Šta god ko mislio, svaki narod ima državu kakvu zaslužuje. Ne možemo samo da pričamo da nema smisla ovo što nam vlast radi, već svako od nas mora sebi da kaže – ja ne pristajem na to, kaže za Radar Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u penziji. On ističe da je u toku svojevrsna bitka između društva, s jedne i države, s druge strane, te da su se takve bitke uvek završavala pobedom društva. A kao dodatni razlog za uverenje u takav ishod, sagovornik Radara naglašava da se naša država okrenula protiv dva ključna elementa koji čine društvo, protiv obrazovanja i zdravstva.
U razgovoru upriličenom povodom poziva studenata svim zaposlenim u Srbiji da 7. maja stupe u generalni štrajk i tako podrže ostvarenje svih njihovih zahteva posle rušenja nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, koja je 1. novembra usmrtila 15 ljudi, profesor Zec ističe da je pravna i uređena država i u interesu svih zaposlenih.
Kod nas je na sceni predatorski sistem čija se suština svodi na to ko će kome šta da otme. To je potrošen model, koji mora da se resetuje
„Radnici bi trebalo da postave pitanje zašto oni u drugim državama, u koje povremeno odlaze na arbajt, za isti rad dobijaju više para, kroz veće plate, a istovremeno su tamo i ulice čistije, javni prevoz, zdravstvo i druge javne usluge bolje organizovani. Kako je moguće da su plate radnika u fabrici u Leskovcu neuporedivo niže nego u Dortmundu, a uz to su tamo cene nekih proizvoda niže nego kod nas? Jedan od odgovora na to pitanje je da se kod nas zloupotrebljava deo viška vrednosti koji stvaraju zaposleni i zato je nejednakost između enormno bogatih i siromašnih sve veća“, naglašava on.
Svi su, kaže, svesni da mnogo toga u Srbiji nije u redu, ali većina čeka da neko drugi nešto uradi. Studenti su prvi rekli da više neće da budu posmatrači, već aktivni učesnici promena.
„Konačni ishod zavisi od svakog od nas. Promena neće biti dok se većina uplašenih podanika, koji sa čežnjom čekaju mrvice sa stola vlasti, ne usprave i postanu građani u pravom smislu te reči“.
Profesor Zec naglašava i da su mnogi Srbiju napustili zato što nisu bili zadovoljni državom. „Često putujem i uvek ih pitam, a ko bi ovde trebalo da napravi bolju državu, koja će vama da odgovara? Mi koji smo ostali, pa da se vi posle toga vratite na gotovo? One koji su otišli u SAD pitam da li su im tu državu napravili Indijanci ili oni koji su došli tu da žive? U tom smislu je važno da se kod nas probudila ideja da se ništa ne može rešiti, čak ni za privilegovane, ako se država ne uredi tako da bude zaista pravna, demokratska, zasnovana na odgovornosti i podeli vlasti. Ovde se pomalo razotkriva da država nije jedan čovek, već skup institucija. Da nam država ne valja jasno je i stanovnicima Bogatića, Rače ili Kraljeva, koji su zbog toga i upali u zgrade tih opština. To, međutim, nije dovoljno. Svi pojedinačno moramo zaslužiti da živimo u boljoj i uređenoj državi“.
Ne može biti prosperitetna država koja je uništila dve bazične javne službe, obrazovni i zdravstveni sistem. Zašto se ministarka prosvete, koja nastavnicima u štrajku smanjuje plate, ne raspita na koliko su časova bili neki visoki funkcioneri, počev od bivšeg predsednika države
Da li je generalni štrajk jedan od načina da se dođe do tog cilja?
Kod nas je na sceni predatorski sistem čija se suština svodi na to ko će kome šta da otme. To je potrošen model, koji mora da se resetuje. Čak i bogati pojedinci bi trebalo da shvate da je i za njih bolje da se napravi sistem u kome će biti pristojno biti bogat, ako je bogatstvo zasnovano na znanju, kompetenciji i inovacijama. A pogledajmo ko su najbogatiji ljudi na Balkanu. U Hrvatskoj je, na primer, najveća kompanija Infobip, čiji su osnivači, zahvaljujući inovacijama, zaradili dve, tri milijarde dolara. A ko je najbogatiji u Srbiji? Ljudi koji imaju zemlju i zgrade, ili se bave finansijama i trgovinom. Nijedan se nije obogatio na inovacijama.
