Nemam tekuću vodu, dobijam flaširanu, a struju su mi uveli prije 14 godina, sada imam i ovu sijalicu. Sve što imam od garderobe sam dobila – kaže starica bistrih plavih očiju i mirnog osmijeha.
Strah od samoće prevazišla je, kaže, prije 50 godina. Društvo joj sada pravi crna mačka Negret i poneki slučajni susreti sa planinarima koji dolaze u Monsant.
– Davala sam joj po parče sira sve bliže i bliže kući, onda sam joj ostavila otvorena vrata. Bila je još jedna sijamska mačka koja je došla i nestala. U oktobru je došlo crno-bijelo mače, ostavljam mu hranu, ali kako me vidi, pobjegne – dodaje.
olitvi, tišini i usamljenosti u kojoj slaže svoje misli, ne libi se da podijeli sa drugima.
– Postali smo toliko tačni da, ako vam pukne guma na autu, a žurite na sastanak, nećete stići. Kažu ljudi – dođem sa posla, istuširam se, presvučem, moram da spremim večeru, sredim krevete, veš… Slažem se, ali zašto ne sjednete na pet minuta i ne radite ništa? Prvih par dana ćete sigurno razmišljati šta biste mogli da uradite, ali doći će trenutak kada ne budete mislili ni o čemu. Biti nesposoban za to je simptom bolesnog načina na koji živimo, zar ne? Programirani smo da radimo jednu stvar za drugom – kaže baka.
“Nemam raspored, imam ritam”
– Evo, vidite, ja sada nemam šta da radim, ali imam mnogo toga da završim – džemper koji šijem, da napravim i ofarbam ram, da odgovorim na pismo koje pišem već godinu dana. Umjesto toga imam Vacap i 50 poruka na njemu na koje bi trebalo odmah da odgovorim. Problem je što mislimo da je sve hitno, što ne znamo da kažemo “dosta je bilo”. Ja nemam raspored, imam ritam. Prvih 12 godina kako sam ovdje, niko mi nije dolazio. Imala sam mape, šetala sam gore-dole u svako doba. Nemam mnogo strahova, ali ponekad mi neko dođe sa svojima i, ako ne paziš, lako će ti ih prenijeti – objašnjava Monserat.
Za 50 godina provedenih u pustinjaštvu bilo je i situacija koje bi druge ljude nasmrt prestravile, ali ne i Monserat.
Jedne noći, u tri ujutru, čula sam škripu vrata, primijetila sam svjetlo, sjela sam i rekla: “Izvini, ali ne znam da li sanjam ili sam budna”. Prišli su mi sa baterijskom lampom. Bilo ih je petoro, izgubili su se i ja sam odmah počela da im pravim večeru. Da neko dođe i hoće nešto da ukrade, šta bi radila? Ne znam, živim u ovom trenutku. Samo način na koji živimo dovodi do straha – kaže monahinja.
Prije nego što se preselila u planine živjela je u Olesi, ustajala u šest, išla na molitvu, na posao u fabriku pa kući. Zatim je spremala ručak, vraćala se u fabriku. Radila je i kao medicinska sestra, a zatim shvatila da joj treba nešto drugo. Samoća joj je, kaže, potrebna da bi mogla da voli druge ljude.
– Djeluje kao kontradikcija, ali je istina. Nikada nisam potpuno sama, bog je tu. Kada birate samoću, ne očekujete ništa, želite da volite radi ljubavi, a to vas vodi da živite u jedinstvu. Postoje ljudi koji se osjećaju veoma usamljeno usred Barselone. To što imate nekoga pored sebe ne garantuje da imate pratnju. Ko ni od koga ništa ne očekuje, neće se ni razočarati – kaže starica.
Uvijek je srećna, kaže, osim kada vidi ljude koji pate. Odjeću ne kupuje već prihvata polovnu, za ličnu higijenu dovoljan joj je jedan umivaonik i sapun. Takođe, dobija i hranu, a zatim prosljeđuje višak. Obično ustaje u pet, moli se do osam i trudi se da u sebi sačuva mir, kao i poštovanje prema planini na kojoj živi.
– Ljudi su preopterećeni time što imaju novca da kupe sve više i povrh toga su tužni. Ali ja to ne vidim, vidim ljude koji ovde dolaze. Ima onih koji se penju na planinu i to rade da bi se “isključili”. Pejzaž nije utočište. Ne možemo da idemo u planine da se isključimo. Isključujete telefon, ali ne možete da prekinete vezu sa porodicom jer ne želite da se suočite sa situacijom ili zato što se ne slažete sa svojom ženom – zaključuje starica, piše Catorze.cat.
