnje i čereči težnja za idealnim izrazom i pesmom za sva vremena, „koja je cela lepa“. Izgleda da drugog izbora nisam ni imao ili bar ne mogu da zamislim drukčiji život od ovog koji sam proživeo, kao što ne mogu da ga zamislim ni bez moje petoro dece i desetoro unučadi. Sve je to Božije davanje. Trenutak kad neka misao ili osećanje, neka upečatljiva slika počinje da se transformiše u stih, to nepojmljivo uzbuđenje, jeste radost stvaranja i najveća nagrada koju pesnik može dobiti. Poezija je podarila smisao mome životu, a o tome šta sam ja dao poeziji moraćete da pitate nekog čitaoca ili uzmete moju knjigu sabranih pesama „I to bi, za sad, bilo sve“.

NN: Dobitnik ste nekih od najznačajnijih nagrada za poeziju u Srbiji a, evo, sada i nagrade, kako kažu, sa najljepšim imenom. Šta za Vas znače nagrade, samim tim i nagrada „Stražilovo“?

MARIOKOV: Nagrade su stavljale knjige u izlog, na kulturne strane u radio i televizijske emisije, a sada ih izbacuju i na internet. Najdraže su mi nagrade koje nose imena pesnika: Milana Rakića, Radeta Drainca, Srboljuba Mitića i moga zavičajca Pauna Petronijevića. Neki kritičari su moju poeziju povezivali sa tzv. stražilovskom linijom u srpskoj poeziji. Mio mi je Branko. Mili su mi Sremski Karlovci, gde mi je pre petnaestak godina uručen i „Pečat varoši sremskokarlovačke“ za knjigu „Molebni venac“. U mojim godinama nagrade nose setan prisen oproštajnog tapšanja po ramenu. Za nekoga ko je bio divljačno i preko svake mere pobunjeno momče, protiv svih klanovskih svrstavanja i čaršijskih konvencija, književna priznanja su me sustizala češće nego što sam se mogao nadati.

NN: U obrazloženju žirija za nagradu stoji da ste „autor najvišeg boemskog reda u savremenoj srpskoj poeziji“. Šta je i gdje je boemija danas?

MARIOKOV: Boemski protokoli menjali su se kroz vreme. Boemija Disa, Drainca i Ujevića drukčija je od boemije Libera Markonija, Brančila Petrovića, Grobarova i Ace Sekulića. U neobuzdanom druženju ove druge generacije i ja sam, sa Milanom Nenadićem, Zoranom Kostićem i Slobodanom Stojadinovićem Čudeom, sudelovao. Pominjem samo pesnike sa kojima sam češće sedeo po beogradskim kafanama „Lipa“, „Kolarac“, „Zora“ i „Grmeč“. Kad bih samo pobrojao kafane i ljude sa kojim sam se družio po Balkanu i Evropi, napunio bih stranice jednog broja „Politike“. Sada je došlo vreme drugačije komunikacije. Svet se seli u virtuelnu ravan. Neka mu je sa srećom! Boemija je često služila i kao bekstvo u kafanske kalambure i kozerije od ozbiljnih prigovora i krika nad lažima brozomorne stvarnosti u ona vunena vremena, što kazao i odrobijao Gojko Đogo.

NN: Poznati ste i po rodoljubivim pjesmama. Neke od njih govore i o padu Krajine 1995. godine. Šta je za Vas rodoljublje, koliko je ono na cijeni danas i koliko je i dalje sklono zloupotrebama vladajućih struktura?

MARIOKOV: Samo srpsko rodoljublje doživljava se kao opasan nacionalizam, čak i od strane brojnih srpskih intelektualaca, kojima i činjenica da su Srbi predstavlja nepodnošljiv teret. Oni bi se rado iz srpstva ispisali, pa živeli srećno i zadovoljno preživali. Nije lako biti Srbin, ali greje dušu. Tragična sudbina balkanskih naroda daje dovoljno materijala književnosti za još hiljadu godina. Pisac koga ljudska patnja ne dira i ne podstiče na saosećanje i pesničko svedočenje uzalud arči artiju.

NN: Po sopstvenim izjavama u novim knjigama često objavite i neku stariju, dopjevanu pjesmu. Kako izgleda taj proces i u čemu je razlika između pjevanja i dopjevavanja?

MARIOKOV: Kad prođe izvesno vreme od objavljivanja pesme, pesnik joj može prići bez zaštitničke bolećivosti. U većini popravljanih pesama bile su to sitne intervencije književnog pedanta. Ima i nekoliko pesama koje se u konačnoj verziji mogu uzeti kao sasvim nove pesme. Pesme koje sam često recitovao i one koje su pobegle u antologije nisam dirao.

NN: Vjerovatno ste primijetili da su knjige poezije u knjižarama postale rijetkost. Zašto je to tako i da li to znači da su dometi i uticaj poezije u našem vremenu manji nego prije?

MARIOKOV: Poezija je oduvek bila posed duhovne aristokratije. Nije imala mnogo čitalaca, ali su joj ti retki čitaoci pristupali sa strašću i poštovanjem. Postmodernisti su, poezijom koja se nikom ne obraća, razjurili i ono malo čitalaca, a knjižari su se umorili od iščekivanja kupaca.

NN: Radni vijek proveli ste kao urednik u izdavačkim kućama, ali i kao urednik književnih tribina u kulturnim centrima. Opstaje li ovo zanimanje i u 21. vijeku?

MARIOKOV: Komunikacija novog doba seli se na mreže i platforme. Možda će nove tehnologije omogućiti veću dostupnost pesničkim tvorevinama i bolju interakciju stvaralaca i publike. Poezija će pronaći puteve do ljudske duše dokle god duše bude bilo. Veštačka inteligencija neće moći da stvori poeziju, niti da je razume.

NN: Koje kolege cijenite iz Republike Srpske?

MARIOKOV: Svi srpski pisci su jedna porodica, bilo da žive u Republici Srpskoj, Srbiji, Crnoj Gori ili rasejanju. Ne treba ih deliti, niti rangirati. Valja poštovati svako prinošenje riznici srpskog jezika. Pesnik Zoran Kostić rođen je u Crnoj Gori, pevao u Beogradu i Moskvi, a sada živi i peva u Republici Srpskoj. Pesniku je zavičaj i prebivalište u maternjem jeziku.

NN: Na čemu trenutno radite i da li spremate posebne izbore za 2027. godinu, kada će se navršiti pola vijeka od izlaska Vašeg prvenca „Ranih godova trag“?

MARIOKOV: Pre dve godine objavljena mi je knjiga sabranih pesama „I to bi, za sad, bilo sve“ u izdanju Valjevske biblioteke „Ljubomir Nenadović“, čime je obeležena pedesetogodišnjica mog književnog rada. Kao početna godina uzeta je 1971. godina, kada sam objavio prve pesme u književnoj periodici. U to vreme pesme u časopisu više su doprinosile pesničkoj slavi nego knjige u kasnijim decenijama.

(Nezavisne)