Spoljna politika zvaničnog Beograda polazi od tri pretpostavke bazirane mnogo više na priželjkivanjima i samouveravanjima nego na realnim osnovama. Reč je o uobičajenom trendu u zemljama sa hibridnim režimima u kojima lideri, što su duže na vlasti, to čvršće veruju u vlastitu propagandu negirajući ili boreći se protiv realnosti.
Prva pretpostavka je da će Nemačka, sa novom vladom Fridriha Merca, zaustaviti proces proširenja EU na Zapadni Balkan i na taj način sprečiti da Srbija ostane jedina država u regionu van EU ili sa blokiranim procesom pristupanja. Druga se bazira na narativu da će po zaustavljanju ruske invazije na Ukrajinu biti brzo obnovljene poslovne veze i da će EU i njene članice nastaviti “business as usual” sa Rusijom, posledično odnos Beograda sa Moskvom biće mnogo manje problematičan nego što je sada. Treća previđa konsolidaciju odnosa između Kine i SAD koji bi režimu u Srbiji omogućio da nastavi sebe i dalje da predstavlja kao najboljeg prijatelja Pekinga i Vašingtona i da nastavi multivektorsku spoljnu politiku.
Pomenute hipoteze vode u ćorsokak i smanjuju manevarski prostor Srbiji jer kako reče Abraham Linkoln: “Možete da varate sve ljude neko vreme kao što možete neke ljude da varate sve vreme, ali ne možete sve ljude da varate sve vreme.”
Režim u Beogradu učvršćivao je vlast u prethodnih 13 godina tako što je Berlinu, Parizu i Briselu obećavao jedno, Vašingtonu drugo, Moskvi treće a četvrto Pekingu. Paralelno je dopušteno da obaveštajni aparat i ministarstva sile padnu pod kontrolu Rusije; Kinezi imaju u šaci gotovo sve važne osobe u vrhu vlasti i na strateškim mestima; familija američkog predsednika Donalda Trampa dobila je izuzetno povoljne uslove za realizaciju ekonomskih interesa u Srbiji; EU je glavni donator, a države članice EU investitori i trgovinski partneri, bez kojih bi Srbija bankrotirala u roku od par nedelja.
Spoljnopolitička akrobatika zvaničnog Beograda posledica je postavljenih dijametralnih ciljeva čije realizacije neminovno vode u koliziju sa jednim ili više partnera, poništavanje pozitivnih efekata i gubitak kredibiliteta. Naravno, tu je i unutrašnji politički imperativ: održavanje visokog rejtinga u biračkom telu i građenje kulta ličnosti na navodnim prijateljstvima sa liderima najvažnijih evropskih država i planetarnih sila. Igra koja ima svoj smisao zahvaljujući ignoranciji i funkcionalnoj nepismenosti velikog dela biračkog tela.
Retorika nacionalista i antievropskih snaga u Srbiji prekopirana je iz ruskog propagandnog arsenala o EU i liberalno-demokratskim državama koje se predstavljaju kao fašističke, devijantne, pokvarene, leglo lobija LGBT, masona, okultnih centara moći i u fazi degradacije ili nezaustavljivog slabljenja. Budući da u Srbiji imamo relativno mali broj građana sa kognitivnom sposobnošću kao i nizak procenat visokoobrazovanih ljudi, u poređenju sa zapadnim zemljama, ruska i antievropska propaganda padaju na plodno tlo, kao i bilo koji političko-propagandni oksimoron.
Ako Putin može da gradi kult pobednika plasirajući analogije sa Staljinom dok istovremeno sebe predstavlja obnoviteljem pravoslavlja u Rusiji, zašto predsednik Srbije, inače antikomunista, ne bi konstruisao kult graditelja, dobročinitelja i planetarnog lidera poredeći se i inspirišući žitijem Josipa Broza Tita? I Guča i Egzit, ili za džirlo narod – džirlo proizvodi.
ZNAKOVI NA PUTU
U prethodnoj nedelji su se verifikovala četiri događaja nad kojima bi kreatori spoljne politike morali da se dobro zamisle i koriguju što pre pravac delovanja Srbije na međunarodnoj pozornici, ako žele da izbegnu bolan danak na srednji i dugi rok.
