Bešlin: Nacionalizam bez alternative, Srbija bez budućnosti
Da li je Srbija izgubila 20. vek ili je izgubila budućnost nakon onoga što je došlo posle “kratkog 20. veka”, kako ga naziva Hobsbaum? Druga Jugoslavija (1943‒1991), utemeljena na antifašističkom vrednosnom konsenzusu, bila je država i društvo obeleženo najdužim periodom mira i prosperiteta među jugoslovenskim narodima u moderno doba.
Neretko se čuje da je upravo ona bila najistaknutiji emancipatorski projekat koji su njeni narodi iskusili u modernoj istoriji. Oslobodilački karakter Titove Jugoslavije nije se odnosio samo na nacionalnu, već i na socijalnu emancipaciju svih naroda i građana koji su u njoj živeli. Ipak, uz život u srednjerazvijenom društvu, prema tadašnjim kriterijumima, socijalistička Jugoslavija održavala je i autoritarne političke tradicije, egalitarno-populistički politički kurs, represivni karakter sistema sa monopolističkom partijom i sklonost kolektivnoj slobodi na račun individualne.
Antifašizam, antistaljinizam, samoupravljanje i nesvrstanost četiri su tačke oslonca jugoslovenskog državnog identiteta i okviri izuzetnosti koji su snažili unutrašnju koheziju i stepen legitimacije. U unutrašnjim odnosima insistiralo se na politici nacionalne ravnopravnosti i socijalnog egalitarizma, rečju i nacionalne i socijalne emancipacije. Za Tita i vladajuće komuniste jugoslovenska država na avnojevskim principima bila je istorijska osnova za odbranu slobode i ravnopravnosti svih njenih naroda i narodnosti. Česte ustavne i privredne reforme, ipak, su svedočile o nestabilnosti i traganju za regulatornom formulom usavršavanja jugoslovenske socijalističke zajednice. Ogroman međunarodni ugled i nesrazmerni uticaj, nisu mogli da prikriju da je 1971/72. odbačen koncept opsežnijih reformi i demokratizacije Jugoslavije koji bi zemlju pripremili za posttitovski i u perspektivi postsocijalistički period.
Period posle socijalizma biće označen eksplozijom nove ideološko-političke legitimacije – nacionalizma. Srpski nacionalizam je još početkom 1970-ih godina, odbacujući jugoslovensku državu ravnopravnih kao konsenzualni okvir, formulisao njenu antitezu: Ili Jugoslavija po meri Srba i Srbije ili srpska država na čitavom etničkom prostoru. Navedena formula je podrazumevala razbijanje jugoslovenske države. Nakon Titove smrti (1980) krenulo se zacrtanim putem. Od sloma socijalističke ideološke koncepcije i obnove višestranačja u Srbiji 1990. politički sistem je proizvodio suficit partija koje su gotovo sve reprodukovale samo jednu ideju. Velikodržavni koncept srpskog nacionalizma ostajao je pune tri i po decenije bez alternative. Na kraju Hladnog rata, Srbija sa partijskom, nije dobila i političku pluralnost. Očito je problem dubinski i nalazi se u društvu. Politički poredak je samo reflektovao idejno siromaštvo i ideološku unisonost. U osvit rata koji će Slobodan Milošević pokrenuti protiv Jugoslavije, pod lažnim izgovorom njenog očuvanja, politička alternativa je bila svedena na marginu. Antiratni pokret je bio sabijen u političko podzemlje, progonjen i ograničen na nekoliko malobrojnih organizacija u Beogradu i tada još multinacionalnoj Vojvodini. Sve relevantne opozicione partije, na različite načine su podržavale velikodržavnu ideju i Miloševićeve ratne ciljeve. Ključne opozicione partije u različitim fazama rata imale su svoje ili podržavale tuđe (para)vojne formacije.
Tako je gotovo čitava politička scena bila saučesnik Miloševiću u ratnoj deceniji, jednoj od najtežih u modernoj srpskoj istoriji. I nisu se samo slagali oko nacionalizma i rata. Čvrsta saglasnost je postignuta i pre početka epohe ratove, kada je Milošević memorandumski ujedinio i homogenizovao Srbiju i njenu političku i intelektualnu elitu u nasilnom ustavnom puču kojim su faktički ukinute autonomije Vojvodine i Kosova. Takva nacionalistička i centralistička homogenizacija bila je predvorje početka ratova, koji su odveli Srbiju u poraz i slom kakav nije iskusila u poslednjih 200 godina moderne državnosti. Srpsko konsenzualno rušenje avnojevskih granica, na kraju je srušilo i južnu granicu Srbije. Rezultat toga je bilo proglašenje nezavisnosti Kosova i priznanje te činjenice kao legalne (Međunarodni sud pravde, 2010), ali i faktički priznate od strane većine država članica UN.
