Aleksandar Savanović: Lažni doktori i lažni majstori

U životu sam se bavio dvjema stvarima: šahom i naukom. Ono što je za obje karakteristično jeste da su hijerarhijski ustrojene kroz sistem međunarodno verifikovanih titula. Titule, naravno, donose određene benefite, kako materijalne, tako i nematerijalne, ali u suštini ništa presudno ne znače: naročito u šahu, možete biti svjetski prvak, ali niko vam zbog toga neće predati partiju. Naprotiv, još će žešće zapeti protiv vas. Titula, zapravo, od vas pravi metu. Slično je i u nauci: ako neki random lik lupi nešto na temu fizike ili politike, to nije tako skaradno i ne secira se kao kad tu istu glupost kaže neki prof. dr fizike ili politike. Unatoč tome, iz nekog razloga, na našim prostorima se pojavila neobična praksa da se političari kite svojim nepostojećim postignućima u nauci, obrazovanosti i šahu, koja već poprima razmjere prave epidemije kičeraja.

Najnoviji takav slučaj je ova “Milica Zavjetnica”, za koju se ispostavilo da nema veze sa FPN BG iako se na svom ministarskom CV-u slavodobitno pohvalila diplomiranjem na istom. Imajući u vidu koliki broj sličnih slučajeva ispliva u javnost, čovjek se mora zapitati da li je iko u vladajućem režimu bio u stanju regularno provesti svoj proces školovanja. Može se čak reći da je na našim prostorima razvijena prava industrija za štampanje znanja. Šampion ovih svinjarija je sad već legendarni Lepi Mića, rektor univerziteta Megatrend, za koji zlobnici tvrde da je najbolji produkt SPS-a – jer je obezbijedio diplome tolikom broju partijskih i koalicionih kadrova. Među notable alumnijima ovog hrama znanja mogu se naći takve političke vedete kakve su Nebojša Stefanović, exPredsjednik Narodne skupštine Srbije, Irena Vujović, zloglasna ministrica za zaštitu životne sredine u Vladi Srbije, Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, kao i neki naši RS eksperti za energetiku i rudarstvo.

Ova društvena anomalija nije, naravno, ograničena samo na srpske prostore, već je planetarni fenomen, ali mi prednjačimo i kvalitetom i kvantitetom lažnjaka. Osim toga, za razliku od normalnih društava u kojima se od otkrivenog prevaranta očekuje da automatski odstupi sa funkcije, naše vlasti to ne uzimaju kao neki poseban grijeh. Naprotiv, režim uobičajeno staje u zaštitu prevaranata. Otuda imamo odomaćenu praksu da ministri, kod kojih je otkrivena sumnjivost diplome, ostaju na svojoj funkciji kao da se ama baš ništa nije dogodilo.

Vašar taštine: potraga za nedostajućom pameti

U sistemu obrazovanja kićenje titulama često ima racionalnu osnovu – naprosto ne možete aplicirati za neku poziciju bez odgovarajuće kvalifikacije. Međutim, često je i potpuno iracionalno, jer pozicija ne zahtijeva datu stručnu spremu. Mi lako možemo shvatiti motivacije Sebije Izetbegović za njenom problematičnom titulom – gospođa ne bi mogla obnašati funkcije na kojima je bila bez tog zvanja. Ali šta je moglo ponukati Sinišu Malog, ministra finansija Srbije, da se upusti u blamažu sa plagiranjem doktorata, poništavanjem istog od strane Beogradskog univerziteta, sudskim procesom, razvlačenjem po medijima itd., kada mu PhD uopšte ne treba ni za kakvu funkciju u Vladi Srbije? Šta je trebalo Jorgovanki Tabaković, guvernerki Narodne banke Srbije, da se upušta u slične prakse, kad se za poziciju guvernera ne traži doktorat?

U razumijevanju toga može nam upravo pomoći analogna praksa sa šahom. Naime, tu nije moguća “kupovina” diploma iz očitih tehničkih razloga: jedinu ingerenciju za izdavanje titula ima kongres FIDE i tu ne postoje nikakvi “privatni” fakulteti koji bi omogućili prečicu ili alternativni papir. Zato naši političari ne mogu sebe formalno okititi šahovskim titulama, kao što to mogu naučnim, ali ih to ne sprečava da grade takav imidž i predstavljaju se u dubokomislećim pozama, nad pozicijama koje često nisu u stanju korektno ni postaviti na tabli. Šta ovo malograđansko i mediokritetsko kićenje može da znači?  Zašto bi, zaboga milog, neko to radio?