Prvi se odnosi na odluku država članica EU da podrže osnivanje Tribunala Saveta Evrope za ratne zločine tokom ruske agresije na Ukrajinu. Novi sud će biti nadležan da goni sve počinioce krivičnih dela osim predsednika Rusije Vladimira Putina koji će uživati imunitet dok je na funkciji u Kremlju.
Druga loša vest za režim u Beogradu je predloženi plan Evropske komisije da EU postane potpuno nezavisna od energenata iz Rusije, bilo da se radi o gasu, nafti ili nuklearnoj energiji, od 2027. Dakle, za dve godine nijedna kap nafte, nijedan kilovat struje, nijedan kubik gasa neće ulaziti u EU iz Rusije, odnosno neće biti neophodan. Dakle, nastavak energetske saradnje sa Rusijom nije samo visoko rizičan već nosi i kolateralnu političku štetu.
Evropska unija je blokirala prvu tranšu bespovratne pomoći iz tzv. “Plana za rast” (Growth plan) za Zapadni Balkan namenjenog Beogradu. Podsetimo, iz tog plana je za Srbiju namenjeno 1.600.000.000 u sledeće dve godine.
Prva rata, nešto više od 100 miliona evra, zaustavljena je na osnovu mehanizma koji su tražile najveće države članice EU, a to je da svaka rata mora da bude odobrena kvalifikovanom većinom država članica. Dakle, i pored toga što nije bio potreban konsenzus, novac za Srbiju je blokiran pošto je Beograd svojim potezima transformisao više od deset članica EU u svoje neprijatelje.
Slovački premijer Robert Fico morao je da zaobiđe celu Evropu i da bi mogao da sleti u Moskvu gde je sa Aleksandrom Vučićem bio jedini lider iz čitave Evrope i zapadnog sveta na vojnoj paradi ruskog predsednika Vladimira Putina. Fico, od povratka u Slovačku, svakog dana se pravda i objašnjava šta je radio i zašto je bio u Moskvi, budući da je potcenio mogućnost da bude u potpunosti izolovan u EU.
Pomenuti događaji iz prethodne nedelje potvrda su da neće biti promene tendencije u politici EU i njenih najvažnijih članica prema Rusiji. Eventualni zaokret u relacijama EU–Rusija neće biti moguć ni u slučaju da bude postignut sveobuhvatni sporazum između Kijeva i Moskve. Konkretno, dok se Putin nalazi na čelu Kremlja, neće doći do normalizacije odnosa Evrope i Rusije.
Takođe, relacije između SAD i Kine nepovratno su ušle u teritoriju rivalstva. To što će biti perioda kada će Peking i Vašington koristiti niže tonove ili pomirljiviji vokabular apsolutno ne znači da je moguće vratiti se na odnose od pre deset i kusur godina. Alternativa za hladni ili vruć sukob između SAD i Kine je defakto podela sfere interesa koja isključuje mogućnost igranja na dve stolice zainteresovanih strana.
Beograd pravi kardinalnu grešku i u proceni ponašanja nove nemačke vlade. Novi nemački kancelar Fridrih Merc ne vezuje proces evropskih integracija za reforme unutar EU već prijem u članstvo novih država. Na taj način Merc želi da izvrši pritisak na članice EU koje su za proširenje a istovremeno se protive reformama unutar EU i ukidanju obaveze jednoglasnih ili konsenzusnih odluka u brojnim materijama u EU.
KO NAS JE KLEO NIJE DANGUBIO
U Srbiji postoji kontinuitet političkih vođa koji su propustili šanse da izgrade pravnu i funkcionalnu državu u njenom prirodnom evropskom ambijentu i okruženju, penalizujući sve generacije, od bumera preko generacije X do milenijalaca i generacije Z.