Opozicija koja je tokom 1990-ih bila saučesnik Miloševiću u ratnoj politici i nacional-populističkoj propagandi, nije mogla, kada je preuzela vlast, posle 5. oktobra 2000. da napravi dovoljno jasan otklon i diskontinuitet sa politikom u kojoj su i sami učestvovali. U tome se krije jedan od suštinskih neuspeha petooktobarske republike da uvede novi politički sistem i prekine sa starim ideološkim matricama, nasleđenim iz vremena Miloševića. Srbija posle više od 30 godina, uprkos nominalne promene vlasti, nikada nije imala suštinsku promenu politike. Ova je činjenica ključna za razumevanje neuspeha u suočavanju sa zlodelima iz ratova 1990-ih i za slom tranzicione pravde i mehanizama koji su bili zamišljeni da dovedu do raskida sa vrednostima i praksom koja je primenjivana u poslednjim ratovima. Aktuelna homogenizacija i medijska histerija u vezi sa usvajanjem Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici, jasno svedoči o tome.
Ipak, prvi pokušaji suočavanja sa zločinima ratne politike zabeleženi su u vreme vlade Zorana Đinđića kada je u leto 2001. bivšeg vođu srpskog ratnog poduhvata, Slobodana Miloševića, trebalo izručiti sudu u Hagu. Nacionalna televizija je prikazala potresan film o genocidu u Srebrenici, skupština je oštro negodovala, a stranka drugog ključnog političkog lidera Vojislava Koštunice, žestoko se protivila bojažljivim pokušajima Đinđića i njegove vlade da podvrgnu kritici ratnu politiku. U to vreme intelektualci iz alternativnog, antiratnog spektra žestoko su se sporili na stranicama nedeljnika Vreme (2002) da li Đinđića treba podržavati bezuslovno ili samo ukoliko pokrene jasne mehanizme suočavanja sa zločinima iz nedavnih ratova. Svi ovi pokušaji će se okončati ubistvom premijera Zorana Đinđića (12. mart 2003) i brzim dolaskom konzervativnog nacionaliste Vojislava Koštunice na njegovo mesto. Koštuničina vlada je zaustavila većinu akcija suočavanja sa zločinačkim nasleđem, ali je učinila i nešto mnogo teže. U to vreme počinje postupna i indirektna politika reafirmacije i oživljavanja ideoloških osnova srpskog nacionalizma i velikodržavnog projekta koji je bio u temelju agresivnih ratova Srbije prema susedima.
Poslednja etapa petooktobarske republike je obeležena vladom Demokratske stranke Borisa Tadića (2008-2012) koja je napravila poznato “istorijsko pomirenje” sa Miloševićevom partijom SPS, koja je bila ogrezla u zločinima i korupciji tokom 1990-ih godina. Već je ta činjenica ograničila mogućnosti Tadićeve vlade da se pozabavi raskidom sa politikama sećanja koje su vodile postupnoj rehabilitaciji ratnih narativa i nacionalističke ideologije. Takođe, vlada Demokratske stranke je pristupila intenzivnoj rehabilitaciji srpskog kolaborantskog i ultranacionalističkog pokreta iz Drugog svetskog rata (četnici Draže Mihailovića).
U to vreme se ocrtava i kontinuitet spoljne politike sa Miloševićem i Koštunicom, koji se u vreme demokrata nazivao “četiri stuba spoljne politike” (Evropa, Kina, Rusija, SAD), koji su obznanili i zastupali Tadić i njegov kontroverzni i desničarski šef diplomatije Jeremić. Međutim, ključna nejasnoća se krije u sledećem: nedosledna politika neutralnosti i ekvidistanca i prema zapadnim demokratijama i prema istočnjačkim represivnim diktaturama nikada nije sprovedena. Navodna neutralnost je uvek bila izgovor za beg od evropske politike i značila je stavljanje Srbije u rusku (ili kinesku) interesnu zonu i odbacivanje koncepta demokratskog uređenja društva.
To nije bio jedini kontinuitet koji je pratio Srbiju od Miloševića, preko Koštunice do Tadića i Vučića. Od 1991. središnji nacionalistički narativ i ključno opravdanje za rat i upotrebu nasilja je bila, navodna, odbrana srpskog naroda van Srbije. Rezultati takvog pristupa Miloševićeve Srbije su po same Srbe, ali i sve okolne narode bili pogubni. Istu politku, tretiranja Srba van Srbije kao “sudetskih Srba”, nastavio je i Koštunica, iako ne oružanim sredstvima, a posle njega i Tadić. U vreme Borisa Tadića obaveza Srbije da štiti i zastupa Srbe van Srbije je postala i ustavna kategorija. Ključna institucija i jedina prekogranična sa pravom da politički deluje u smislu “zaštite” Srba u regionu, a suštinski u cilju ekspanzije, postala je Srpska pravoslavna crkva. Od dolaska na vlast Srpske napredne stranke, a posebno od 2015/16. Vučić je zaoštrio takvu nacionalističku ideologiju, predstavljajući se ne kao predsednik građana Srbije, već kao lider i patron svih Srba u regionu. Time je krnjio suverenost susednih država Srbije, što je izazvalo velike tenzije i nestabilnost na čitavom Zapadnom Balkanu.
