Ovako je aktuelno ekonomsko i društveno stanje u državama Zapadnog Balkana objasnio Branimir Jovanović, ekspert za Zapadni Balkan u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije, u intervjuu za portal www.magazinbiznis.rs. Krajem godine, po našoj ustaljenoj praksi, sa dr Jovanovićem sumiramo godinu na izmaku i pitamo ga za očekivanja u narednoj godini. U dužem intervjuu dotakli smo se i lokalnih i globalnih ekonomskih prilika, ali bi se očekivanja od 2024. godine mogla sažeti u ovoj kratkoj oceni dr Jovanovića: Trenutna očekivanja su da će 2024. biti za nijansu bolja od 2023, ili bar manje loša i u svetu, i u Evropi, i na Balkanu, i u Srbiji“.
Da pođemo od glavnih problema država Zapadnog Balkana: kako da ostvarimo više stope privrednog rasta i sustignemo razvijene evropske ekonomije?
„Ne možemo imati više stope rasta, ali ni pravednija i bolja društva, sve dok ne promenimo ekonomski model koji trenutno imamo. Moramo da počnemo da gradimo države blagostanja, gde će sistem štititi ljude i brinuti o njima, i moramo raditi da smanjimo siromaštvo i klasne razlike. Moramo poboljšavati i obrazovanje, i zdravstvo, i sva ostala javna dobra, putem državnih investicija u svim ovim oblastima. Moramo investirati više u infrastrukturu, ali ne samo u puteve, već i u železnicu, javni prevoz, obnovljivu energiju i zaštitu životne sredine. I moramo napustiti trenutni stihijni i neplanski ekonomski model i usvojiti industrijsku politiku, gde će država imati jasan plan razvoja određenih sektora i aktivno ih podržavati“.
Ako je bilo ičeg pozitivnog u svim ovim krizama iz poslednjih nekoliko godina, to je da su one pokazale da je bio pogrešan ekonomski model koji je naš region, region Zapadnog Balkana, prihvatio nakon pada socijalizma. Jer, mi smo praktično odbacili sve što je bilo dobro u socijalizmu, a zadržali ono što nije valjalo.
Kakve su projekcije za globalnu ekonomiju u 2024., za ekonomiju centralne Evrope, a kakve za Srbiju i Zapadni Balkan?
„Trenutna očekivanja su da će 2024. biti za nijansu bolja nego 2023, i u svetu, i u Evropi, i na Balkanu, i u Srbiji. To će biti pre svega zbog stabiliziranja inflacije, ali će svakako celokupno ekonomsko stanje biti bez velikih promena i poboljšanja. Globalni rast će voditi Amerika, čija je privreda u još uvek dobrom stanju, zbog masivnih fiskalnih paketa kojima je podsticala privredu u zadnjih nekoliko godina. Indija i ostale zemlje u razvoju, kao Indonezija i afričke zemlje, će biti isto relativno dobre. Kina je u krizi, i zbog tenzija sa Amerikom, i zbog problema u svom građevinskom sektoru, mada strukturno i nije tako loša, jer stoji dosta dobro po svim važnim tehnološkim pitanjima. Evropa će i dalje biti u krizi i imaće sasvim mali ekonomski rast. Balkan će biti nešto bolji od Zapadne Evrope, mada to neće biti dovoljno da bi se život vidno poboljšao. Srbija će biti na sredini kada je Balkan u pitanju, sa rastom od 2-2.5%, što će biti malo više od Makedonija i Bosne, ali slabije od Albanije i Crne Gore“.
Šta će obeležiti 2024. godinu na ekonomskom planu? Koji će trendovi dominirati? Da li je u izgledu neka nova kriza?
„Glavni rizici su političke prirode. Globalna politička neizvesnost je na najvišem nivou od kraja hladnog rata. Zbog ratova u Ukrajini i Gazi, i fokusa svetske zajednice na ta dva regiona, aktiviraju se krizna žarišta na mnogim drugim mestima – Nagorno Karabah, Afrika, Venecuela i Gujana. Niko ne zna gde sledeće može da pukne i kako, i to je najveći rizik trenutno. Takođe, i postojeći konflikti mogu eskalirati, posebno na Bliskom Istoku, što može imati ogromne posledice.
Veliko pitanje su i izbori u mnogim zemljama sledeće godine. Tajvan će imati izbore već u januaru, i ti izbori mogu imati ogroman uticaj na dešavanja u tom delu sveta u narednim godinama, i na verovatnoću konflikta između Kine i Tajvana. Izbori za Evropski parlament će biti u junu, i jedino pitanje je koliko će ekstremna desnica osvojiti. Najvažniji izbori će svakako biti u Americi, u novembru, i eventualni povratak Trampa bi svakako predstavljao globalni politički zemljotres kakvog dugo nije bilo“.