Režim Slobodana Miloševića upropastio je živote srbijanskih bebi-bumera. Naterao ih je da rade za par nemačkih maraka, da kupuju benzin u plastičnim flašama, da stoje u redovima za šećer, brašno, hleb, kafu, da čekaju danima ispred ambasada za vizu, da gledaju nemoćno transformaciju države u mafijašku organizaciju u kojoj su ubijani politički lideri (Ivan Stambolić), ministri (Pavle Bulatović), direktori (Žika Petrović), šefovi policije (Radovan Stojičić Badža), biznismeni (Radojica Nikčević), novinari (Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija), ljubavnici (Zoran Todorović Kundak). Na ovom spisku bi bio i Vuk Drašković da dva puta nije ostao samo čudom živ.
Nacionalistička zaslepljenost Vojislava Koštunice i politički kukavičluk Borisa Tadića uništili su priliku koju je imala generacija X u Srbiji da svoje najbolje i najproduktivnije godine provedu koristeći sve benefite i privilegije članstva u EU, zbog čega su najbolji iz te generacije danas u Zapadnoj Evropi, SAD, Australiji.
Aleksandar Vučić je lišio milenijalce i generaciju Z da budu deo ujedinjene Evrope i posle aktuelnih studentskih protesta uslediće novi egzodus najpametnijih, najsposobnijih i najpreduzimljivijih građana Srbije koji će završiti tamo gde im njihova država nije omogućila da budu bez fizičkog preseljavanja, na Zapadu.
JOŠ JEDNA PROPUŠTENA ŠANSA GENERACIJE
Srbija već duže vreme nije blokirana na putu ka članstvu u EU zbog Kosova već prvenstveno zbog svoje politike prema Rusiji. Lakmus papir pogrešnog smera srpske politike u poslednje tri i po godine su Crna Gora i pre svega Albanija.
Vlast u Srbiji nije videla rusku agresiju na Ukrajinu kao priliku da ubrza evropske integracije. Predsednik Vučić je rusku agresiju na Ukrajinu doživeo gotovo kao armagedon, pogrešno procenjujući pravac kojim će teći sukob, koliko će trajati, posledice koje će proizvoditi, i pre svega kakav će efekat imati na politiku EU prema proširenju.
Krivi pogled sa Andrićevog venaca na rusko-ukrajinski rat presudno je uticao na žrtvovanje evropskog puta Srbije i prosperitetne budućnosti njenih građana. Režim u Beogradu bio je uveren da će na srednji rok nadoknaditi ono što će izgubiti na kratak rok zbog odbijanja da uvede sankcije Rusiji. S jedne strane su se uljuljkivali u ideji da će dokazati ispravnost navodne autonomne spoljne politike, a s druge su bili uvereni da će Rusija brzo pobediti i da će Zapad obnoviti veze i saradnju sa Moskvom.
Odlazak Tanje Miščević iz Ministarstva za evropske integracije krunski je dokaz da je srpski put ka članstvu u EU kompromitovan na neodređeno vreme. Za napredovanje ka članstvu u EU potrebna je politička volja, ali je jednako važan kvalitet i kapacitet ljudi koji vode taj proces. Miščevićeva je bila jedina prava osoba na pravom mestu u prethodne tri godine u Vladi Srbije. Na kraju je i ona odustala od sizifovskog posla: guranja Srbije u EU.
RAMINE LEKCIJE VUČIĆU
Za razliku od Srbije i predsednika Aleksandra Vučića, albanski premijer Edi Rama je u letu shvatio da je ruska agresija na Ukrajina kreirala gotovo neponovljivu priliku državama Zapadnog Balkana da promene svoju istoriju i ubrzaju put ka članstvu u EU.
Dok Beograd sam sebe sapliće na pitanju Rusije potcenjujući izrazito antirusku poziciju barem trećine država članica EU, od pribaltičkih republika preko nordijskih zemalja do Poljske i Holandije, Tirana počinje da “trči” i traži sve načine da ubrza hod ka članstvu u EU.
Predsednik Vučić preko rusofilske retorike i uz frontalnu rusku propagandu preventivno pokušava da ublaži pad poverenja građana usled eventualnih ekonomskih posledica od ruske invazije na Ukrajinu. Premijer Rama shvata da je karta članstva u EU dobitna kombinacija da ostane na vlasti i uđe u istoriju kao lider koji je nekada najzaostaliju zemlju Starog kontinenta uveo u EU.
