Tihi Vapaj Arhijereju Atanasiju – Svedoku Stradanja i Proroku Vaskrsenja

Prorokuj ovim kostima i reci im: “Suve kosti, čujte reč Gospodnju!
Govori Gospod Bog ovim kostima: evo, udahnuću svoj Duh u vas i oživećete.
Staviću na vas žile, obložiću vas mesom, i navući na vas kožu…
…Udahnuću svog Duha u vas i oživeću vas, pa ću vas smestiti u vašu zemlju.
Tada ćete znati da sam to ja, Gospod, rekao i učinio…“ (Jezekilj 37)

Dragi Vladiko,

Treća je godina od kako si stavio zlatni pečat na svoju episkopsku službu i krenuo na najvažnije putovanje, u susret za koji si se spremao svo vreme života na zemlji. Mnogi se danas ponovo sećaju tvojih reči i tvojih dela, i više od svega tvog vanvremenog prisustva, koje je mnoge koji su te bar jednom sreli ili bar jednom čuli tvoju reč učinila boljim ljudima, jačima i otpornijima na iskušenja i više od svega otvorenijima za život. Tvoje ime je zaživelo u mnogim srcima, kao sidro Hristovo, koje nas iznova i iznova vezuje za Zemlju Živih. Bio si primer i vernog učenika i učitelja, i sveštenoslužitelja, i trudbenika za dušu naroda, i pokretač duhovne obnove i vesnik Vaskrsenja. Sve što je ostalo iza tebe moćno odjekuje punoćom Života. Ipak, pored svega, po slabosti svojoj, voleo bih danas da sa neke katedre čujem kako ti izgovaraš

„Hristos Voskrese“. U ovo vreme, vreme smrti i vreme zla, bilo bi nam lakše u tvom prisustvu da izgovorimo „Vaistinu Voskrese“.

Na današnji dan, trebalo bi da smo bliže susretu, ali umesto blage radosti ovladao je nespokoj mojim srcem. Imao bih toliko toga da ti kažem, ali opet ostao bih nedorečen. Većinu reči koje provejavaju i izlaze iz mog srca već su ti uputili tvoji sinovi Grigorije, Maksim, Dimitrije,…i to mnogo snažnije i istinitije nego što bih ja ikad mogao…Ipak neka čudesna stihija tera me da ti se obratim, kao u ispovesti, kao učenik koji se poverava učitelju kome veruje. Istina je da nisam sačuvao zapovesti Božije, i da sam tražio život u varljivoj lepoti ovog tako predivnog, a tako užasnog sveta. Moram da ti ispovedim da sam zakopao mnoge talente i rasuo u prazno blagodatnu radost koju mi je Gospod darivao. Ponekad je moje srce u tako snažnim okovima mržnje, gneva i straha kao da nikada nisam čuo Jevanđelje ili kao da nikada nisam bio na Liturgiji ili kao da nikada nisam osetio prisustvo Boga Živoga. Zato te molim Vladiko da budeš moj zastupnik pred Prestolom Boga Živoga. Pišem ti ove redove, ako se desi da me ne vidiš za trpezom u Carstvu Hristovom, da me potražiš kao što pastir traži onu izgubljenu ovcu. Jel dok je živo na tebe molitveno sećanje, i za mene ima nade. Onaj koji zaboravi na Oce i na Učitelje, taj postaje stranac samom sebi i istupa iz povorke života.

Tvoj brat, Mitropolit sa Cetinja govorio je: „…Ni većih vremena ni manjih ljudi…“. Ti si bio Vladiko jedan od retkih koji je stao negde između zemlje i neba. Izabrao si Krst Gospodnji i Golgotsko Stradanje u ovome svetu u kome većina nas traži spokoj. Bio si Arhijerej koji se ne stidi sirotih i odbačenih, i nisi zaboravljao prognane, ranjene i mrtve. Zato je tvoja reč prodrla u srca mnogih. Čak i oni koji prividno nisu osećali duhovnu glad, osetili su da je u tvom srcu punoća života pobedila vreme. U isto vreme bio si pravdoljubiv, a samim tim i ukor za savest mnogima. Mnogi te i nisu voleli jer je tvoja snaga u Hristu otkrivala našu slabost, tvoja odlučnost otkrivala je našu neodlučnost i činjenicu da smo vreme zemaljskog života proveli na raskršću, oklevajući da budemo ono sto smo trebali da budemo. Unosio si nemir, jer si svedočio istinu da nema spokoja ovde na zemlji. Na ovome svetu mi treba da smo kao vojnici u službi, uvek spremni za pokret i za borbu. Ti si to znao i tako si živeo, zato je sa tobom bila uvek prisutna ta čudesna preobražavajuća sila, disanje Duha Svetoga.