Srbija će biti na sredini kada je Balkan u pitanju, sa rastom od 2-2.5%, što će biti malo više od Makedonija i Bosne, ali slabije od Albanije i Crne Gore“.
Da li je recesija 2023. bila neizbežna?
„Sada, na kraju 2023. moglo bi se reći ’Lako je biti general nakon bitke’, ali bih ipak rekao da se recesija mogla izbeći. Potvrda za to je da većina zemalja iz regiona, ipak, nije upala u recesiju. Spoljni faktori su svakako bili nepovoljni – i prekid ruskog gasa za Evropu, i čitava politička neizvesnost, i globalna inflacija, i usporavanje Kine. U takvoj situaciji, potrebne su bile stimulativne makroekonomske politike, kako bi se privreda podstakla i izbegla recesija. Monetarna politika nije mogla pružati podršku, zbog inflacije, tako da, jedino je fiskalna politika preostala. I to se videlo: zemlje koje su imale ekspanzivniju fiskalnu politiku, imale su i bolje ekonomske rezultate. Poljska i Mađarska su imale problem sa transferima iz EU budžeta, odnosno, sredstva iz EU budžeta koja je trebalo da dobiju, bila su zamrznuta skoro cele godine (zbog problema sa vladavinom prava), i upravo zbog toga su ušle u recesiju. Nemačka je pribegla fiskalnoj konsolidaciji i više je pazila kako da smanji svoj budžetski deficit nego kako da podrži privredu, što je uzelo svoj danak“.
Glavni rizici su političke prirode. Globalna politička neizvesnost je na najvišem nivou od kraja hladnog rata.
Koliko je recesija u Nemačkoj i još nekim zemljama, pogodila države Zapadnog Balkana i Srbiju?
„Svakako da jeste, jer je Nemačka najveći trgovinski partner i Srbije, i celog regiona. Ali je ipak Zapadni Balkan bio jedan od boljih regiona u Evropi u 2023. godini po rastu BDP-a. To je delimično bilo i zbog toga što je Zapadni Balkan manje razvijen, pa po pravilima ekonomske konvergencije, raste brže. Međutim, bilo je i nekih zanimljivih trendova. Doznake iz inostranstva su porasle svuda u regionu, što je pomoglo da se ublaži kriza. Doznake na Balkanu se inače pokazuju kao kontraciklične, odnosno rastu u krizama, jer dijaspora šalje više para kući, kako bi pomogla rodbini. Turističke destinacije, kao Crna Gora i Albanija, su imale snažan priliv turista, što može biti posledica toga što su se zapadni turisti, zbog krize, okrenuli pristupačnijim destinacijama. Ne kažem da je region profitirao od krize, ali drugi su prošli i gore“.
Da li će se posledice recesije osećati i u 2024. godini i u čemu će se to najviše pokazati?
„Hoće, svakako. Slabiji rast u Evropi će biti jedan od razloga zašto i Balkanu predstoji još jedna izazovna godina. Ali su, ipak, sva očekivanja da će 2024. biti za nijansu bolja od 2023, ili bar manje loša. Inflacija će nastaviti da usporava, što će poboljšavati kupovnu moć, a time i potrošnju. Monetarna politika je završila sa zatezanjem, očekivanja su da će centralne banke sredinom sledeće godine početi reklasirati. To će ubrzati malo investicije, što će takođe podstaći privrednu aktivnost“.
Doznake iz inostranstva su porasle svuda u regionu, što je pomoglo da se ublaži kriza. Doznake na Balkanu se inače pokazuju kao kontraciklične, odnosno rastu u krizama, jer dijaspora šalje više para kući, kako bi pomogla rodbini.
Inflacija je prilično sporo opadala u 2023., posebno u Srbiji. Zašto?
„Isto kao i prošle godine, i ove godine se videlo da inflacija nije posledica samo globalnih dešavanja, već i domaćih faktora. Srbija je verovatno najilustrativniji primer ovoga. Prošlu godinu je završila sa jednom od najnižih stopa inflacije u Evropi, ovu će završiti sa trećom najvišom (odmah iza Turske i Mađarske). Biće verovatno jedina zemlja u Evropi koja će ove godine imati višu inflaciju nego 2022. Ono što je vlada dobro radila prošle godine, ove je pogrešila. Prošle godine je skoro cele godine držala cene osnovnih prehrambenih proizvoda zamrznute, zbog čega je inflacija bila pod kontrolom. Ove je godine počela odmrzavati cene prerano, dok je inflacija bila još previsoka. Povrh toga, povećela je u dva navrata cenu struje i gasa, što je imalo i direktnog uticaja na inflaciju, jer su i struja i gas komponente indeksa potrošačkih cena, ali i indirektno utiču jer su proizvodni inputi za mnoge stvari. Zato je inflacija u Srbiji u novembru 8%, dok je svuda u susedstvu između 3-4%“.
