Tragedija je ime sedmice iza nas. Zločini u Srbiji su ljude ostavili bez reči. U Sarajevu jednako kao u Surdulici, u Zagrebu kao i u Nišu. Pomisao da bližnji saoseća je terao suze na oči. Ali saznanje da ima onih koji se raduju ljudskoj patnji je ledila krv u žilama.
Naša tragedija je što živimo na prostoru gde se neprekidno priča o zločinu. Kao da nije dovoljno traumatična sadašnjica, pod krinkom kulture sećanja neprekidno nas bombarduju stratištima, budacima, kamama, omčama. Selektuju činjenice, revidiraju istoriju u kojoj su uvek drugi krivi.
I baš su se ti prošle nedelje najvše iščuđavali šta nas snađe i najavljivali uvođenje mera prevencije. Kao da i ove koje imamo nisu farsa.
O tragediji u Srbiji i refleksiji na RS je izvolela nešto da kaže Ombudsmenka za decu, osoba koja je koliko pre desetak dana podržala dvanaestočasovni transport dece do Donje Gradine, a onda isto toliko nazad, kako bi skup bio masovniji. Uzalud se zaklanjala iza nekog nepostojećeg časa istorije. Osim govora političara, oni nisu mogli niti šta da vide, niti šta da čuju. Dakle, osoba koja bi trebala da bude zaštitnik interesa dece je podržala njihovu zloupotrebu i još je javno pravdala.
I sam baja je izvoleo da roditeljima da smernice kako da vaspitavaju svoju decu. Dakako, malo ko može da sledi njegov primer pa da im prebaci milione iz budžeta, ali, ima i takvih rodtelja koji svojoj deci ništa osim para ništa drugo nisu mogli da ostave. Nije kao da bi od njega taktu i pristojnosti mogli da se nauče. Kaže da priželjkuje zdrave generacije. Dosta generacija je stasalo otkad je on ovde glavni baja i malo šta je uradio na tom polju. Nije pokvario samo ono što se odselilo, tačnije pobeglo.
A kako on jedno priča, a drugo pokazuje, da ne kažem demonstrira, tako i ostali.
I gos’n Karan je, kao Taško Načić u “Ko to tamo peva”, poručio: Ne brinite, puška je zakočena”. Rekao je da će od sada policija biti u pripravnosti kao da ne živimo ovde i ne vidimo šta poseduju, a nisu kupili od plate. Ovde se živi na sopstvenu odgovornost i treba baš mnogo da se vrati poverenje u institucije. To, dakako, sa ovim ljudima ne može. Njihove izjave vređaju inteligenciju i stvaraju ogorčenje.
Jer, ko bi uopšte ozbiljno mogao da shvati ministarku Zoru koja je izjavila da je zadovoljna sa padom stope inflacije. Ona svoje zadovoljstvo obznanjuje bez imalo neprijatnosti dok se mi skanjujemo da iskažemo svoje nezadovoljstvo elementarnom pismenošću ministarke, da ekonomsku situaciju ne pominjemo. Dovoljno je da pogledate u novčanik, pa u cene i da vam je jasno da ovde pada samo standard.
I zar je ministar pravde najbolje što u ovom trenutku imamo u toj oblasti? Ako njega pitate, pravedno je da ima pet funkcija jer mu nije bilo neprijatno da ih toliko sabere u jednom trenutku. Normalni ljudi bi rekli: „Zar nam bezobzirnog promovišete kao nekog kome treba da verujemo?“
Od njega je samo netransparentniji ministar unutrašnjih poslova FBiH Ramo Isak koji je dva puta osuđivan, a sad je na čelu federalne policije. Neka im je bog u pomoći, pošto Ramo neće biti. Ima Ramo prečih poslova. Prvo da svoje uhlebi. Sina, poznatog kao „Kralj nargile“, ali i „onaj ze“, je recimo, odmah postavio za ministra u kantonalnoj vladi.
Ukratko, na moral pozivaju oni koji baš ne mogu da se podiče istim, na poštenje oni kojima iz džepova tuđe ispada, a na poverenje lukavi i okrutni.
U tragičnoj stvarnosti tračak nade su obični ljudi koji su palili sveće, bili spremni da daju krv i pomognu nesebično i iskreno.
Vetrovi koji predugo caruju Balkanom nastoje da taj tračak zgasne. Zato smo u suzama i za decu palimo sveće umesto da ih šaljemo u život.