U Srbiji vlast klizi sve brže od hibridne demokratije ka autokratiji. Umesto reformi u pravosuđu, efikasne borbe protiv korupcije, jačanja demokratskih institucija, zaštite slobode medija, nastavlja se podjarmljivanje sudstva, korupcija dostiže nivo zemlja nekadašnjeg Trećeg sveta, urušavaju se poslednje nezavisne i profesionalne institucije, guše se slobodni mediji.
Istovremeno, u Albaniji čiste pravosudni sistem od sudija i tužilaca povezanih sa organizovanim kriminalom, pojačava se borba protiv korupcije, procesuiraju se ljudi iz vrha vlasti i policije. Tirana ispunjava tačku po tačku iz evropske agende, premijer Rama plete mrežu kontakata u evropskim prestonicama, pogotovo u onima gde postoji otpor ili skepticizam prema Albaniji, ne libi se da pruži koncesije grčkom premijeru Micotakisu da bi preventivno sprečio blokadu Atine.
Potez sa otvaranjem centra za lica koja traže azil u Italiji, uz mogućnost da se otvore i oni koji bi važili za celu EU, vrhunski je primer pragmatičnosti i lukavstva da se stigne do cilja, odnosno širokog otvaranja puta ka članstvu u EU.
ALBANIJA PRETIČE SRBIJU
Rezultati politika predsednika Vučića i premijera Rame su očigledni: Srbija nije napravila nijedan korak u procesu evropskih integracija u poslednje tri i po godine, dok je Albanija otvorila pregovore, otvorila dva klastera i do kraja maja će otvoriti i treći, što znači da će Tirana stići Beograd sa izglednim šansama da ga u sledećim mesecima ostavi daleko iza sebe.
Podsetimo, Srbija je počela pregovore sa EU u januaru 2014, to jest osam i po godina pre Albanije. Gorka istina za Srbiju kao društvo je činjenica da su Albanci za tri godine napravili više u pregovaračkom procesu sa EU nego Srbija za 11. Mada to ne govori toliko o kapacitetima dveju zemalja koliko o rešenosti Rame da uvede svoju zemlju u EU i, eufemistički rečno, nevoljnosti Vučića da Srbija postane članica evropske porodice naroda.
U Albaniji su svih prethodnih godina radili na jačanju i održavanju podrške javnog mnjenja članstvu u EU i ono je danas gotovo plebiscitarno, preko 90 odsto stanovništva podržava ulazak zemlje u EU. Zahvaljujući toj okolnosti bilo je moguće kreirati društveni konsenzus i sinergijsku atmosferu za napredak u evropskim integracijama, kao i ambijent u kojem je bilo moguće krenuti u obračun sa korupcijom i organizovanim kriminalom.
U Srbiji je decenijama medijski prostor kontaminiran združenim snagama ruskih propagandista i lokalnih antizapadnih i antievropskih snaga uz veliku podršku dela Srpske pravoslavne crkve koji se umesto Boga plaši svetovnih gospodara i ne brine o dušama pravoslavnih vernika već o benefitima i privilegijama. Naravno upakovanim u visokoparne narative o srpstvu, patriotizmu, pravoslavlju, ćirilici, identitetu. Hiljadu puta viđen film koji u Srbiji i među Srbima uvek nađe dovoljno sledbenika.
Ako analizirate fraze i ključne reči koje koriste antievropski i antizapadni tribuni u Srbiji, uočićete da su one istovetne sa onima koje već decenijama širi ruska propaganda preko glasila pod direktnom kontrolom, ili preko plaćenih ili dobrovoljnih “korisnih idiota” u članicama EU i na Zapadnom Balkanu. U međuvremenu su te antievropske slogane, konspirativne teorije i prostački vokabular usvojile perjanice vlasti, mediji pod kontrolom režima i tzv. botovi na društvenim mrežama.