Srbija će 2023. završiti sa trećom najvišom (odmah iza Turske i Mađarske). Biće verovatno jedina zemlja u Evropi koja će ove godine imati višu inflaciju nego 2022.
Energetska kriza je u 2023. godini, čini se, prevaziđena. Kako se i zašto dogodilo da se cene energenata tako brzo vrate na pretkrizni nivo i da nema onih skokova cena, a ni problema u snabdevanju?
„Glavni razlog je što je prošla zima u Evropi bila prilično blaga, jedna od najtoplijih u istoriji, zbog čega je potrošnja energije bila manja nego obično. Drugi je što se potrošnja gasa u Evropi znatno smanjila, jer su se korisnici prebacili na alternativna goriva. Takođe, došlo je do zamene ruskog gasa gasom iz drugih država, kao što je Amerika, Norveška, Katar i Alžir. Konačno, Evropska Unija je na kraju prošle godine ograničila cenu gasa, što je takođe smirilo tržišta. Ali, rekao bih da se ne treba opustiti i da rizici svakako postoje. Trenutne zalihe gasa u Evropi su dovoljne za nešto manje od dva meseca, što znači da ako zima bude hladna i duga, ponovo može doći do neizvesnosti. Jedino trajno rešenje je da se smanji upotreba fosilnih goriva i poveća upotreba obnovljive energije, ali po tom pitanju, nažalost, vidimo vrlo malo“.
Trenutne zalihe gasa u Evropi su dovoljne za nešto manje od dva meseca, što znači da ako zima bude hladna i duga, ponovo može doći do neizvesnosti.
Kako tumačite to da je Nemačka relativno brzo rešila problem snabdevanja energentima, ali je istovremeno ušla u recesiju?
„Prvi problem je što je alternativni gas koji Nemačka trenutno koristi puno skuplji od ruskog gasa koji je koristila godinama. Tečni gas koji se transportuje brodovima iz Amerike je puno skuplji nego gas koji dolazi gasovodom iz Rusije. To je povećalo proizvodne troškove nemačkih firmi i smanjilo njihovu konkurentnost na globalnim tržištima. Drugi problem je što Nemačka ima prilično konzervativne, odnosno restriktivne ekonomske politike. I pored toga što imaju socijaldemokratsku vladu (bar na papiru), imaju ministra finansija iz Liberalne stranke, koji je prilično konzervativan i stalno insistira na štednji i na uravnoteženom budžetu. Nemačka taj problem ima godinama, jer oni imaju u svom Ustavu da strukturni budžetski deficit ne sme biti veći od 0.35% od BDP-a. To im vezuje ruke i sprečava investicije. Jedva su uspeli da donesu budžet za 2024. godini zbog ovoga.
Tečni gas koji se transportuje brodovima iz Amerike je puno skuplji nego gas koji dolazi gasovodom iz Rusije. To je povećalo proizvodne troškove nemačkih firmi i smanjilo njihovu konkurentnost na globalnim tržištima.
Zbog strukturnih problema koje ima, Nemačka mora da prođe kroz veliku transformaciju i mora da promeni svoj ekonomski model, kako bi ponovo postala motor Evrope. A to se ne može desiti sa takvom rigidnom fiskalnom politikom. Zato se, sa pravom, sve više o Nemačkoj priča kao o ’bolesnom starcu’’ u srcu Evrope. Naravno da oni neće propasti, i da će ostati razvijeni i bogati, ali neće biti onakva sila kakva su bila proteklih nekoliko decenija“.
O Nemačkoj se sve više priča kao o “bolesnom starcu’’ u srcu Evrope. Naravno da oni neće propasti, i da će ostati razvijeni i bogati, ali neće biti onakva sila kakva su bila proteklih nekoliko decenija.
Sa druge strane, kako tumačite rast ruske i beloruske privrede u 2023.?
„Prvi razlog je što su oni prošle godine imali pad BDP-a, zbog rata i sankcija, pa je normalno da sada imaju neki mali rast. Drugi je da su povećali proizvodnju oružja, što takođe ulazi u BDP.