S druge strane, iako je, prema podacima Svetske banke, bruto domaći proizvod po stanovniku u Sloveniji dva i po puta, a u Hrvatskoj skoro duplo veći nego u Srbiji, kod nas ima najviše milijardera, dok su u Sloveniji najmanje razlike između bogatih i siromašnih i tamo niko nikome ne preti da će ga obesiti na Terazijama. Zato bi i mi trebalo da se ugledamo na Sloveniju, koja je 30. u svetu po bogatstvu, a nema velike bogataše, zemljoposednike. I radnici, i studenti, i intelektualci bi trebalo da shvate da ne može biti prosperitetna država koja je uništila dve bazične javne službe, obrazovni i zdravstveni sistem, a naša država je upravo rešila da sama sebi odseče ta krila. I sve češće srećem ljude koji me pitaju zašto bi uopšte išli u školu kad škola ništa ne vredi. Zašto se ministarka prosvete, koja nastavnicima u štrajku smanjuje plate, ne raspita na koliko su časova bili pojedini visoki državni funkcioneri, počev od bivšeg predsednika države?
Naši političari na vlasti ne čitaju knjige. Jer da čitaju, već bi naučili kako se obično završava kada se krene putem kojim su oni krenuli. Nema ništa praktičnije od dobre teorije. Što bi Dositej Obradović rekao – knjige, knjige, a ne zvona i praporci. On je 1806. u Srbiju doneo dve stvari – krompir i prosvećivanje, ali se, nažalost, ovde primio samo – krompir
Tim pre se sada mora izgraditi uređen sistem u kome će biti bolje svima, i radnicima, i nezaposlenima, i poniženima, i državnim činovnicima. Lično sam uveren da bi u takvom uređenom sistemu bolje bilo i ministrima, koji su godinama unazad verovali da im baš odsustvo sistema daje šansu da reše neka svoja pitanja. Prosečan građanin bi trebalo da shvati da će, ako postoji neki red, lakše stići od tačke A do tačke B, da će, ako stane u red, svi sigurno ući u autobus, da nikom neće biti polomljen nos i svi će stići do željenog odredišta. A bez reda, ako svi nagrnu kao da je u pitanju juriš tokom bitke na Sutjesci, em neće svi moći da uđu, em će se autobus prevrnuti. Da se to ne bi desilo svaki građanin, počev od predsednika države, trebalo bi da shvati blagoslovenost podele vlasti, da ona nije džaba smišljena, već da ona omogućava da „biljka“ zvana građanin uspeva i rađa plodove, i sebi i drugima, odnosno društvu u celini.
Zašto su institucije toliko važne, jer sigurno ima i onih koji će reći da one ne mogu da se namažu na hleb i utole glad?
Prošle godine Nobelova nagrada za ekonomiju dodeljena je autorima knjige Uzak koridor, u kojoj se objašnjavaju odnosi između društva i države, jer nije svaka država pravna. Postoje, naime, i odmetnute, tiranske države. Naši studenti svojim zahtevima da institucije počnu da rade svoj posao kao da traže taj „uzak koridor“ kojim bi se krenulo prema pravnoj, funkcionalnoj, demokratskoj, jeftinoj, kreativnoj državi. Po tome stičem utisak da su bar neki od njih pročitali tu knjigu, a problem je što naši političari na vlasti očito ne čitaju knjige. Jer da čitaju, već bi naučili kako se obično završava kada se krene putem kojim su oni krenuli. Nema ništa praktičnije od dobre teorije. Što bi Dositej Obradović rekao – knjige, knjige, a ne zvona i praporci. On je 1806. u Srbiju doneo dve stvari – krompir i prosvećivanje, ali se, nažalost, ovde primio samo – krompir.
Dva su okidača pokrenula bunt – ogromna nekompetencija i neznanje u državi i korupcija na svim nivoima, od najnižeg do vrha vlasti. U toku je sukob probuđenog društva i agresivne države, koja sve više i više klizi ka diktaturi i sada je pitanje kako će se taj sukob okončati
Studentski bunt traje već više od 100 dana. Kakvi su dosadašnji efekti tih protesta?