Tako smo stigli do Srbije u kojoj tek trećina građana podržava članstvo u EU a dobar deo građana, zajedno sa čelnicima vladajuće koalicije, ali i pojedinim liderima u opoziciji, priželjkuje ili čak veruje da će se EU raspasti, da će se SAD povući sa Starog kontinenta a da će Rusija i Kina iskoristiti prazan prostor i postati novi gospodari Evrope u kojoj će oni, kao verni vazali Moskve i Pekinga, moći da poravnaju račune sa “slučajnim Srbima”, delom Crnogoraca, Hrvatima, Bošnjacima, Albancima i drugim neprijateljima i da naplate dividende izbora da budu na strani protiv komšija i svog kontinenta.
ZAŠTO JE SRBIJA BLOKIRANA
Evropske integracije Srbije su dvostruki zarobljenik vrha vlasti u Srbiji i pravila odlučivanja u EU i odnosa snaga između država članica. S jedne strane je tačno da je dovoljna samo jedna zemlja da blokira put države kandidata, kao što je to godinama bio slučaj Severne Makedonije sa Grčkom a sada sa Bugarskom, ali je nepobitno i da je dovoljna jedna zemlja da blokira uvođenje sankcija ili mera protiv jedne države ili pojedinca. Primer (ne)uvođenja sankcija protiv predsednika Republike Srpske Milorada Dodika na nivo EU veoma je indikativan.
Srbija je osuđena da ostane u limbu: ne može da napreduje ka članstvu u EU jer ima previše država koje se tome protive, ali protiv Srbije neće biti uvedene sankcije niti će evropske integracije Beograda biti formalno zaustavljene ili prekinute pošto je relativno veliki broj članica Unije protiv toga.
Istini za volju, članice EU su drastično podeljene samo oko Srbije. Druge zemlje kandidati za članstvo u EU imaju sponzore unutar Unije i članice koje imaju neodređen ili tendencijalno pozitivan stav i tek jednu ili najviše par država koje su protiv. U slučaju Srbije trenutno imamo više od deset država EU koje ne žele ni da čuju da Beograd izađe iz blokade u kojoj se nalazi više od tri godine. Najveći deo njih ima takav stav zbog odnosa Beograda sa Moskvom, dok je za manjinu ključni razlog unutrašnja politička situacija u Srbiji ili dijalog sa vlastima u Prištini.
Kada se kaže da postoji ozbiljna opasnost da Rusija napadne Evropu, niko ne misli na Nemačku, Francusku ili Italiju. Pretnji su izložene pribaltičke republike, Estonija, Litvanija i Letonija, plus nordijske zemlje koje imaju veoma negativna istorijska iskustva sa Moskvom/Sankt Peterburgom.
Nije slučajno da su upravo pomenute države, zajedno sa Holandijom a u poslednje vreme Austrija i Rumunija, formirale blok koji je defakto spustio rampu na evropske integracije Srbije
Ponizna politika Srbije u odnosima sa Kinom i želja da bude kineska ispostava u Evropi, ne nailazi na odobravanje u EU, ali je ona zasada tolerisana, između ostalog i jer pojedine, čak i važne članice EU, vode ambivalentnu politiku prema Pekingu.
EU NEĆE FORMALNO ZAUSTAVITI ILI SANKCIONISATI SRBIJU
Evropska unija neće povlačiti drastične poteze prema Srbiji iz objektivnih i krajnje racionalnih razloga i pored toga što postoje krugovi u EU, u regionu Zapadnog Balkana i u samoj Srbiji koji sve glasnije traže da EU, njene države članice i institucije, preduzmu mere protiv režima u Beogradu. U ključnim evropskim prestonicama, kao i u institucijama u Briselu, svesni su da bi takvi potezi imali kontraproduktivni karakter jer bi cenu platili građani Srbije.
Objektivni motivi se nalaze u činjenici da nije moguće kreirati konsenzus u EU da se uvedu sankcije ili neke ozbiljne mere protiv Srbije, naravno, sve dok Srbija ne podriva ili ne ugrožava stabilnost i bezbednost regiona, onda bi se sve promenilo iz osnova i to u Beogradu vrlo dobro znaju i malo je verovatno da će preći tu “crvenu liniju”. Racionalni motivi su u iskrenoj želji velike većine članica EU i institucija EU da Srbija napreduje konkretnim rezultatima, odlukama, sprovođenjem reformi, usklađivanjem spoljne politike.