Ali, svakako ne treba zanemariti činjenicu da se ruska privreda uspela prilagoditi novoj situaciji puno bolje nego što je bilo ko očekivao. Uspeli su zameniti skoro sve zapadne firme i brendove svojim ruskim. Ne proizvode više Reno, ali te iste fabrike proizvode Ladu. Naravno, kvalitet Lada koje sada proizvode nije isti kao kvalitet Renoa koje su proizvodili. Lade, recimo, nemaju vazdušne jastuke ili ABS kočnice, i zato se priča o primitivizaciji ruske ekonomije, t.j. o vraćanju u sovjetska vremena. Ali kada pogledate osnovne makroekonomske parametre, fabrike još uvek rade, proizvodnja teče i radnici nisu na ulici.
Ne treba zanemariti činjenicu da se ruska privreda uspela prilagoditi novoj situaciji puno bolje nego što je bilo ko očekivao. Uspeli su zameniti skoro sve zapadne firme i brendove svojim ruskim.
Takođe je važno napomenuti da se Rusija ekonomski uveliko okrenula prema Istoku. Skoro sve što su ranije izvozili na Zapad, sada izvoze tamo. Naftu koja više ne ide u Evropu sada izvoze u Indiju, a uspeli su i gas u velikoj meri preusmeriti, koristeći brodove. Kako vreme prolazi, sve više će se prilagođavati, završavajući gasovode prema Kini.
Često se govorilo da zbog sankcija Rusija neće moći uvoziti visokotehnološke proizvode, kao što su mobilni telefoni, čipovi i slično. Međutim, pokazalo se da su uspeli naći načine da zaobiđu sankcije preko trećih zemalja, poput Turske, arapskih zemalja, Kine, Indije i drugih“.
Kako je moguće da Ukrajina ratuje, a da ima nisku inflaciju i privredni rast?
„Iz sličnih razloga kao i Rusija. I oni su imali veliki pad prošle godine, od oko 30%, pa nije čudo što sada imaju neki rast. Ali i oni su se takođe prilagodili novoj ratnoj realnosti. Život teče dalje i tamo, radi se, ide se na posao, putuje se. Svakako, ne treba zaboraviti pomoć koju je Ukrajina dobila od ostalih zemalja. EU i zemlje članice EU su do sada dale pomoć Ukrajini od više od 130 milijardi evra. Pomoć Amerike je više od 70 milijardi evra (američka pomoć je više vojna, evropska više finansijska). To je zajedno više nego što je bio ukrajinski BDP pre rata (oko 180 milijardi evra)“.
EU je do sada dala pomoć Ukrajini od više od 130 milijardi evra. Pomoć Amerike je više od 70 milijardi evra (američka pomoć je više vojna, evropska više finansijska). Sve to je više nego što je bio ukrajinski BDP pre rata (oko 180 milijardi evra).
Kako bi se mogla okarakterisati kriza kroz koju prolazi globalna ekonomija, 2023. i 2024. godine, a posebno kriza evropske ekonomije?
„Termin koji se koristi sve češće je ’polikriza’, odnosno kriza koja je i ekonomska, i politička, i socijalna, ali i intelektualna. I ovo poslednje mislim da je najviše zabrinjavajuće, posebno za Evropu. Shvatanja sveta od pre napada na Ukrajinu, posebno o ulozi Evrope u globalnom ekonomskom i političkom poretku, više nisu validna. I Evropa trenutno ima veliki problem da pronađe sebe u ovom novom kontekstu. U političkom smislu, svela se na satelit Amerike, slepo prateći njene korake kako u ratu u Ukrajini, tako i u Izraelsko-Palestinskom konfliktu. Kada je ekonomija u pitanju, svima je jasno da se mora nešto preduzeti kako bi se smanjila zavisnost od drugih, ali se ipak ništa konkretno ne preduzima. Tehnološki, Evropa zaostaje i za Amerikom i za Kinom u svim ključnim oblastima – i u veštačkoj inteligenciji, i u čipovima, i u električnim automobilima. Institucionalno, Evropska Unija je praktično nefunkcionalna, zbog neodstupanja od principa konsenzusa, i zbog sve većih razlika i podela među članicama, što se dobro videlo nedavno, kada nisu mogli usvojiti paket pomoći Ukrajini. Zbog svih ovih problema, nezadovoljstvo sve više raste, a trenutne političke elite nemaju adekvatan odgovor, što jača ekstremnu desnicu, čime se situacija dodatno komplikuje“, ocenio je dr Branimir Jovanović u intervjuu za naš portal.