Očito je neko ovim jadnim ljudima rekao da će igrajući šah predstaviti sebe kao Rodenovog mislioca i vrhunskog stratega – i tako nadomjestiti pamet, za koju očito misle da im fali, ili da ih bar drugi tako percipiraju. Analogno kao što misle da će kupovinom diplome nadomjestiti nedostajuće znanje i kupiti sliku o sebi kao ekspertu. Ljudi naprosto povezuju šah sa inteligencijom i strategijom i neko ko misli da ga ljudi ne percipiraju ni kao pametnog ni kao stratega može pomisliti da će popraviti svoj imidž time što će sjesti za tablu. Svojevremeno mi je jedan gospodin pričao kako je Vinko Perić natjerao one djevojke iz Vikom orkestra da u pauzi igraju šah, kao odgovor na zlobne trač-partije hejtera da su dotične dame očito ne-baš-inteligentne, čim učestvuju u Vikom TV orchestra.

Parodija cijele stvari je da baš time ovi kič ljudi pokazuju da nemaju pojma o čemu se radi. Titula PhD ili velemajstora nije garancija nikakve pameti, niti čak obrazovanosti. Znam mnogo profesora koji su vrhunski eksperti u svojoj oblasti, a da pojma nemaju o životu izvan toga. Da im date kiosk da vode, bankrotirali bi za dva dana. Za šahiste je to još istinitije. Premda istraživanja zaista pokazuju da šahisti imaju značajno veći IQ od prosjeka, to je zapravo irelevantno za ono što se uobičajeno smatra inteligencijom: mnogi su potpuno nesposobni u svim ostalim segmentima života sem u šahu. Iz razloga koji je prozaičan: njihovo biće je u cjelini usredsređeno na igru i ne može se koncentrisano fokusirati na bilo šta drugo. Jednom je jedan pametan čovjek na pitanje „gdje se održava šahovski turnir“ odgovorio: „Lako ćeš naći: kad vidiš gomilu smušenih likova koji prelaze ulicu na crveno – samo ih prati.“

Antišahisti i antidoktori

No, ako malo bolje pogledamo stvari kič ovog svega postaje još veći. Šta su zapravo karakteristični markeri i nauke i šaha? Uzmimo samo par najočitijih stvari.

Prvo, u oba slučaja radi se o kulturi radikalne sumnje – permanentnoj kritici čak i najtvrđih dogmi. Koliko god neka istina djelovala samoočigledno, koliko god ju provjere najstrožijim metodama konstantno potvrđivale, ona uvijek ostaje samo na nivou hipoteze. Koliko puta smo u istoriji smatrali da je neka naučna teorija nepobitna – da bi se ona već sutradan pokazala upitnom i nepotpunom? Koliko puta smo neku poziciju smatrali riješenom i tvrdili „bijeli forsirano dobija“, da bi već na sledećem turniru neko na svojoj koži osjetio koliko je to netačno? I u nauci i u šahu čak i najtvrđe istine samo su obične hipoteze – manje ili više plodonosne.

Upravo zato obe oblasti „pate“ od odsustva nedodirljivih autoriteta. Tu nema „Mile je Bog“. U nauci nikad nećete prihvatiti iskaz samo zato što ga je izrekao Ajnštajn, niti će velemajstor ponavljati neki potez samo zato što ga je igrao Kasparov. Uvijek morate sami proći kroz proces provjeravanja, i uvijek će ostati sumnja. Obe oblasti vas uče da donosite odluke u nesigurnoj okolini kojom ne možete ovladati sistemom hijerarhije i pravljenjem idola. Antiautokratski karakter ogromne većine naučnika i šahista nije slučajna karakterna crta, već nužnim načinom proizilazi iz prirode oblasti kojima se bave.

