RUSI UVEK DOLAZE PO ONO ŠTO JE NJIHOVO

Piše: Andrej Medvedev

      Izgleda da su zaista uspeli da postignu neke ozbiljne sporazume na Aljasci. A onda, usudio bih se da pretpostavim, dogodilo se ovo.

Evropski političari su odleteli u Vašington i, kako izveštava Frans pres, pošto su međusobno podelili uloge, pokušali su da utiču na Trampa. Tokom sastanka sa Trampom svaki od evropskih lidera dotakao se raznih detalja ukrajinskog sukoba, i kad god bi razgovor sa američkim predsednikom zašao u ćorsokak, drugi sagovornik bi se umešao da promeni temu. Klasika.

„Sveštenici su razmenili poglede, prišli Kozleviču sa obe strane i počeli da ga šarmiraju. Šarmirali su ga celog dana. Čim bi Kušakovski zaćutao, umešao bi se Morošek. I pre nego što bi stigao da zastane i obriše znoj, Kušakovski bi ponovo počeo…“ (Fraza iz romana Iljfa i Petrova „Zlatno tele“, kad glavni junaci, rimokatolički sveštenici Kušakovski i Morošek, pokušavaju da obmanu šofera Adama Kozleviča, s ciljem da mu mu otmu automobil. – Prim. prev.)

Tako su neki dogovori bili ili revidirani, ili dovedeni u pitanje, ili „suspendovani“. Ili su tako evropski lideri shvatili situaciju. Ne mogu drugačije da objasnim radosnu histeriju evropskih medija. I NATO će dati garancije Ukrajini, i trupe evropskih zemalja će biti u Ukrajini, i pitanje teritorija još treba da se razmotri. I reference na anonimne zvaničnike iz Rusije, da će svi ovde prihvatiti bilo koju opciju za okončanje sukoba. Kakvo kontinuirano „Rus, zdafajsa“!

Čak i Hodorkovski radosno mumla da je Rusija izgubila. I da, postoji takav osećaj: pokušavaju da nametnu Rusiji neke uslove o kojima se ranije nije raspravljalo.

Dmitrij Anatoljevič je, međutim, već dao izjavu u svom stilu o drskim petlovima. I Sergej Lavrov je nedvosmisleno objasnio da Rusija neće tolerisati nikakve okupacione trupe u Ukrajini. Ali, ja sam mnogo puta pisao da Evropa neće odustati od ukrajinskog projekta, jer će njegovo napuštanje pogoršati sve unutrašnje probleme EU. Godine 2022. oni su već mislili da su pobedili Rusiju. I da će svakog časa doći u Moskvu, da prime kapitulaciju. Ne šalim se. Ponovo pročitajte evropsku štampu tog vremena. U Evropi su sve uložili u rat sa Rusijom. I dalje misle da je sad vreme za konačno rešenje ruskog pitanja. „Dojče soldaten“ na naslovnoj strani „Špigla“ kao da na to navode.

Bilo bi dobro da se ovde podsetimo istorije. U 17. veku Rusija je počela da vraća Malu Rusiju. Svi zainteresovani mogu da vide koliko je različitih mirovnih ugovora i sporazuma zaključeno za 30 godina od ustanka Hmeljnickog, preko Ruine i do hetmanstva Mazepe, koliko je bilo pregovora i prekida u ratu. Kako je Rusija, nesvesno, spasila svog najgoreg neprijatelja, Poljsko-litvansku zajednicu, započinjući rat 1672. godine sa Osmanskim carstvom. Tamo su se crtale i precrtavale mape, o kojima nismo mogli ni da sanjamo. I večni mir je s vremena na vreme zaključivan. Sve se ionako završilo – kupovinom Kijeva. A onda je Rusija sukcesivno zdrobila dva najjača igrača u Evropi: Švedsku i Poljsku. I Zapadna Rusija se do kraja 18. veka ipak potpuno vratila kući, pod vlast Moskve. Samo je Karpatska Rusija iz nekog razloga data Austrijancima.

Trenutno se niko ni oko čega nije dogovorio. I zašto su Evropljani odjednom toliko optimistični, zašto misle da je sve već gotovo i da je Moskva na sve pristala, apsolutno je neshvatljivo. Ruska istorija pokazuje da Rusi dolaze po ono što je njihovo. Ponekad sporo, bez žurbe, kroz rat, pregovore, teškoće, nove pregovore, obmane od strane saveznika.

Ali uvek sa jasnim rezultatom. Prošli put, podsetiću vas ponovo, malorusko pitanje je završeno trećom podelom Poljske.

(Telegram kanal A. Medvedeva; preveo Ž. Nikčević)