Proteklih šest nedelja, srpsko društvo se od užasnog početka ove drame i stradanja ljudi na novosadskoj stanici, svakim danom, svakim trenutkom, od konfuzije i užasa, približavalo nečemu što je sada kristalno jasni obrazac tragedije u kojoj se, savršeno definisani, sudaraju čisto dobro i čisto zlo. Ovo je sudar izvorne, besprekorne, nepotkupljive, idealistične mladosti, potpune moralne dobrote, nezagađene onim što bedno nazivamo realnost, i demonskog, starozavetnog zla u kome svaki njegov deo predstavlja unikatno, elementarno zlo, a svi zajedno čine pakleni htonski organizam, gotovo neshvatljive morbidne grotesknosti. Na jednoj strani je cela jedna generacija, čiste duše i ruku, a na drugoj je donji svet koji, kao Gojin „Saturn“ koji proždire sopstvenu decu, mračne, preduboke rupe umesto duše, ogrezao u svoje otrove, pregojen od sopstvenog zla, gluposti i alavosti.
Da smo u svetu literature, bilo koje epohe, bilo kog istorijskog trenutka, svetlost bi morala da pobedi tamu, dan bi morao da svane posle košmarne noći, „ružoprsta zora“ bi najavila novi početak. Svetlost ne sme da izgubi bitku, uprkos snazi zla i mraka, jer iza poraza svetla sledi samo ništavilo. Kontekst u kome se nalazimo upravo odslikava ovu situaciju. Poraz svetla je ništavilo i nebiće.
Svetlost ne sme da izgubi bitku, uprkos snazi zla i mraka, jer iza poraza svetla sledi samo ništavilo. Kontekst u kome se nalazimo upravo odslikava ovu situaciju. Poraz svetla je ništavilo i nebiće
Život je, međutim, opet nadmašio literarni model i u, naizgled jednostavnu manihejsku igru svetla i tame tek sada uveo glavnog junaka: NAS. Nas koji stojimo na raskrsnici i pokušavamo da budemo nekakav hor, da se ne opredelimo, da okrenemo glavu na drugu stranu, da brojimo svoje srebrnjake ili sa terase navijamo. Nama je međutim, dopala uloga Fausta, koji ne može, a da ne odabere između svetla i mraka. Obični, nikakvi, mali i veliki ljudi, puni samoprezira, gorčine i samosažaljenja, željni sarme, jelke, tišine, dovedeni smo u poziciju koja će odrediti da li naši životi imaju smisla, ili je jad naše suštinsko opredeljenje.
Ovo nije luksuzna situacija u kojoj se izbor ne mora praviti, ovde su senke oštre i jasne, ovde nema nijansi, prostora za relativizaciju, načelnu raspravu i ironiju. Jer, ne zlo, nego mi sami smo najveća opasnost po svetlo i dobro. Zlo čini ono što zlo čini. Dobro čini ono što dobro čini. A junak, svi mi, nema snage da donese odluku: na jednoj strani su poznate bukagije, trulež i propadanje, dovoljno razloga za kuknjavu na pijaci, za pijanstva i antidepresive. Na drugoj strani je svet kome nismo dorasli, svet našeg potomstva, koji čak, toliko veliki u svojoj dobroti, od nas ne traži ništa. On strpljivo čeka da se mi opredelimo.
Na jednoj strani je cela jedna generacija, čiste duše i ruku, a na drugoj je donji svet koji, kao Gojin „Saturn“ koji proždire sopstvenu decu, mračne, preduboke rupe umesto duše, ogrezao u svoje otrove, pregojen od sopstvenog zla, gluposti i alavosti
Možda smo pred najtežim izborom ovog naroda u istoriji, jer smo na pragu tragičke greške, nakon koje će ili sve izgubiti ili dobiti smisao. Zlo čini ono što zlo čini. Ali mi smo ti koje naši potomci čekaju, kojima su oni dali šansu da se osete kao ljudi i zahvate sa njihovog izvora. Naša indiferentnost i strah od slobode može biti najveće zlo koje su preci ikad naneli svojim potomcima, jer će im to zadati rane koje nikada neće prestati da krvare. Pred nama je izbor i mi ga moramo napraviti, jer i pasivnost je izbor. Gde god da radimo moramo pogledati u oči ljude oko sebe i zajedno se zapitati: da li ćemo spasiti nas ili one koji u nas toliko duboko i iskreno veruju i kojima smo posvetili svoje živote?
Mi smo u glavnoj ulozi sada i više nikada. Neki se rađaju veliki, neki izaberu da budu veliki, a nekima istorija nametne veličinu. Da li je strašnije pogledati u oči zla, ili u oči razočarane mladosti? Prosvetari su napravili izbor, i oni su svesni da drže najvažniji čas u ovom veku. Da li će nas Sunce prepoznati ako ih ostavimo same?
Radar
