Apsurd jednog imena

Svakom ko je iole upućen u svetopisamski tekst, nije nepoznato koliku važnost imaju imena biblijskih ličnosti, budući da ukazuju na osobenosti njihovog karaktera, ili, pak, na njihovu sudbinu ili poreklo, u skladu sa latinskom izrekom nomen est omen (ime je znak).

I sve to, svakako, otkriva nam se već na prvim stranicama Starog Zaveta. Tako, ime Adam znači crvena zemlja, jer je prvi čovek stvoren od zemlje (up. 1Moj 2, 7), dok Eva znači majka svima živima (up. 1Moj 3, 20), budući da je ona prva žena, pa samim tim i majka svih nas. U skladu sa tim, i Novi Zavet počinje ukazivanjem na važnost imena dolazećeg Mesije, Bogomladenca Hrista, što vidimo u obraćanju anđela Gospodnjeg Josifu, gde anđeo izričito zapoveda: „Nadeni mu ime Isus: jer će on spasti narod svoj od greha njihovih“ (Mt 1, 21). Dakle, Mesija je spasitelj, i na to jasno ukazuje Njegovo ime – Isus. Sa druge strane, poznato je da su u našoj narodnoj tradiciji roditelji često deci davali imena koja bi ih zaštitila od zle sudbine (Srećko, Živko, Vuk, Zdravko i sl), što ukazuje da je i kod nas prisutno verovanje da ime ipak određuje naš život, makar to verovanje bilo i čisto magijsko. Isto tako, i u monaškoj tradiciji, nije redak slučaj da novopostriženi monah dobije ime koje odražava upravo njegove glavne karakteristike.

Međutim, realnost je neumoljiva i prepuna ironije. Tako, moguće je da se osoba zove Dragan, a da pritom sama pomisao na istu izaziva gađnje i odvratnost. Ili, može se zvati i Aleksandar, što znači onaj koji pomaže ljudima, a da u stvarnosti ta ista osoba ne samo da odmaže ljudima, već ih direktno odvodi u sigurnu propast. Isto tako, žena, ili čak i muškarac (up. Lk 3, 2), mogu se zvati Ana, što znači gracioznost i milost, a da je u stvarnosti simbol za sunovrat ljudske ličnosti, kako u duhovnom i fizičkom, tako i u intelektualnom i moralnom smislu. Ova antinomija nije strana ni samom Jevanđelju, kao što se može videti iz prethodnog primera lukavog i sujetnog starca prvosveštenika Ane, i to su oni momenti u kojima se krije jedna suptilna ironija biblijskog pisca. Sledstveno tome, i jedan carinik se može zvati Zakhej, tj. onaj koji je čist i neokaljan (up. Lk 19, 2), mada su se carinici bavili najprljavijim poslovima, bogateći se na štetu sopstvenog naroda, i zbog toga od istog tog naroda bili prezreni. Slično tome, i jedan farisej se može zvati Simon, što znači onaj koji čuje (up. Lk 7, 40), a da je pritom potpuno gluv da čuje ono što mu Hristos govori.

Otuda, i jedan monah može dobiti ime Fotije, što znači onaj koji obasjava i osvetljava, a da, uprkos tome, ipak bude pomračenog uma i razuma, izazivajući gorčinu svojim rečima, čak iako mu i prezime ukazuje na sladost. Verovatno je to i jedinstven primer krajnje ironije. Ali, kako smo, nažalost, već i navikli, kada je Srpska pravoslavna Crkva u pitanju, cela stvar može otići i mnogo dalje, odnosno, može se strmoglaviti i do neslućenih dubina ponora. Samim tim, i čitava priča postaje još pogubnija i užasavajuća, kada upravo taj monah Fotije postane episkop, pa još i mitropolit, a uz to počne i da naprasno i neobuzdano piše nešto što on i njemu bliski naziva „pesmama“. I, kako je u vezi sa mitropolitom Fotijem sve ironija, tako ni te njegove „pesme“ nisu izuzetak:

„Naravno, sve to bi moglo biti uistinu simpatično da nije bilo jedne otežavajuće okolnosti: te ‘pesme’ uopšte nisu bile nikakve pesme. Ukratko, bila je to potpuno neuspela kombinacija paranoidnog pijetizma, kojekakvih teorija zavere i opštih mesta, uglavnom nacionalističkih i moralističkih, uz neskriveno autoritarni ton i potpuno odsustvo talenta. Čista groteska, kao da je reč o nekom vrhunskom ostvarenju ostrvske škole humora. Meni lično bilo je zabavno da ih čitam…“ (Vukašin Milićević, Vaskrsenje).

Upravo tako bi se donedavno moglo okarakterisati „poetsko stvaralaštvo“ mitropolita Fotija, ma koliko nezgrapno i nepristojno zvučala ova sintagma u datom slučaju, međutim, „pesnik“ nije mogao da obuzda svoj „talenat“, pa je probio i dno sopstvenog ambisa svojom poslednjom „pesmom“.

Inače, u vezi sa prethodnim citatom, meni lično uopšte nije zabavno da čitam te mitropolitove „pesme“, jer, šta može biti zabavno u direktnom izlaganju takvoj vrsti bezumlja i iracionalnosti?! I ne samo da nije zabavno, već je i užasavajuće i skandalozno za zdrav ljudski razum, da jedan arhijerej Crkve Hristove u svojim „stihovima“ u tolikoj meri širi otvorenu mržnju i antagonizam prema određenoj grupi ljudi! Da stvar bude još strašnija, reč je o mladim ljudima, studentima i đacima, koji se zajedno uz svoj narod časno i pošteno, čisto i nenasilno, danonoćno mesecima herojski bore za pravednije i slobodnije društvo i institucije, i za – verovali ili ne – osnovna ljudska prava, kao što je pravo na život!

Ali, šta vredi kad je za smirenog i hristopodobnog mitropolita Fotija sve to samo „bunt demonski“, kojim su oni zadobili „um satanski“! Da li je pomenuti arhijerej uopšte svestan, ako su mu svest i savest ikada bile bliske kategorije, kakvom sve zlu i nasilju otvara vrata ovakav govor mržnje?! A što je, avaj, od svega najjezivije – to zlo i nasilje je istovremeno i opravdano upravo time što dolazi iz usta jednog „duhovnog autoriteta“, ni manje ni više nego mitropolita, uz to i člana Svetog Arhijerejskog Sinoda! Vrlo je moguće da bi mu čak i sami fariseji pozavideli na ovakvoj kategorizaciji i satanizaciji naše omladine, te da bi se na kraju i postideli svoje skromne konstatacije, upućene nekadašnjem slepcu: „Podaj slavu Bogu, mi znamo da je onaj čovek (Isus) grešan“ (Jn 9, 24).

Stoga, naposletku, ostaje nema zapitanost: Da li je u pitanju samo jedan nepovratan poremećaj ljudske ličnosti ili, pak, neprikrivena demonska zloba jednog arhijereja? I, da li će Srpska Pravoslavna Crkva, uperena sa svojim vrhom nadole, ikada stići do svog ponora ili će nas neprestano skandalizovati otkrivanjem sve dubljeg i dubljeg dna, kao i svojom „sposobnošću“ da i njega ne samo dotakne, nego i da ga snažno probije, munjevito jurišajući ka novom dnu!?

Stanimir Gundelj/Teologija.net