Takođe, EU nije kao Ruska Federacija ili Kina da kažnjava neposlušne ili nestašne saveznike tako što će da zavrne slavinu za gas ili obustavi pošiljke nafte ili primarnih materija (Rusija), ili će da zapleni imovinu ili strateške resurse ili da prekine ili drastično smanji trgovinsku saradnju (Kina). Evropska unija tretira države kandidate za članstvo u EU kao saveznike, spremna da pomogne proces integracija a ne da odmaže.
Visoki zvaničnici EU i država članica nastaviće da dolaze u Beograd i da se sreću sa srpskim kolegama. Njihova zvanična retorika neće mnogo odstupati od uobičajene. Ništa ih ne košta da ponavljaju frazu da je Srbiji mesto u EU i da EU neće biti kompletna bez Srbije ili da podržavaju evropske integracije Beograda.
Takođe, funkcioneri EU, pogotovo oni koji se nalaze na najvažnijim pozicijama u ES i EK, moraju da iznose stavove koji predstavljaju zajedničku poziciju svih 27 država kada se nalaze u posetama trećim zemljama ili kada saopštavaju zvanično stavove. Njihov manevarski prostor je veoma limitiran i nije im dozvoljeno soliranje. Na drugoj strani, Evropski parlament a pogotovo poslanici, pojedinačno, mogu da govore šta god žele jer to nema konkretni efekat. U EU i državama članicama Evropski parlament se ne uzima previše ozbiljno a kamoli poslanici, pogotovo iz marginalnih političkih stranaka ili članica EU.
KOSOVO KAO POLISA OSIGURANJA
Paradoksalno kao što dijalog Beograda i Prištine uslovljava proces evropskih integracija Srbije, tako je i neka vrsta polise osiguranja da EU neće odustati od ideje da Beograd postane deo porodice. Naime, jedino sredstvo koje EU ima na raspolaganju da mirno reši pitanje Kosova jeste proces evropskih integracija Srbije. Ideja od početka je bila da odnosi između Srbije i Kosova napreduju paralelno sa procesom evropskih integracija.
Problem je nastao kada su Aleksandar Vučić i Hašim Tači, mimo EU a uz pomoć SAD, pokušali da izvrše neku vrstu podele. Zatim je sve dodatno pogoršano sa dolaskom Aljbina Kurtija na vlast u Prištini.
Kosovski premijer i srpski predsednik (zlo)upotrebljavaju dijalog za sasvim druge ciljeve od onih koji su predviđeni, a to je približavanje članstvu u EU. Prvi bi da dođe do potpunog priznanja Kosova preko svođenja Srba na manje od tri odsto stanovništva, a drugi kupuje preko kooperativnosti u dijalogu sa Prištinom zatvaranje očiju za odsustvo napretka u svim ključnim sektorima za jačanje pravne države, demokratskih institucija, slobode medija i prava svih tipova manjina.
Kao što je pogrešno interpretirao posledice ruske invazije na Ukrajinu, državni vrh nije video sve prednosti dolaska Aljbina Kurtija na vlast u Prištini i njegove konfliktualnosti sa svim vodećim državama EU i SAD. Kurtijev mandat je bio idealan period da zvanični Beograd zauzme mnogo bolju poziciju u pregovaračkom procesu, ali je i ona propuštena. Veliko je pitanje kada će se ponovo kreirati međunarodne okolnosti povoljne za politiku proširenja EU, kao i kada će se posle Aljbina Kurtija na čelu Kosova naći osoba koja će toliko kompromitovati odnose Prištine sa Briselom i Vašingtonom.
Na kraju, koliko je dalekovida politika neutralnosti i širenja antievropskog sentimenta u Srbiji da se naslutiti iz sve izvesnije bliske budućnosti: Albanija u EU i NATO-u, Srbija izolovana a pitanje Kosova otvoreno. Možda je to “patriotsko” rešenje?
Piše Željko Pantelić/Velike priče