Studenti su uradili zaista veliku stvar. Zahvaljujući njima na površinu je isplivalo dugo kumulirano nezadovoljstvo i konflikt između društva, s jedne i partijske države, s druge strane. Dva su ključna okidača pokrenula njihov bunt. Prvi je ogromna nekompetencija i neznanje u državi, a drugi korupcija. Njihovi zahtevi sračunati su na buđenje celog društva kako bi se napravila normalna država. Vlast se stalno brani nekakvim državnim interesima, ne shvatajući prostu stvar da društvo kreira sistem vrednosti i da ono kontroliše da li se taj sistem kroz državu operacionalizuje i sprovodi u praksi. Studenti su kroz svoje zahteve identifikovali probleme koji su apsolutno prepoznatljivi običnom čoveku, od Brusa do Brisela. Na prvom mestu su to nekompetencija i korupcija, koja je vidljiva na svim nivoima, od najnižeg do vrha vlasti. U toku je sukob probuđenog društva i agresivne države, koja sve više i više klizi ka diktaturi i sada je pitanje kako će se taj sukob okončati.
Da li onda ishod tog sukoba zavisi i od toga ko će još stati rame uz rame sa studentima, koji su pozvali zaposlene na generalni štrajk u petak, 7. marta? I mogu li oni sami, bez podrške ostalih građana, da završe ono što su započeli?
Ne mogu. Studenti su usvajanjem „Studentskog edikta“ utvrdili osnovna načela, koja u evropskim društvima postoje od Džona Loka do danas, a svodi se na to da država funkcioniše kroz sistem podele vlasti i odgovornosti, uz neprekidnu kontrolu društva da se država ne odmetne. Naša vlast se stalno zaklanja iza države, a ima raznih država, jer pored demokratskih i pravnih, postoje i totalitarne i koruptivne. Studenti traže prosvećenu, funkcionalnu, demokratsku, uređenu, pravnu državu, u kojoj se poštuju propisane procedure. Traže državu baziranu na podeli vlasti i odgovornosti, u kojoj će javnost imati uvid u sve državne poslove. Na drugoj strani su oni koji državu tretiraju kao alat za preraspodelu postojećih resursa. Ovde država nije javni servis građana, već javni novac usmerava u pogrešne, promašene i koruptivne svrhe. Pa, kad se kocke na Trgu republike prevrću i preslažu 10 puta, svakome je jasno da se iza toga krije neznanje, nekompetencija ili korupcija. Ili kombinacija sva ta tri faktora. To je samo jedan primer oportunitetnog troška loše države, koju studenti sami ne mogu da promene, ali su oni važni, jer je društvo dugo bilo uspavano, a na njima je budućnost.
Ovde često postoji predubeđenje kad neko nešto dobije, da neko drugi mora nešto da izgubi, jer se stalno bavimo preraspodelom. Ne shvatamo da je dobar onaj sistem u kome svi dobijaju. U tom smislu je moto promena da svi u njima moraju da učestvuju
Kakav rasplet očekujete?
Nesumnjivo je da srpsko društvo ulazi u veliku konfuziju i da je put do neke saglasnosti vrlo delikatan, jer teško se lični interesi podređuju opštim. Ovde često postoji predubeđenje kad neko nešto dobije, da neko drugi mora nešto da izgubi, jer se stalno bavimo preraspodelom. Ne shvatamo da je dobar onaj sistem u kome svi dobijaju. U tom smislu je moto promena da svi u njima moraju da učestvuju. Ne jedna grupa, već sve. Ne može se do slobode doći tako što će se neko za nju izboriti, a onda je svima podariti. Da parafraziram engleskog književnika Džona Dona – ne pitaj se za kim zvono zvoni, ono zvoni za svakim od nas. Uspešne transformacije društva iz sadašnje učmalosti neće biti dok građani Srbije ne shvate da to zavisi od svakog od nas pojedinačno. Neće nikada cveće niknuti u bašti koja se ne okopava i svaki dan zaliva.
Radar.rs
