(Ne)pristojnost patrijarha Porfirija

U doba birokratizovane i tehnokratske diplomatske prakse, lako je zaboraviti da diplomatsko delovanje nosi sa sobom težinu istorijskog kontinuiteta i moralne odgovornosti. Iako je diplomatska služba postala jedna od mnogih u okviru državne uprave, suština diplomatskog poziva i dalje podrazumeva veštinu snalaženja male zemlje među velikim silama, mudrost u tumačenju međunarodnih tokova, i istrajnu borbu za priznanje, dostojanstvo i status. Za zemlje kao što je Srbija, koje su se kroz istoriju više puta iznova pozicionirale na mapi sveta, diplomatija je poziv, često na ivici nemogućeg.

Kada se duhovni vođa jednog naroda nađe u razgovoru sa šefom svetske sile, očekivanja su velika, ali cy rizici još i veći. Poseta patrijarha Porfirija predsedniku Vladimiru Putinu, umesto da pokaže mudrost, merenje reči i dostojanstvo crkvenog poglavara, pokazala je upravo suprotno, jednu neuverenu, kolebljivu, pa i politički naivnu poziciju čoveka koji ne razume do kraja težinu svoje uloge. Umesto da jasno i glasno artikuliše položaj Srpske pravoslavne crkve kao autonomne i duhovno samosvojne institucije, patrijarh se opredeljuje za formulacije poput „rusko okruženje“, izbegavajući direktno da kaže „ruski svet“, termin koji, ma koliko kompromitovan, nosi geopolitički naboj i jasan ideološki sadržaj. Ovaj jezički izbor otkriva ambivalentnost koja nije slučajna, jer ona pokazuje strah od političkih posledica i istovremeno želju da se ne naruši topla, mada nikada potpuno otvorena, saradnja s Kremljom.

Da nam politika svjatejšeg patrijarha nije poznata, pomislili bismo da je nespretno izgovorio sintagmu „rusko okruženje“, ali je tu, uvek prisutan, mitropolit Irinej bački, koji ga vešto ispravlja da je u pitanju „ruski svet“, što je patrijarh Porfirije zdušno prihvatio i ponovio. Sve to dalje uvodi u još veći promašaj predstavljanja teme „obojenih revolucija“ u razgovor sa Putinom, teme koju ruski predsednik, vrlo jasno, odbija da komentariše. To nije bio trenutak za otvaranje pitanja unutrašnjih političkih kriza u Srbiji. Ovakvo postupanje možemo da vidimo kao diplomatski gaf, a u najboljem slučaju kao nespretan pokušaj da se Moskva privoli da javno stane u zaštitu režima u Beogradu. Ta vrsta pozivanja na zaštitu spolja predstavlja otvoreno uvođenje strane sile u unutrašnji politički život, što nije uloga patrijarha, posebno ne u kontekstu složenih istorijskih i savremenih odnosa Srbije i Zapada. Na stranu što deo političke pristojnosti jeste ne ogovarati političke protivnike u svojoj zemlji pred stranim državnicima, naročito ne na usiljenom jeziku tih stranih državnika, kojim ne vladaš najbolje i uprkos prisustvu prevodioca. Putin u svom iskustvu to zna i razume, jer i sam nikada nije napadao čak i najgore ruske političare. Ali patrijarhu srpskom nije smetalo čak ni to da pomene privatni razgovor sa Jerusalimskim patrijarhom i prenese mišljenje pomenutog patrijarha Putinu o tome koliki je „adut“.

Ono što ruski zvaničnici, poput patrijarha Kirila, uporno naglašavaju, jeste da govore o Srbima kao narodu, ne kao državi. Taj etnički koncept saradnje nije slučajan i nije nevin. On otvara prostor za ignorisanje državnih granica i podrivanje suvereniteta, naročito u regionalnim kontekstima poput Crne Gore i BiH. Porfirije nijednom ne koriguje tu perspektivu, već se pokazuje kao glas koji se spontano uklapa u narative velikih, a ne kao onaj koji ih preispituje i brani interese svoje Crkve i naroda.