Iako je došla na vlast sa nominalno proevropskom politikom i reformističkim narativom, uz naglašavanje da su naučili istorijske lekcije i prekinuli sa starom nacional-šovinističkom politikom, nasleđenom iz radikalne partije, čelnici Srpske napredne stranke su brzo po dolasku na vlast 2012. počeli sa novom politikom sećanja. Postupno su rehabilitovane 1990-te godine, demonizovan je demokratski prevrat 5. oktobra 2000. a prelomna godina u politici sećanja je bila 2015. kada je Velika Britanija na 20. godišnjicu genocida u Srebrenici predložila rezoluciju u Savetu bezbednosti UN o tome. Medijska histerija koju je Vučićev režim tada proizveo, kao i predstavljanje njega kao žrtve Srebrenice (zbog negodovanja mase prilikom odlaska u Potočare 2015) otvorili su prostor za radikalnu reinterpretaciju politika sećanja i početak totalne reafirmacije ratne politike iz 1990-ih godina, prećutkivanjem ili negiranjem svih zločina koje su učinili Srbi i predstavljanjem njih kao jedinih žrtava nedavnih ratova. Time je politika sećanja iz revizionizma i rehabilitacije zločina tranformisana u otvoreni revanšizam. Narativ o žrtvi i negiranje bilo kakvog zločinačkog karaktera srpskih osvajačkih ratova iz 90-ih godina 20. veka, u funkciji su novih teritorijalnih pretenzija prema susedima i tretiranje okolnih država i postojećih granica kao privremenih i provizornih. Rečima Vučićevog saveznika Ivice Dačića: Srbija postojećim odnosom snaga na Balkanu nije zadovoljna, zbog čega ratovi nisu završeni, a drugo poluvreme sledi.
Srbija je primer koliko je model ličnog suprostavljanja vladaocu manjkav, jer se tri decenije nije nudila stvarna i suštinska alternativa. Bez toga, svaka opozicija se svodi samo na ličnu borbu za prevlast, a kada i dođe do smene, nove elite nastavljaju destruktivnu politiku starih. To je uzrok zbog čega se Srbija više od 30 godina vrti u začaranom krugu nacionalizma, velikodržavlja, autoritarizma, tenzija i mržnje prema spoljnom i unutrašnjem “neprijatelju”. To je razlog zbog čega građani danas više nisu u stanju da prepoznaju svoje autentične interese i zbog čega ne vide u opoziciji realnu alternativu postojećem poretku. Naposletku, odsustvo alternativnog programa je razlog zbog čega zapadne demokratije često i iznuđeno i dalje Vučića smatraju jedinom adresom za politički dijalog u Srbiji. Za miran i stabilan Zapadni Balkan, Srbiji je potrebna altenativa koja neće reciklirati Vučićev program, kao što je on Tadićev, Tadić Koštuničin, a Koštunica Miloševićev. Vreme je da srpsko društvo posle 35 neuspešnih godina, danas kada je ponovo pred izolacijom, prekine začarani krug populizma, nacionalizma, centralizma, ksenofobije, autoritarnosti i crnorukaštva.
Vučićev javno promovisani “srpski svet” stara je velikodržavna ideja sa ciljem odbacivanja postojećih granica u regionu i silom nametanje novih. Zvanična revanšistička politika sećanja u funkciji je mentalnih i ideoloških priprema za nove sukobe na Zapadnom Balkanu koji bi mogli biti izazvani pokušajima režima u Beogradu da promeni postojeće granice. Slučaj terorizma u Banjskoj možda u budućnosti postane model delovanja. Nasuprot antagonističkoj i destruktivnoj politici tzv. srpskog sveta, koja uznemirava i priziva najgora sećanja svuda u regionu, a Srbiju ponovo vraća u izolaciju, potrebno je ponuditi alternativu koja Srbiji i danas hronično nedostaje. Ne može se na staroj ideološkoj matrici, na istim koncepcijama na kojima počiva režim, graditi nova i demokratska Srbija. Rečima Marka Nikezića s početka 1970-ih: politika u Srbiji može biti demokratska ili nacionalistička. Ideologija etničke supremacije, što nacionalizam po svojoj suštini jeste, već je negacija demokratije. Treba li uverljivijeg objašnjenja zbog čega se Srbija i njeno sve iscrpljenije društvo u vreme usvajanja Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici nalazi u stanju histerije i bunilu poricanja – prema teoriji – poslednjoj fazi jedne zločinačke politike. Bude li i dalje nacionalizam bez alternative, nema nikakve sumnje da će Srbija ostati bez budućnosti, jer je njena vladajuća ideologija sva okrenuta prošlosti. Nemoćna da ponudi bolju budućnost, zakonomerno, nudi “bolju” i “slavniju” prošlost koju imaginira falsifikatima i dobro poznatim metodama istorijskog revizionizma.
Milivoj Bešlin/NOMAD
