Milo Lompar: Učitelj i učenik

U knjizi Danila Baste Prust i violina u Zabeli okupljeni su tekstovi koji se nalaze „u neposrednom doticaju s… bogatim i raznovrsnim delom” Mihaila Đurića. Njihov pisac  ih je namenio da budu „osobeni znak uvažavanja nezaboravnog učitelja” o petogodišnjici njegove smrti. On je to učinio „kao đak profesora Đurića i njegov dugogodišnji saradnik”. U knjizi nema indiskretnih sadržaja, već su činioci privatnosti dati u nastojanju da se ocrtaju obrisi učiteljeve ličnosti, prevashodno oni koji uspostavljaju vezu sa tekstovima njegovog učenika. I tako se ispod sadržinskih različitosti samih tekstova, koji katkad imaju problemski, katkad prigodni, katkad memorijalni karakter, diskretno pojavila velika tema koja ima svoj značaj u dugom trajanju ljudske misli – odnos učitelja i učenika. Kakva je osobenost iskazana ovom knjigom našeg autora? Koju varijaciju ona unosi u naše razmišljanje o dubokosežnoj vezi učitelja i učenika na svakoj izohimeni zemaljskog šara, u gotovo svim tradicijama i u mnogom obliku ljudskih osećanja?

Sama veza učitelja i učenika postaje beočug misli koja dugo traje prevashodno ako nadilazi horizont privatnosti: ako ospolji svoju nadličnu rezonancu. Jer, to je jedan kulturološki odnos; kao takav, on čili iz privatnih sadržaja, koji hrane ljubopitstvo kao – kako kaže Karel Kosik – lakejsko svojstvo duhovne situacije modernosti. Jer, ono od privatnosti pravi javni događaj vremena: kao porugu na epohalno značenje događaja; kao pogrdu na mistički pojam događaja. Kao nadličan, odnos učitelja i učenika predstavlja jednu od znatnih tema svetskog duha i istorije.

Džordž Stejner prepoznaje tri dominantna obrasca u ovom odnosu. Učitelj uništava učenika psihološki i, u ređim slučajevima, fizički: u svakom slučaju, duh učenika je slomljen, njegove nade su usahle, dok je njegova individualnost iskorišćena. Suprotno kretanje je, takođe, moguće: učenik izokreće, izdaje i razara učitelja. I ta drama ima fizičkih i mentalnih svojstava. Treći odnos podrazumeva razmenu: kao eros uzajamnog poverenja i, ponekad, ljubavi. U takvoj osmozi, učitelj uči od učenika kao što ga podučava. Intenzitet njihovog dijaloga stvara prijateljstvo u najvišem smislu.

Poreklo njihovih odnosa – veli Stejner – može biti različito. Ako podučavanje predstavlja čin otkrovenja, otkriće transcendencije, onda učitelj predstavlja glasnika koji učenika podučava znacima logosa. To je religijski model podučavanja, prisutan u tumačenju svetih knjiga: Tore, Kurana, Novog Zaveta. Postoji i egzemplarni model u kojem se podučavanje odvija bez reči i prikazivanjem: „u kategorijama moralnosti, samo je aktuelni život učitelja demonstracioni dokaz.” I Sokrat i sveci poučavali su primerom. U Stejnerovom komentaru ovih modela, u njegovim rečima da oni mogu biti idealizacija, teško je ne osetiti korozivni dah modernih vremena: ne veruje se primeru, jer se ne veruje nikome i ničem. U ljubavi prema sebi, jalovoj, nema mesta za poverenje u drugog. Trenutak je da se iskaže model moći: „učenje može biti posmatrano kao jedna vežba, otvorena ili skrivena, u relacijama moći.” Fukoov nauk otkriva razmere destrukcije koje obuzimaju svaku modernu veru.

Ovi modeli imaju univerzalan karakter. Da bi imali saznajnu vrednost, oni moraju prevladati dva iskušenja. Njihova univerzalnost mora biti procenjena u suočenju sa konkretnim sadržajima života učitelja i učenika: šta je ispunilo te živote, kakva su ih predodređenja oblikovala, koje navike, kakvo okruženje? Šta bi značila rečenica Gerharda Knausa o prvom susretu sa Jaspersom: „Meni se nije dopao njegov strog sud o tom velikom filozofu. Ali mi se on dopao, kao ličnost, kao fizionomija, način na koji je sedeo u kožnoj fotelji svog oca, visok čovek s prekrštenim nogama, koji se, kad je mislio, uvek ispravljao, i kako je onda na ulici između seminara i stana – drugim putevima jedva da je išao – već izdaleka pred nekim skidao crn šešir široka oboda, pred svakim od nas studenata koji su ga jednom bili posetili.” Ili Hajdegerova pozna reč o tome da se nije pojavio na Huserlovoj sahrani: „To pokazuje da sam zatajio kao čovek.” Tako se svojstvo univerzalnosti mora potvrditi u doticaju sa svojstvom singularnosti. Sa njim obično dolazi iskušenje kulture: kako se kulture – kao nadlični entiteti – postavljaju prema odnosu učitelja i učenika? Da li kultura ima snagu da tom odnosu da neko nadlično dejstvo: u simbiotičkom sklopu sa drugim društvenim moćima? Da li je taj odnos kulturološki plodonosan? Jer, ima kultura koje ciljano poništavaju njegov značaj.

Takva je – sa izuzetkom vukovske tradicije – srpska kultura. Njeni diskontinuiteti obeleženi su raskidanjem veza između učitelja i učenika. Obično se pojavljuju dva procesa: učitelj favorizuje osrednje učenike, sa uverenjem da učenik treba da bude njegova senka, ili učenik teži poništavanju učitelja, sa naumom da isprazni sadržaj kulture od njegovog prisustva. U oba slučaja, odlučujuću podršku daje kulturna moć: ona odobrava rušenje autoriteta ili se ne protivi uništavanju najboljih učenika od strane autoriteta. To znači da kulturnu moć – na kojoj počiva opšte mišljenje – obrazuje savez mediokriteta.Učenik teži da osvoji kancelariju, položaj, zvanje: on osporava učiteljeva duhovna postignuća, da bi osvojio društvene sadržaje njegovog položaja. Učitelj obezvređuje učenikove duhovne sadržaje, da bi usamio svoju figuru u prostoru društvene moći: i kada fizički više nije u svetu.

U srpskoj kulturi je, dakle, odnos između učitelja i učenika prevashodno javni i društveni. Otud nema duhovnih kontinuiteta, nema produbljivanja učiteljevih uvida, nema koračanja naznačenom stazom, niti ohrabrivanja novih pravaca koji se ukazuju učenikovim očima. U narednom pokolenju se sve ponavlja, ali su unuci – da bi uklonili očeve – blagonakloniji prema dedovima. Ali, i tada iz društvenih, a ne duhovnih ili moralnih razloga. Tako se utvrđuje kružni karakter srpskog kulturnog kretanja, pa nema proboja nevidljive kulturne granice, koja okiva umesto da obeležava prolaz u drukčije područje duha.

Ponekad se to menja: Danilo Basta oličava nastojanje da se duhovni i moralni put njegovog učitelja produži, a ne prekine. To je apartno u nas: i utoliko dragocenije. Jer, moderni duh kao da šapuće stare reči u novim odzivima: o učitelju moj, nema učitelja; o učeniče moj, nema učenika. Svet su premrežili lakeji.

ISTOK