Takođe, i šah i nauka su po sebi kosmopolitski i ne trpe nikakav šovinizam. Jedan razlog za to su stalna putovanja – obe oblasti vas prisiljavaju da stalno nekud idete pa, ako niste debil, neminovno morate spoznati da je svaki šovinizam glup. „Narod ko narod“: Ameri, Rusi, Srbi, Hrvati … – sve je to u par deka. Osim toga obe oblasti su nadnacionalne po-sebi-i-za-sebe: ne postoji nacionalna nauka niti varijanta koju bi mogao primjeniti samo srpski majstor. Frojd je austrijanac ali psihoanaliza je opštečovječanska. Darvin je Englez ali teorija evolucije jednako pripada bilo kom srpskom srednjoškolcu kao i pitomcu Oksforda. Sicilijansku odbranu možda je izmislio Paolo Boi pomjerajući figure u Palermu XVI vijeka, ali dva najveća mahera sicilijanke su Amerikanac Fišer i Rus Kasparov. Za razliku od populističkih političara šahisti su mahom liberali i kosmopolite.

Već ovih par nabačaja dovoljno je da vidimo koliko su naši političari-fake šahisti/naučnici daleko i od nauke i od šaha. Oni su po pravilu zadrti dogmatici i vjernici oficijelnog diskursa. Ne sumnjaju u sistem stavova koji im je nametnula stranka i uglavnom kao papagaji ponavljaju ono što je neki autoritet/vođa izdeklamovao. Portparoli. Koliko puta smo se uvjerili da će naši lažni doktori i lažni majstori sasvim dosljedno ponavljati čak i najveće budalaštine, samo ako je to politbiro zacrtao kao put. Kada bi Dodik ili Vučić izašli i ustvrdili da će sutra padati pečeni pilići s neba, da li iko ozbiljan može sumnjati da bi neko od PhD-ijeva iz vladajućeg režima osporio tu tvrdnju? Ili bi nas ubjeđivali kako će se to nesumnjivo desiti i čudili se našoj nesposobnosti da to vidimo? Za razliku od naučnika i šahista, političari su uvijek dio neke mašinerije, te stoga tako upadljivo skloni hijerarhiji i autoritetu. Naši političari su, nažalost, i šampioni šovinizma – zatvoreni umovi koji se osjećaju komotno samo u vlastitom taboru. Oni neumorno mašu svojim nacionalnim ili partijskim barjacima, uporno negirajući svakog drugog i drugačijeg. Spremni su da se do iznemoglosti spore čiji je Tesla. Njihova parola nikada nije himna FIDE „Gens una sumus“ – „jedan smo rod”, već Mi/Oni animozitet. Itd.

Dakle, ako primijenimo poštenu optiku, vidjećemo da su ovi likovi koji se kite naučnim i šahovskim perjem, ne samo prevaranti i glumci lažnih uloga, već upravo antipod-figure i arhinegacije obje oblasti. Čast, naravno, izuzecima.

Uhvati lopova

Koliko god ova pošast djelovala kao samo jedna benigna nušićevska malograđanština i zgodna tema za viceve, ona ipak ima ozbiljne društvene posljedice. Devalvacija i destrukcija kriterija uvijek ima. U sveopštoj poplavi svih mogućih vrsta prevaranata, blefera i mufljuza, postaje sve teže razlikovati stvarne autoritete u nekoj oblasti od hohštaplera koji se lažno predstavljaju. Otuda nam opinionmejkeri postaju ljudi koji objektivno pojma nemaju o datoj stvari, a totalni diletanti su sve češće no1 autoriteti na TV ekranima.

Štaviše, čak se i promovišu: Siniša Mali – čovjek koji je plagirao (tj. narodski rečeno „ukrao“) doktorat je ministar finansija, a „Zavjetnica“ ministrica porodice. Jadna je zemlja u kojoj lažov odlučuje o porodici.
Unatoč odbijanju naših režima da se suoče sa ovom pošasti, nije nevažno uporno otkrivati prevarante.

Postoji jedan lak početni korak za prepoznavnja lažnjaka – naćete ih po taštini: uvijek se predstavljaju titulom i ne propuštaju da istaknu svoja zvanja – uvijek su to „Profesorica Izetbegović“, „dr“ Mali itd. Čim se neko predstavlja titulom – odmah mi je ta titula sumnjiva. Pravi dr-ovi i pravi majstori rijetko će ispred sebe mahati titulom: oni se podrazumijevajuće predstavljaju knjigama koje su napisali ili partijama koje su odigrali.

Aleksandar Savanović/BUKA