Dan onih koji se nisu plašili Scile i Haridbe

Sent Andreja je bila. I septembar. Sumrak. Hodali smo sokacima, od centra, ka Sabornoj crkvi. Nekoliko nas, ispred jedan sentandrejski Srbin, direktor Muzeja SPC. Među nama dvojica momaka iz Gračanice. Pitam ih, dok se penjemo, liče li im sokaci na Mađarsku. Kažu da ne liče. Liče im na Prizren. Na Hoču im liče. I u pravu su. Stali su Srbi, u seobama, kada su na brda naišli. Podsetila su ih na stari kraj.

Svuda je, ma gde da smo, Prizren. I Hoča je svuda.

U susret nam je naišao čovek, prepoznao je direktora muzeja, obratio se njemu, pa nama, sa „Dobro veče“. Mahinalno smo odgovorili. Posle sam pitao ko je prolaznik. Drugi sentandrejski Srbin. Nakon skoro tri i po veka od seobe, na sentandrejskim sokacima se i dalje čuje srpski.

Svuda je, ma gde smo, i Sentandreja. Severna zemlja.

Na današnji su dan oni koji su bili hrabri, oni koje nisu uplašile Scile i Haribde, oni koje nije zavarao sirenski zov i lažna obećanja, oni koji su u sebi nosili i Prizren i Sentandreju, i heroizam, i tragediju, i lepotu, proglasili Republiku srpskog naroda Bosne i Hercegovine. Zahvaljujući svima njima, i onima koji su dali najviše što su mogli za svoj narod pa sa nama više nisu, i onima koji su danas sa nama, i onima koji su na ovaj dan daleko, na sokacima će i ulicama u Srpskoj večeras Srbi, u mimoilasku, poželeti jedni drugima dobro veče. A moglo je tako da ne bude. Nije.

I zato je svuda, ma gde smo, naša Republika Srpska.

Svetostefansko je jutro. Svetac je koji štiti nju, a štiti pomalo i svakoga od nas ko Srpsku voli. Srećan vam, sestre i braćo, dan Republike Srpske. Dan države Srba zapadno od Drine i Dunava.

Aleksandar Popović/Beograd

ISTOK