Izjava „Srbija je uvek bila uz nas“ iz usta patrijarha Kirila je ona vrsta narativa koja  nameće Srbiji ne samo odanost nego i odgovornost za svaku eventualnu devijaciju. U tom kontekstu, uloga patrijarha Porfirija nije da bude prenosilac ovih očekivanja, već da postavi granicu između politike i duhovnosti. Ta granica je u ovoj poseti gotovo izbrisana.

Konačno, u trenutku kada Kiril i Putin razgovaraju o pokojnom papi Franji, Porfirije i Irinej ćute. To ćutanje nije slučajno. Ono otkriva nedostatak znanja i iskustva kada diplomatski razgovor prelazi u razgovor za stolom, ili svestan izbor da se ostane po strani u razgovoru koji nosi osetljivu međukonfesionalnu težinu. I u jednom i u drugom slučaju, patrijarh pokazuje nespremnost da preuzme aktivnu ulogu u simboličkom prostoru međukonfesionalnog dijaloga. Ograničena sposobnost za diplomatski govor i nedostatak suptilnosti pokazuje se i u trenucima poput jednostavnog „da“ nakon što visoki zvaničnik govori. Takav jezički gest, možda sitan, odzvanja gotovo neprikladno za nivo zvanične posete. On ukazuje na odsustvo treninga u komunikaciji koju zahteva susret sa autoritarnim liderom čija se poruka uvek pažljivo kalkuliše.

Mirko Perić/Teologija.net

Problem nije što patrijarh Porfirije razgovara sa Putinom. Problem je što ne zna šta u tom razgovoru sme i treba da predstavlja, jer njegova uloga nije da održava balans između Istoka i Zapada, nego da jasno artikuliše interese duhovnog suvereniteta naroda koji predstavlja. Umesto toga, dobijamo pasivnu, gotovo podaničku poziciju koja ni duhovno ni politički ne može da bude reper u vremenu krize. Patrijarh koji ćuti tamo gde bi trebalo da govori, i govori tamo gde bi trebalo da ćuti, gubi autoritet. A bez toga nema poverenja, ni pred narodom, ni pred istorijom.

Dok studenti mirno protestuju, braneći svoje dostojanstvo, svoje univerzitete i svoje pravo na istinu, oni koji bi trebalo da ih štite, i duhovno i društveno, okrenuli su im leđa. Onima koji dobro poznaju jezik moći, sve je već rečeno. Na čelima tih mladih ljudi, koji su mirno stajali pod barjacima slobode i razuma, sada stoji nacrtana meta.

I zato ovo nije više pitanje ni protesta, ni politike, ni teologije. Ovo je pitanje straha od istine koji je postao tako vidljiv, tako proziran, kao u Gogoljevom „Revizoru“. Kao u „Revizoru“, sve je izgledalo kao farsa, sve dok nije prestalo da bude smešno. Potencijalni dolazak revizora u udaljene krajeve gde vlada samovoljni činovnik, ali koji je isparanoisan, neobavešten, za revizora pretpostavlja sasvim pogrešno lice, dovodi do ličnog kraha. Ali kao i u našem vremenu, kada su se karte otvorile, a „pismo pročitano naglas“, istina je bila nepodnošljivo jednostavna, ne samo da su svi koji su izabrali da ne vide lice istine, obmanuti, već su rado i ponosno učestvovali u toj obmani. U toj poslednjoj slici, kada svi ostaju ukočeni u grotesknim pozama, oživljava i naš trenutak u kojem se više ništa ne može sakriti, ni kukavičluk autoriteta, ni trgovina dostojanstvom, ni ćutanje patrijarha koji nikada neće stati uz one koji imaju istinu. I nije pitanje da li će neko netalentovano škrabalo sve pretvoriti u komediju, već da li ćemo mi znati da više nismo publika, već scena. I da je kraj farse već počeo.