Sećam se, jednom prilikom govorio si o jednom palom čoveku koji je krajem XX veka naneo strašne rane našem narodu. Rekao si tada: “Neka ga… Bog nek mu je sudija… i spasitelj…“. Imao si širinu i snagu da nas poučiš koliko je veliki dar opraštanja. Tvoje otvoreno srce razoružalo bih svakog, pa i one koji uporno beže od iskrenosti i istinske slobode. Zato, pomozi nam Vladiko, da ne budemo licemeri kao fariseji i da ne budemo pobornici lažne slobode i oni koji preziru predanja kao sadukeji, već da stojimo uspravno. Pomozi nam da budemo mudri da izbegnemo podele i besplodne sukobe onda kad je vreme za duhovnu obnovu, da ne bi prošli kao Jevrejski narod u vreme rušenja drugog Hrama. Pomoli se za nas da steknemo mudrost da bi poznali znakove vremena, pa ako je vreme obnove života – neka bude, ako je vreme trpljenja – neka bude, a ako je vreme za rat – neka bude. Ti si nas Vladiko naučio da je Gospod Bog naš beskrajno milostiv ali i da je Gospod nad Vojskama, Gospod pred kojim veliki poklon čini i sam Arhangel Mihailo, Arhistratig Nebeski. Zato i ako dođe onaj najveći rat, rat svih ratova, pomoli se Vladiko da ne zadrhti srce naše već da budemo postojani u istinskom podvigu vere.

Kao i svaki narod na zemlji, ni mi nismo narod pravednika, ali postoji li i jedan narod zemaljski sa toliko proteranih a da je nazvan okupatorom, postoji li i jedan narod zemaljski sa toliko spaljenih domova i toliko otete zemlje a da je nazvan agresorom, postoji li i jedan narod zemaljski sa toliko pobijenih a da ja nazvan zločinačkim. Ako se posle toliko žrtava i užasnih stradanja u dušu našeg naroda uselila laž i licemerstvo, onda bolje da nas nema, neka završimo kao prah zemaljski. Ali ti znaš Vladiko da u našem narodu još ima obraza, i da nismo ono što bi hteli oni koji žele da razore i zatru sve što je Hristovo u narodu srbskom. U ovome vremenu u kom je sveprisutno brisanje ljudskog lika iz stvarnosti i iz istorije, čuj naš vapaj Vladiko i umoli Gospoda da naši neprijatelji zadrhte na pomen Božijeg imena.

I dok završavam ove redove, i to u dane u kojima sam izgubio Onu koja me rodila i ljubavlju svojom podigla, pomislim: „Gospode zar ostah sam…“ a onda se setim tebe Vladiko naš. Imao si težak život…, bio je to Petropavlovski put posut trnjem, put pun stradanja. Zato si imao um koji sve pojmi i smelost da nas učiš da se ne bojimo pada i poraza… Znao si da nije izgubljen onaj koji je zalutao na krivi put, već da je istinski izgubljen onaj koji više nema gde. Zbog toga si uvek tvojom rečju, primerom i prisustvom gledao da otvaraš prostore života. Zato sam uvek čeznuo da te negde sretnem, da te nešto pitam, samo da bih bar nakratko bio s tobom. A ti si nas mudro vezao za Hrista, i tako si nas vezao za sebe zauvek. Tvoj odlazak je za nas izmena desnice Višnjega, stvaranje nove generacije koja treba da pokaže da je dostojna Predanja. Zato raduj se Vladiko, jer mnogima upokojenima deca nikad ne obilaze grobove, a ti koji nisi imao decu po telu, živiš u mnogim srcima jer si ih kao duhovni otac priveo Hristu. Kao episkop Crkve Hristove kroz koga je govorilo Živo Predanje, pomoli se za nas, da ne budemo otpadnici koji iščezavaju u tami i senci smrti, već da bar jedan dan na zemlji budemo baš kao i ti, Lavovi Božiji. Zato danas, premda me je pritislo teško breme i jedva mogu da uzmem dah, hoću da verujem u drevno obećanje dato praocu našem Davidu:”… Obnoviće se kao u orla mladost tvoja…“. Amin Bože daj!

„Vidim predivan grad i briljantne ljude koji se uzdižu iz ovog ponora. Vidim živote za koje polažem svoj život, mirne, korisne, napredne i srećne. Vidim da imam utočište u njihovim srcima i u srcima njihovih potomaka… To je daleko, daleko bolje delo koje činim nego što sam ikad činio; to je daleko, daleko bolji spokoj na koji idem nego što sam ikada spoznao.“ (Čarls Dikens, Priča o dva grada)

Aleksandar R. Žerađanin

Na Sv. Atanasija Velikog Aleksandrijskog,
31.01. 2024, Dizeldorf